Title Text: 
00:00
 
Alt Text: 
00:00
 
Blokadica
Pon 28. Nov '11.
badbuddha's picture
badbuddha

Post-blokadne misli jednog blokadera

Ovaj tekst sam napisao desetog na jedanaesti, meseca novembra 2011-te ‚ sa namerom da ga pročitam svojoj grupi u kojoj je od tridesetak ljudi blokada našla podršu samo troje ljudi, ubrajajući tu i mene.

Prvi čas nakon blokade, prvi dan post-blokadnih predavanja. Imao sam ,,domaći zadatadak“ da spremim da predajem poslednju četvrtinu određenog teksta, nešto kao prezentacija, grupna, sa još tri koleginice. Noć pred taj čas sam seo da naučim taj deo teksta ali mi se neprekidno po glavi vrzmala misao kako ću dok budem odrađivao taj zadatak na času osećati veliku neprijatnost zbog tihog hejta dobrog dela grupe zbog mog učestvovanja na blokadi i ,,uskraćivanja njihovog prava na obrazovanje“. Odlučio sam da umesto svog zadatka napišem ovaj tekst o studentskoj borbi, kontekstu, blokadi, manjku podrške od strane profesora, neoliberalizaciji i bolonjizacija, koliko god je moguće obuhvatiti te teme jednim tekstom koji se može pročitati na glas za recimo deset minuta. Kada sam profesorki rekao da umesto svog zadatka i spremanja prezentacije imam jedan svoj tekst da pročitam, dobio sam pozitivan odgovor ali sam nekako bio zaboravljen i gurnut na marginu sve do samog kraja časa taman da u diskurs javnog predavanja ne uđe nešto što tu ,,ne priprada“ i što ,,nije baš po planu“. Tekst koji sledi je ono što sam uspeo da iskucam u kasnim noćnim i ranim jutarnjim časovima pred predavanje, bez mnogo prepravki i promena. Tekst je ostao nepročitan, za sada. Više nisam siguran da sam njim želim da izađem pred svoju grupu. Napisano, a nikad pročitano, je ono što sledi.

,,Trebalo mi je i treba mi više hraborsti da pokušam da pred Vas profesorka i Vas koleginice i kolege iznesem ovo, više hrabrosti nego li što mi je trebalo da se izložim fizičkim napadima za vreme blokade. Sama ta činjenica govori mnogo o slobodi govora i još nekim stvarima na Beogradskm Univerzitetu. Profesorka ja bih Vas zamolio da mi dopustite, zajedno sa koleginicama i kolegama ovde prisutnim, da umesto prezentacije svog dela teksta, koji nisam spremio što zbog blokade, što zbog želje da nekako na ovaj način stvorim komunikaciju sa ljudima sa moje grupe i sa Vama, ne želeći da time izbegnem minus niti da narušim sliku o divnoj ali zbog mene nepotpunoj prezentaciji vašeg teksta, pročitam ovaj svoj mali rad i predočim nekako Vama i svojim koleginicama i kolegama od kojih su neki mahali indeksima juče na platou protestujući protiv blokade, situaciju u kojoj smo se do juče svi na ovaj ili onaj način nalazili. Da li imam Vašu dozvolu?

Možda ću zvučati nepovezano ali hrpa mojih utisaka o blokadi i čitavom širem socijalnom, političkom, ekonomskom, kulturnom, društevenom kontekstu jeste u jednom haotičnom amalgamu te ovaj tekst i treba da deluje tako po malo haotično i bez nekog reda, bez akademskih metoda jer sam istu tu akademiju do juče blokirao i ista ta akademija postaje tržišna fabrika pa bih da iz tih okvira pobegnem(bar za sada i bar ovde). Ove razuzdane asocijacije i naočigled nasumične informacije koje iskucavam za cilj imaju bolje razumevanje situacije, konteksta i zaključka koji sledi a koji bi delovao apstraktno i nejasno bez smelo mutne kontekstualizacije. Zamislite tekst kao mutnu vodu a zaključak i poentu kao biser koji iz te vode na kraju isplivava i koji bez mutne vode ne bi toliko došao do izražaja. Ne treba bisere bacati pred svinje zato punim srcem ovaj moj i po meni biser posvećujem baš Vama i vama. Malo patetično, slažem se. 

