Title Text: 
00:00
 
Alt Text: 
00:00
 
Gužva u pošti
Pet 20. Apr '12.
sabotabi's picture
sabotabi

Epizoda iz male pošte

Pošta u Beogradu. Pošta mala, a red veliki. Od tri šaltera rade samo dva, pretpostavljam zato što je direktor odlučio da sprovede racionalizaciju, baš kao u onoj velikoj pošti gde od desetak šaltera rade svega 3-4 upravo iz tog razloga. Kad se otegne red do u beskraj i nezadovoljni ljudi počnu da gunđaju, kažu vam da napišete žalbu jer ne vredi prigovarati šalterskom osoblju preko čijih leđa se prelama čitav posao. Sem toga, direktor im ne veruje kad mu kažu da im je potrebno više ruku da bi sve bilo obavljeno na optimalan način. Kažu vam, napišite žalbu direktoru pa će onda poverovati i nama. Naravno, to nikome ne pada na pamet i svi i dalje, skuvani i nervozni nosimo teret koji nam je na leđa natovario neki arogantni birokratski skot.

Nešto slično tome, samo u manjem izdanju, desilo se pre dva dana u maloj pošti. Nas cca 250 čekamo dok dve ženske osobe, jedna mlađa druga starija, predaju čitavu hrpu pisama na prvom i drugom šalteru, dok treći šalter zvrji prazan. Čovek bi pomislio da će od tri šaltera jedan biti isključivo namenjen pismima, paketima i sl. pošiljkama, dok će se na ostala dva šaltera preusmeriti sve uplate i isplate, tj. većinu korisnika. Ali ne, i ovde je neki genijalac odlučio da smanji broj zaposlenih, dodatno optereti šalterske radnice i svima nama koji smo iz jednog ili drugog razloga primorani da koristimo usluge ove disfunkcionalne službe - zagorča život.

I šta da radiš, čekaš. Gledaš šta se dešava za šaleterima i čekaš. U jednom trenutku do svesti mi dopire razgovor koji se vodio na jedom od šaltera. Devojka u svojim ranim dvadesetim (može biti mlađa) pokušava da pomogne poštanskoj službenici za šalterom br. 1 da reši zagonetku: zašto su adrese nepotpune na nekim pismima koja su joj predata. Tačinije, zašto na nekim od pisama nisu navedene odredišne zemlje, iako je evidentno da pisma treba da budu poslata u inostranstvo. Po svemu sudeći kriv je neki stariji muškarac, otac, šef, brat... taj neki 'on', ko god da je ovoj devojci utrapio naramak duguljastih belih koverti.

Nakon što su ustanovile da jedno od pisama ide u Mađarsku, šalterska radnica je nastavila sa rešavanjem zagonetki.

Mi za to vreme, naravno, čekamo.

Šalterska radnica - Virovitica, gde vam je to?
Devojka - Ne znam.
Šalterska radnica - U Hrvatskoj?
Poštanska službenica prilazi šalteru, baca pogled preko ramena svoje koleginice i kaže - 33000, to nije u Hrvatskoj.
Šalterska radnica - Virovitica, ne znam da li je to kod nas...
Poštanska službenica - 33000 je kod nas, kod njih je drugačije. Oni su to promenili...
Devojka prilazi tabeli sa poštanskim brojevima i pokušava da nađe Viroviticu.
- Nema tu Virovitice, nije to kod nas, dobacuje joj poštanska službenica.
Devojka - Ne znam, nisam ja... pozvaću da pitam (vadi mobilni i ukucava broj).
Šalterska radnica - Ja stvarno ne znam, da li ima Virovitica i kod nas i kod njih. Ja mislim da je u Hrvatskoj, ali ja vam ništa nisam rekla. Vi odlučite.
Devojka - Alo, gde ti je ona Virovitica, nisi napisao... A-ha. U Hrvatskoj. Kaže da je u Hrvatskoj.

Službenica dopisuje ime odredišne zemlje i dok se njena starija koleginica povlači u susednu kancelarju iz koje je malopre ispuzala, spavač koji u redu stoji ispred mene budi se i naglas sriče: "Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica. Šešelj... pa da, Hrvatska."