Ned 27. Okt '13.
badbuddha's picture
badbuddha

Razgovori i druge lepe stvari u javnom gradskom prevozu

Stvarno mi je, od kad znam za sebe, muka od silnih novinarskih članaka o ovom ili onom zločinu, crnim hronikama, poginulima, prebijenima, mržnji, komšijskim klanjima i slično. Čovek kad čita takve stvari sebi stvara sliku društva kao jedne užasne, negativne i varvarske  stvari u kome nema ničega dobrog i samo se loše stvari na svakom ćošku dešavaju. Svi znamo da nije tako i da je obratno, da su društvo i zajednica jedan od retkih pravih oslonaca za pojedinca a da oni koju ugrožavaju društvo jesu elite, države ili pak data ideologija i sistem, kao što je danas u pitanju kapitalizam. Sa tim mislima koje večno plutaju po mojoj podsvesti i današnjim doživljajem odlučio sam da podelim sa ljudima ono čemu danas prisustvovah, za malu promenu.

Kad se kaže javni gradski prevoz, nekome ko tumara Beogradom ne može a da prva reakcija ne budu ospice, tikovi i pre svega bes. Za to hvala Draganu Đilasu, privatnicima/kapitalistima i neoliberalnoj reformi (znate ono gde se sve što je javno dobro daje u ruke malog broja bogatih ljudi, ono što je Đinđić započeo a što Vučić dovršava). No, kriminalce/eksplotatore i za njihovo dobro osmišljen sistem sada ću gurnuti u stranu i prepričati svoje malopređašnje iskustvo iz 25-ice, na potezu između Voždovca i Južnog Bulevara jedne jesenje, nedeljne večeri, pre sat vremena od pisanja ovog teksta recimo. Ovde se ne radi o državnicima, kriminalcima i sličnim već o narodu, o nama.

Dakle,
sedim blentavo zamišljen u polupunom busu i na poslednjoj stanici na Voždovcu, pred Dušanovac, ulazi na prednja vrata jedan mladi ciganski/romski (kako god im draže) par sa dve bebe, svako u rukama nosi po jednu. Sedaju u prednjem delu busa, na onim sedištima koja su kao u kupeu voza, okrenuta jedna prema drugima, na jedina dva prazna mesta u tom "kupe" osmercu, tačno dijagonalno od mene. Pošto imam (lošu?!) naviku da zagledam ljude u svojoj okolini tako sam i na njih dvoje bacio oko. Delovali su blago neuredno (sa nekakvih užasnih građanskih standarda gledano) i bebice su im bile musave i u neuglednim dečijim odelcima. Primetio sam da su ih svi redom bar na tren odmerili i pomislio u sebi kako bih želeo sa njima da započnem neki neobavezni razgovor, da prosto razbijem taj čudni trenutak tišine i da prosto na neki način dekonstruišem egzotizaciju i stigmatizacju koja se, kako mi se činilo, dešavala u pogledima i mislima. No, ja, i ako znam reči kao što su dekonstrukcija, egzotizacija i stigmatizacija, ne umem da započnem normalan, neobavezan razgovor sa nepoznatim osoba u gradskom prevozu, što bi reko moj stric "ima da sam si malo ubiven". Pre nego što sam mogao da počnem da razvijam teorije u svojoj glavi kako su ove ekonomske nedaće od naroda stvorile klaustrofobične rasiste žena preko puta mladog ciganskog/romskog (kako god mu draže) oca istom kaže:
-Da li je to devojčica?

Razgovor (čije su glavne odlike bile: toplina, osmesi, razumevnje, solidarnost, podrška) dalje teče ovako otprilike:

Otac: Jeste, jeste, to je jedna slatka devojčica.
Srednjovečna žena: A ovo pored je dečak jel da?
Majka: Da, to je naš dečak.
Srednjovečna žena: Pa jao baaaaš slatki, baš! Koliki su, jel imaju po tri meseca?
Majka: Evo sutra im je četiri meseca, oni su blizanci.
Srednjovečna žena: Svaka vam čast, u ovo doba imati decu je hrabra stvar.
Druga srednjovečna žena, sedište pored: Stvarno, svaka čast! 
Otac: Hvala vam, trudimo se najbolje što možemo.
Srednjovečna žena: Tako je lepo imati decu, sva deca su divna!
Otac: Pa ne bih se složio, sve to zavisi od vaspitanja, od karaktera dece, od roditelja, od okruženja.
Srednjovečna žena: Ali ipak, imati decu je mnogo lepo i uvek je sreća svuda okolo njih.
Majka: Pa nije baš tako idealno, ima i loših trenutaka, loših dana kada samo plaču ili kada se svađaju.
Druga srednjovečna žena: Svađaju se tako mali?
Majka: A ne, kad porastu, mi imamo još petoro kod kuće.
Devojka koja stoji odmah pored: Još petoro? Pa vi ste naši heroji!
Srednjovečna žena: Još petoro? Pa vi mora da se šalite?
Druga srednjovečna žena: Bravo, bravo, nek nam budu sva živa i zdrava!
Majka, Otac: Hvala vam, hvala vam.
Srednjovečna žena: Pa koliko je vama godina kada imate toliko dece?
Otac: Ja imam 32 a ona ima 31.
Druga srednjovečna žena: Ju pa vi ste baš mladi! Sa koliko ste dobili prvo dete?
Majka: On je imao 16 a ja 15 godina, tad smo i brak sklopili,od tada smo zajedno.
Otac: Od tada smo zajedno i od tada se volimo.
Srednjovečna žena: Jaooooo kako lepo a baš i delujete srećno. Eto moj sin ima 38 a nema ni ženu ni decu. Nije da ga osuđujem ali eto kolika razlika od vas dvoje.
Otac: Pa dobro, znate, možda mu je neka devojka slomila srce i sad je ostao sa tim slomom.
Majka: Nemojte da se ljutite na njega, svako radi šta voli.
Devojka koja stoji: Baš ste divni, ohrabrujete me.
Srednjovečni muškarac iz pozadine: Ulepšali ste mi veče.

Razgovor se nastavlja, uključuje se muškarac iz pozadine i još jedan stariji čovek, penzioner po mojoj proceni. Svi su od početka nasmejani i radosni, svi uživaju u razgovoru, u komunikaciii. Nastavljaju da pričaju ali tema prelazi sa roditeljstva na materijalnu im situaciju pa sa materijalne situacije neuglednog (sa nekakvih užasnih građanskih standarda gledano) ciganskog/romskog (kako god im draže) para na živote drugih prisutnih. Svi učestvuju i stvara se osećaj kolektiviteta, možda i neka vrsta klasne solidarnosti čak, uključujući i prekarijat, stalno zaposlene i penzionere. Tu negde već ustajem i napuštam bus jer smo stigli do moje stanice.

Eto, ne znam, možda ovo i nije nešto posebno zanimljivo ali ja sam se osećao tako snažno i lepo da sam morao da zabeležim ovu situaciju da ne ode u zaborav izgurana iz sećanja novim crnim hronikama i ostalim posledicama sistema. Društvo je tu, narod je tu, bruji, ne popušta pred podelama i eksploatisanjem. Ovu scenu samo doživeo kao najprijatniji mogući letnji povetarac, povetarac koji najavljuje društveno-istorijsko pomeranje tektonskih ploča. Možda preterujem ali pod utiskom sam, izvinut će me suzdržanost i akademizam.

Pričajte sa ljudima, povežite se, naši problemi su zajednički, naša snaga je u udruživanju, razumevanju i zajedništvu.

JEDAN SVET, JEDNA BORBA!