Prvo da predočim, jer mislim da je usko povezano sa stanjem u obrazovanju, da bio sam primoran od strane određenih koleginica da se izjasnim da li mogu da spremim svoj domaći zadatak, to jest deo Vašeg teksta za ovaj čas ne bi li u slučaju opasnosti bio zamenjen nekom drugom osobom, ne radi plusa ili minusa onih koji spremaju tekst već radi estetske i jedinstva prikaza teksta te zbog sveobuhvatne slike korektnosti, poslušnosti i bivanja dobrom studentkinjom ili studentom i dobrom studentskom ekipom. Kada sam izložio argument da od moje prezentacije ne zavise ocene, plusevi i utisci o prezentaciji mojih koleginica i da nisam siguran, zbog angažovanja oko alternativnih predavanja na blokadi i fizičke sigurnosti blokadera, da li mogu da stignem da to uradim kako treba nisam naišao na razumevanje već mi je samo rečeno da na vreme javim da li mogu ili ne mogu da uradim...i dalje mi nije sasvim jasna ova opsednutost prezentovanja sebe kao člana mini efikasnog i besprekornog prezentacijskog ad hok koletiva od čijeg ukupnog performansa ne zavisi ničija ocena ali od razumevanja istog dižem ruke. Bolonju i kompetativnost koju ona nalaže donekle mogu da ukapiram i osudim ali ovakvi primeri su previše ekstremni za moj spoznajni aparat i nadam se da će ovaj teks ako ne promeniti a ono ublažiti stavove mojih koleginica i kolega po pitanju slepe pošlusnosti i pukog hijerarhijski obojenog(i oberučke prihvaćenog) odrađivanja svoji studentskih zadatka.

Pre blokade neke od ovde izrečenih stvari koje slede sam pretpostavljao, sada ove stvari nekako skoro pa da znam a plenum(zbor, forum, agora, direktna demokratija, neposredna demokratija, horizontalna demokratija...) kao alat za grupnu komunikaciju, odlučivanje i delovanje, mi je svakako pomogao da naučim da ono što mi je bitno ljudima koji su mi na neki način bitni iznesem i saopštim, bez bojazni da li neko ili možda svi zauzimaju apsolutno suprotnu poziciju. Naučio sam da vodim dijalog, da kazujem i da slušam pa odatle i ova kuraž da iznesem svoje mišljenje a ne da ćutke sedim i skrivam svoju individualnost u nekakvoj šarenoj i brendiranoj bezličnoj uniformnosti mišljenja.

Najlakše je imati jasno definisanog protivnika a kad imaš takvog protivnika onda imaš i saveznika. Prosto znaš protiv koga se sve boriš a ko ti sve pomaže.
Tako je bilo studentima u protestima devedesetih, tako puno hvaljenim i na kraju krajeva vrlo u svojoj borbi uspešnim. Za razliku od nas oni su imali Miloševića, tog zlog đavoljeg tiranina poreklom iz samog Mordora za neprijatelja i imali su anđeosku, viljenjačku, svedobru, svetlu opoziciju za saborca. Ovaj naš lokalni svet je bio podeljen na dva pola dok je dobar deo ostatka sveta ,,završio" sa istorijom padom Sovjeta, kao što je voleo da kazuje fluidni Fukujama. Prva protiv Druge Srbija, ubice protiv demokrata, RTS protiv B92 i Studija B, RTS protiv BBC-ja, palicrkve protiv pravoslavnih prepodobnih i bogu-milih pravovernika. Drugim rečima Sauron i nazguli protiv hobita i vilenjaka. Tadašnji studenti su uživali direktnu bezuslovnu finansijsku i logističku pomoć čitave Druge Srbije i naširoku medijsku pomoć megalomanskih vilovnjačkih stranih medija. Ima ovde mnogo esencijalizacije, uprošćavanja i stavljanja u fioke onih stvari koje se u fioku staviti ne daju i mnogo nepravedno neizrečenih zasluga mnogim iskrenim i herojskim glavama i telima među tadašnjim studentskim življem i profesorskim emanencijama ali poenta i dalje stoji. Dve zaraćene i jasne strane koje se otvoreno bore jedna protiv druge. 

