Pošta u Beogradu. Pošta mala, a red veliki. Od tri šaltera rade samo dva, pretpostavljam zato što je direktor odlučio da sprovede racionalizaciju, baš kao u onoj velikoj pošti gde od desetak šaltera rade svega 3-4 upravo iz tog razloga. Kad se otegne red do u beskraj i nezadovoljni ljudi počnu da gunđaju, kažu vam da napišete žalbu jer ne vredi prigovarati šalterskom osoblju preko čijih leđa se prelama čitav posao. Sem toga, direktor im ne veruje kad mu kažu da im je potrebno više ruku da bi sve bilo obavljeno na optimalan način.
Imam jednu želju(i pored svesnosti o marginalnosti ovog teksta i malobrojnosti potencijalnih čitalaca), da ovaj tekst bude dovoljno hermetičan ne bi li pozvao svoje subjetke na samopreispitivanje ali i da bude dovoljno nehermetičan ne bi li bio razumljiv svakome ko ga se dohvati.
Hteo, ne hteo, bio je bez nade. Nekad tek tako, bez mnogo promišljanja, a nekad nakon dosta uloženog truda u optimizam i pronalaženja smila, volje i poletnosti. Bilo mu je tek 27 godina a ideja o smrti i promišljanje iste nije mu bilo strano i daleko.
Reče šef pre par dana da na britanskim fakultetima ulaz je slobodan, bezbednost je neprikosnovena, svi su nasmejani i spokojni, sem onih koji zlo misle. U Amerikama, pak nema autonomije univerziteta, policija se sretno i berićetno šećka po kampusima, fakultetima, poput ostalih slobodnih (je li) građana. Ma Izrael je sjajno mesto, vojska ispred ulaza univerzitetskog kampa u Tel Avivu!
I tako, Filološki je blokiran. Ne mogu da kažem da nisam očekivao. Ne mogu da kažem ni da sam očekivao. Barikade su tu, uskomešanost je na mestu, svi su uzbudjeni, ima par stotina studenata. Svih profila. Čim se pročula vest o blokadi, svi zainteresovani su se sjatili na Filološki. Sad je nekih 8 naveče, malo je hladnjikavo, trenutno se razmislja o tome gde spavati, da li u 34 ili u podrumu. Čini mi se da će biti podrum, posto nemaju svi vreće, a I na onim fiksiranim klupama sa sedištima na rasklapanje je blago rečeno neudobno spavati.
Ovaj tekst sam napisao desetog na jedanaesti, meseca novembra 2011-te ‚ sa namerom da ga pročitam svojoj grupi u kojoj je od tridesetak ljudi blokada našla podršu samo troje ljudi, ubrajajući tu i mene.
Možda ću zvučati nepovezano ali hrpa mojih utisaka o blokadi i čitavom širem socijalnom, političkom, ekonomskom, kulturnom, društevenom kontekstu jeste u jednom haotičnom amalgamu te ovaj tekst i treba da deluje tako po malo haotično i bez nekog reda, bez akademskih metoda jer sam istu tu akademiju do juče blokirao i ista ta akademija postaje tržišna fabrika pa bih da iz tih okvira pobegnem(bar za sada i bar ovde).
