Title Text: 
00:00
 
Alt Text: 
00:00
 
Kavez
Uto 27. Dec '11.
badbuddha's picture
badbuddha

U kavezu

(planiram da pišem što češće, tako da će nastavci možda i dnevno biti kačeni)

Hteo, ne hteo, bio je bez nade. Nekad tek tako, bez mnogo promišljanja, a nekad nakon dosta uloženog truda u optimizam i pronalaženja smila, volje i poletnosti. Bilo mu je tek 27 godina a ideja o smrti i promišljanje iste nije mu bilo strano i daleko.

Bojan je bio relativno nizak, crne kose i očiju, ofucanih šaka od rada, sa slušalicama na ušima, lopatom u rukama, jedva nosivim farmerkama i licem hladnog pokeraša. Od kasnog proleća do rane jeseni nije nosio majicu dok je radio, bio je razvijen prirodno, od kopanja. Kad bi neko prošao pored njega dok prokopava put do kritičnog mesta u kanalizaciji čuo bi kako sa plejera prljavog radnika vodovoda trešti neki psihodelični trens sa početka 2000-tih. Kolegama i poznanicima nije bila poznata činjenica da kontemplira o smrti ali takođe im nije bilo poznato da ga takvo razmišljanje oslobađa tereta i patnje i da se u tim trenucima oseća najslobodnije. Nije bio suicidan, daleko od toga, samo je njegov emotivni doživljaj sveta i života plutao po površini blage i nepromenjive depresije. Glasan, brz i repetatovan zvuk sa primesama orijenta i Indije davao mu je osećaj druge dimenzije, života koji ima jačinu, koji je slobodan u svojoj divljosti i neukroćenosti. Posvećen svom dosadnom i napornom poslu koji je bio podjednako minimalistički cikličan kao i muzika koju sluša doživljavao je određenu vrstu transa i podvajanja, nekakvo nadrazumno isključenje misaonih filtera i direktno doživljavanje realnost. Ni sam toga svestan bio je poput budističkog monaha u dubokoj meditaciji ili mistika sufiste u najvišem zanosu. Gasio je sebe i palio svet, rušio ego i gradio realnost.

Nakon tih retkih trenutaka izmeštenosti vraćao se u svoje prirodno stanje i opet postajao beznadežan, skhrah uslovljenostima života, ljudskog bića i društva u kome je to ljudsko biće živelo od kada postoje zapisi. Nije ga tešilo ni to što je postojala kakva takva šansa da radi manje naporan posao, više zarađuje ili se penje na društvenoj lestvici. Mrzeo je društvo ovakvo kakvo je hiljadama godina, mrzeo je sistem, nije pronalazio za sebe sreću i nadu zamišljajući se na svakom stupnju tog društva, od rudara ili beskućnika do mogula, tajkuna, predsednika, medijske zvezde, uspešnog porodničnog čoveka... Ljudski potencijali i odnosi su, po njemu, robovali okoštalom sistemu koji je svuda, kada se malo bolje zagleda, sličan ako ne i isti.

Još jedan naporan radni dan, kao i uvek, završio se oko 19h.

Bojan: Pozdrav ljudi, vidimo se sutra na istom mestu.

Velja: E Boki, mojne da zezaš, aj sa nama na pivce večeras.

Bojan: Ma jok, vidimo se sutra momci.

Dimke: Kakva si pička.

Miroslav: Stvarno jesi.

Velja: Ćuti Dimi i ne glumi alfa mužjaka da te ne sprovedemo do zoo vrta. Ajde bre Boki, završićemo neko dobro duvanje sa Zvezdare pa pravac kafana.

Dimke: Pusti ga, ko ga jebe.

Velja: Aman oćeš li umuknut. Samo su ti pička i jebanje u ustima, sledeće tema ko po JUS-u biće ti pederi, verovatno i to kako je Boki verovatno peder. Smaraš.

Bojan: Ljudi ne ide mi se stvarno a i imam neka bitna posla.

Velja: Dobro ništa onda, do sutra.

Miroslav: Pozdrav!

Ubrzo je završio u suterenskoj garsonjeri koju je iznajmljivao za 130 evra, zavaljen u fotelju, sa upaljenim tranzistorom i knjigom u ruci. Bolovao je malo od kompleksa niže vrednosti jer nije mogao na vreme da završi srednju pa je kao lek i nužnost praktikovao redovno čitanje knjiga. Jedina stvar koja se izdvajala u ,,njegovom“ domu bio je zid prekriven policama punim knjiga i još jedna velika hrpa njegovog dragocenog papira, tamo u ćošku pored viskog prozorčeta ulepšanog rešetkama koji se otvarao u visini trotoara i i brendirane(što originalne, što ne) i pokretne obuće navučene na noge nepoznatih prolaznika.

Televizor nije posedovao i ako je gazdarica spremila garsonjeru sa prosečno dobrim tv-om. Kada su pregovarali cenu on je zatražio da mu prvobitnih 140 evra smanji na 130 jer je rad da joj ustupi televizor. Ona je ponudu oberučke prihvatila i zahvalila mu na dobroćudnosti dodaviši kako će sada konačno moći da ima i treći tv u stanu, ovog puta i u kupitalu. Rekla je kako će sada njeni problemi sa tvrdom stolicom i zatvorom biti manje naporni i lakše podnošljivi. Na trenutak joj je uputio nešto što se možda može nazvati smeškom, uhvatio čarobnu kutiju obema rukama i poneo ga sprat iznad. Bojan je još od tinejdžerskog doba televiziju smatrao antipodom knjigama i nije odobravao, iako je razumeo gazdaričinu opsednutost vestima, populustičko-političkim programima i banalnim serijama. Ona je bila udovica u godinama, nekoliko meseci od penzije, usamljena i dokona. Malo ga je čudila njena živahnost i čilost, nekako usiljenog tona, još usiljenijeg u trenucima kada joj je plaćao kiriju.