Utvrdiši to vratimo se u sadašnjost: novembar 2011-te, Beograd. Šta vidmo? Vidimo jednu državu koja jako sporo i uz korbač ide ka vedroj, da ne kažem vilenjačkoj neoliberalizaciji i priključivanju obećanoj Arkadiji gde i ljutita, iz devedesetih preživela, nekada-nazovi-sad-ni-da-nazoveš kvazi levica podržava privatizaciju i kapitalistički krinimal u istoj meri kao i nekada ratohučkačka, carski-Dušanova, ultra-sramotna desnica koja obgrljava tu Arkadiju kano mladi Rastko manastire. Dakle poenta je da poente nema. Nema jer je besmisleno pričati o protivnicima i saveznicima i raznobojnosti političke scene danas koja se plavi i žuti, ko zastava tamno plava i na njemu zvezde sjajne žute za budućnost i domovinu spremne. Svi su svima sestre i braća u krađi i korupciji a boga im i u ideologiji. Pravih ideoloških protivnika nema, svi su ekonomski( što će reći skoro sveobuhvatni) saveznici. Alternativna ne postoji. Neko sporije i mrzovoljnije, neko brže i dopingom potpomognut ide ka neoliberalnom tipu kapitalizma ali svakako svi su u tom maršu. Kako studenti tu da nađu saveznika ako su besni na ekonomski(i od strane svih iz vlasti neupitni) model obrazovanja a samim tim i na sam model društva i čitav sistem? Spominjem devedesete jer one mnogim profesorima i profesorkama služe kao opravdanje za današnje neangažovanje i konformizam i ujedno kao napad na naš bunt koji njima deluje kao ludački, nerealni, neprimerni. Mi dovodimo u pitanje sam neoliberalni kapitalistički sistem a ne ovu ili onu konkretnu vlast. Opozicija funkcioniše unutar tog sistema, bar programski, odatle i manjak političke podrške ali ako, ne treba nam podrška onih koji se u takvom sistemu pronalaze.

Sada mali zum na to nesrećno, ekonomski i profitno obojeno obrazovanje: neoliberalizacija se u tom sektoru ovog društva zove bolonja, to jest bolonjizacija. Studirati(bar društvene nauke) više nije moguće. Čak i ako imaš para, imaš stan u Beogradu, imaš Forcanku za kevu a Miškovića za ćaleta, čak i ako si genije i stipendista, studirati u Beogradu društvene nauke više nije moguće. Studiranje ne postoji. Studije, studiozno proučavanje, zalaženje u dubine nauke studioznim metodama, to ne postoji. Sada postoje kursevi. Tromesečni(ili ti jednosemestralni) kursevi. Mi više nismo studenti. Mi smo kursadžije. Kad te neko pita čime se baviš i šta radiš nemoj da lažeš sebe i druge da studiraš i da si student već lepo reci da ideš na kurseve i da si kursadžija pošto to sasvim sigurno i jesi. Možeš možda da kažeš da pored tih kurseva, ako si nadljudsko biće posebnih sposobnosti, pokušavaš da se samoobrazuješ i da samoinijacitivno studiraš( ili ti studiozno proučavaš) nauku i problematiku koja te interesuje.

Dakle mi, post-moderne, tržišne, neoliberalne, beogradske kursadžijke i kursadžije, nismo osuđeni samo na plitku vodu i vrh ledenog brega zvanog ,,znanje" već smo primorani da simuliramo subjekte socijalnog darvinizma, međusobno laktajući se za mesto na budžetu ako ne i na fakultetu samom. Rangiranje, poeni, predispitne obavezice, bodovi, power point desetominutne prezentacije i ostale stvari koje se očekuju od kursadžijki da odrade sprečavaju nas da stvarno nešto dubinski naučimo i proučimo i primoravaju nas da jedni drugima okrećemo leđa, krijemo skripte i prijavljujemo prepisivanja naših koleginica i kolega na ispitama tajno u profesorskim kancelarijama. Bolonja i bolonjizacija nije ništa drugo do neoliberalna srednjoškolizacija ali sa tom razlikom što srednje škole sve predmete uzimaju kao dvosemestralne, dok smo mi onako više zabavištanci. Sva ova problematika može mnogo studioznije da se opiše ali za to nemam vremena(pošto ovo izlaganje izađe vremenski na jak promil od ukupnog i sramno malog broja minuta koje možemo ovom predmetu(kome oduzimam vreme=novac) da posvetimo) , niti me je neko dao smernice kako se to studioznije radi. 

Predhodni redovi su se kursadžijski dotakli teme razlike studentskog bunta iz 90-tih i sada, kvaliteta "studija" i odnosa među studentima i studentkinjama prouzrokovanim sadašnjim modelom obrazovanja a da o jednoj stvari koja je mnogo bitnija i koja ako uzme zamaha ni tako nekvalitetno obrazovanje koje konzumiramo ne bi moglo postojati. Glavni problem sa kojim se susreće veliki broj ljudi na ovim prostorima je nedostupnost obrazovanja. Ovde svi to manje više pretpostavljaju i stidljivo promišljaju ali onima koji su ostali u svojim gradovima i domovima to je kristalno jasno. Studiraju ljudi koji za to imaju para i nekako se snađu(eto opet vulgarnog i varvarskog socijalnog darvinizma) i vunderkind izuzeci sa besprekornim ocenama iz srednje, besprekornim prijemnim i ispitma skoro savršenih proseka, koji su apsolutno i samo posvećeni skriptama i predavanjima.

Država iz budžeta izdvaja sramnih 0.9% za visoko školstvo, što je jedna od najmanjih cifara u čitavoj Evropi. Povećanje od dodatnih 1% bi čak moglo da omogući i tabuizirano besplatno visoko školstvo koje treba biti cilj svakog društva koje želi da se unapređuje i neguje nekakve prosvetiteljske ili kakve već vrednosti. Nije tačno da država nema para već se radi o bizarnoj i kriminalno pogrešnoj raspodeli. Dok u Stokholmu ministri voze bicikle od posla do kuće(ja video svojim očima), naši pomoćnici ministara se voze u crnim džipovima i za nedelju dana "poslovno" troše više od jedne naše prosečne školarine.

Čak 14 zemalja u Evropi imaju besplatno školstvo a mnoge druge zemlje su bliže tom cilju nego li mi, bez obzira na njihovo manje ili više loše ukupno ekonomsko stanje. Tek o ovom temi se može diskutovati satima ali mislim da možda jedva imam još malo vremena da se osvrnem na sam protest i blokadu.

Studentski parlamenti su instrumentalizovane institucije preko kojih raznih stranački omladinci vežbaju svoj budući skupštinski ili visokočinovnički poziv i bore se za dobrobit svojih stranaka i vlasti a ne za dobrobit studenata. Skoro po pravilu su u parlamentu glavni omladinci onih stranaka koje su u datom momentu na vlasti i prosto protiv njihovog interesa je da se bune protiv te iste vlasti što dolazi uvek u direktan sukob sa problemima samih studenata koje bi ovi mladi partijaši trebali da predstavljaju. Ko po pravilu jednom ili dva puta godišnje se po nalogu tih parlamanteraca partijaša konzumira protestna šetnja do ministarstva gde se traži da se smanje potrebni bodovi za tu godinu i tu se studentski bunt završava. Bunt koji bi mogao mnogo više da doprinese društvu ali koje je pacifiziran od strane mladih partijaša. Taj bunt biva ugušen pre no se i rodi i tako se status quo ne dovodi u pitanje i ide se određenim predetermisanim putem bez ikakve upitnosti i mogućnosti kritičnosti. 

Pored takve situacije i bolonjizacije koja svojim strogim pravilima, obavezama i minusevima još više ugrožava bilo kakav bunt, protest, štrajk ili blokadu mi smo upravo doživeli tronedeljno čudo. Ne ničim izazvano blokadno čudo koje postoji tu eto samo da bi postojalo već čudo koje je imalo svoj predistorijat pokušavanja komuniciranja sa profesorima, upravama, rektoratom i ministarstvom mimo studentskog parlamenta godinama unazad. Svi ti pokušaju bili su uzaludni jer vlasti i uprava žele da pregovaraju samo sa svojim malim poslušnim radilicama iz legalizovanog parlamenta. Svrha protestnih šetnji se toliko izgubila da su i sami studenti, svi do jednog, pri poslednjim šetnjama organizovanim mimo parlamenta, znali da ih niko neće uzeti za ozbiljno, niti da će imati bilo čiju podršku i razumevanje.

Znajući ovo i svesno ulazeći u neminovni sukobom sa strukturama državne vlasti pa i strukturama moći vlastitih fakulteta studenti filološkog i filozofskog su, kao kakve šizofrene osobe odvojene od realnosti, ušli u blokade svojih fakulteta videvši u tom metodu jedini način da se ostvari bilo kakva komunikacija sa bilo kim i da se na kakav god način primete njihovi zahtevi, problemi i kritično stanje obrazovanja. Možda politički neiskvareni i ,,naivni“ mi smo jedini skupili snage da vidimo prave probleme i da im se smelo obratimo, licem u lice, direktno, bez izvini.

Pošto je bezbroj političara, intelektualaca i javnih ličnosti podržavala studente devedesetih i ode im pisalo ja ću sebi dati za pravo da citiram neke od ljudi koji su ovih dana pružili podršku studentima u blokadi.

Citirao bih Borku Pavićević koja je izjavila 

,,U tome što rade studenti, svako nalazi onoliko smisla koliko ima kapaciteta da ga nađe.",

ili profesora Ljubišu Rajića sa skandinavistike, cenjenog intelektualca, koji kaže 

,,Ovo je pokušaj da se uguši svaka ideja o nekoj vrsti studentske pobune koja nije pod strogom kontrolom stranaka i koja ne služi za stranačke obračune. Ovog puta je grupa studenata autonomno krenula da se bori za svoje zahteve i to se nikome ne sviđa.".

Dozvoliću sebi još jedan citat, ovog puta novinarke Nataše Odalović

,,Pišemo i pisaćemo još o lekciji koju nam je ova generacija prepametnih održala kada smo se, kao društvo učmalih mediokriteta, najmanje nadali. (...)Blokada fakulteta počela je iz najrealnijih i najracionalnijih socijalnih razloga, niko nije imao sluha za to. Svi su mislili, trajaće dva-tri dana, pa će se umoriti. Ali, onda se desilo da je protest potrajao toliko da se pretvorio u otpor, možda još ne dokraja artikulisan, ali u otpor te nove, nama nepoznate, neistražene generacije nove dece, koja neće da mole za slobodu i prava koja su im Deklaracijom o ljudskim pravima garantovana. Ta deca, čija nam je psihologija neuhvatljiva jer je još neistraženo kako su se vaspitavali tehnološki pismeniji od svojih učitelja, roditelja, profesora, muzički neshvatljivo divlji, eklektični i autentični istovremeno, i uopšte - „Avatar“ neki ljudi."

O blokadi kao valjanoj ili lošoj praksi, o zahtevima, o daljoj borbi, o tračevima, o pretpostavljenoj političkoj pozadini, o ljudima koji su bili na blokadi, o svemu vezanom za ovu temu ja pozivam svoje koleginice i kolege na otvoren dijalog nakon predavanja, jer sam spreman da slušam i da kazujem, kako me je direktno demokratski vid komunikacije i odlučivanja, plenum, naučio a za šta ranije nisam imao smelosti.“

Tu bi se moje obraćanje grupi, koje ne beše, završilo, te se diskusija o blokadi i otvaranje raznih pitanja nastavilo nakon predavanja ali pošto se nažalost ništa od toga nije desilo sledeći moj tekst pozabaviće se pitanjima i odgovorima spomenutim u poslednjem pasusu.