Grejl Markus: "Tragovi karmina: tajna istorija kulture XX veka" (Gradac, 2013)

Grejl Markus: "Tragovi karmina: tajna istorija kulture XX veka" (Gradac, 2013)

Knjiga teče nehronološki, preko asocijacija, ali u središnjem delu dobro pokriva tu "tajnu" evropsku tradiciju, od srednjovekovnih slobodarskih jeresi, preko Komune i avangarde s početka XX veka, do letrista i situacionista.

Prevod knjige, Greil Marcus, "Lipstick Traces: A Secret History of the 20th Century", Harvard University Press, 1989.

23 x 17,5 cm, 418 str., latinica. Gradac, Čačak-Beograd, 02. IV 2013.

Preveo Dejan D. Marković. Korice: Rastko Kukić ("Da, da iza M", 2012). Urednik: Branko Kukić, 2013.

"Tajna istorija kulture XX veka" Grejla Markusa je ponovo među nama, ovog puta U CELINI.

Gradac je još 1996. objavio deo te knjige, u posebnom izdanju svog časopisa (dvobroj 120-121). Bio je to veoma dobro zaokružen odlomak, tako da mnogi (među njima i ja) nisu ni slutili da je to samo deo knjige. Ali, sada je tu sve, sa svim originalnim ilustracijama i ostalim pratećim sadržajima.

Odgovorno lice je Branko Kukić, zajedno sa svojim saradnicima. Prevod je uradio Dejan D. Marković, a korice Rastko Kukić. Pretpostavljam da je i cela oprema Rastkova, iako je tu verovatno doprineo i Miroslav. Ne zna se šta je bolje: format, prelom, naslovna ilustracija – koja ima veze s nečim iz sadržaja, ali ne na prvu loptu, kao što je to bio slučaj sa originalnim izdanjem. To zaista retko biva, naročito danas, ne samo kod nas.

Na ovoj knjizi nisam radio ništa, za razliku od onog zbornika situacionističkih tekstova i još nekih knjiga koje su se pojavile za Gradac, u poslednjih 5-6 godina. Ali, slično kao i kod tog zbornika, skrećem pažnju na ovu knjigu, iako je reč o regularnom izdanju, s cenom, i to povećom, itd. Ako neko zbog toga bude imao primedbe, ne znam šta da mu radim. Voleo bih da sve već jeste i da je oduvek bilo džabe. Nastavljam da radim na tome.

(Knjiga košta 1400 din, što za knjigu tog obima i nije tako mnogo, relativno gledano, odnosno, kada pogledate šta sebi dopuštaju drugi izdavači, kod mnogo manjih i bezobrazno traljavo urađenih knjiga.)

"Tajna istorija kulture XX veka" je knjiga koja pokušava da dočara veze – tajne, svesne i nesvesne – između najsubverzivnijih tokova zapadne svesti, od srednjeg veka do danas. To svakako zvuči ambiciozno, najblaže rečeno. Kada tome dodate metod koji je primenio Markus – pristup iskrenog i strastvenog zaljubljenika, koji slobodno povezuje naizgled nepovezane stvari, mimo svih akademskih konvencija – dobijate jedan od mogućih recepata za sigurnu propast. Sve je tu, natrpano jedno preko drugog, nehronološki, da bi onda izbilo u prvi plan, u Markusovim asocijacijama: pank, Elvis, dada, nadrealizam, letristi, situacionisti, asasini, bratstvo Slobodnog duha i druge slobodarske jeresi iz srednjeg veka. Naročito je Markusovo polazište, svet popularne muzike, od početaka r'n'r do panka, odbijalo akademsku publiku i knjigu izlagalo prezrivim kritikama ili glatkom odbacivanju. Ali, nijedan od tih kritičara nije uspeo da tako živo dočara očekivanja, iluzije i "dragocene slabosti" jedne epohe, koja se završila sasvim nedavno, za sada bez znakova koji ukazuju na skoru pojavu nečeg sličnog. Naime, ako hoćete da napravite veran prikaz tih namera, ne samo akademskih spekulacija o "mogućnosti promene", morate se spustiti na ulicu i uhvatiti njihove najživlje odjeke, ma koliko oni bili naivni, kontradiktorni i podložni komodifikaciji (kao svet pop muzike, ta najslabašnija karika). To je ono što nosi ljude i onda, makar neke od njih, otvori i za nešto drugo.

Onima koji su i sami bili deo pank eksplozije 1976–77 (kod nas nešto kasnije, na poseban način) knjiga će biti prosto neodoljiva, makar se sve vreme svađali s njom ("Zašto toliko o Pistolsima?", "Gde je ovo ili ono?", itd.). Svi oni već znaju za nju. Onima koji nisu bili deo toga ili su se vezali za "pank" kada je ovaj postao poseban milje, odnosno žanr, mnogo određeniji (dakle, uži) muzički i vizuelno, Markusove asocijacije i njihov naboj možda će delovati preterano, možda čak i patetično. Ali, tu nema spasa. Na krajnji ishod svega toga nije trebalo dugo čekati i on sigurno nije bio bajan. Ali, sve to govori nešto o nama. Nemoguće je preneti šta je to tada značilo, kako je to izgledalo. Taj osećaj da je toliko toga moguće – na svakom planu, ne samo na muzičkom, koji za mnoge i nije bio njihov teren – i to uz pomoć ničega (nije bilo love, fondacija, itd., samo češke gitare, OHO lepak i makaze). I sam imam bezbroj iskustava iz tog perioda – i ne razmišljajući o tome, sve što sam radio kasnije bilo je u tom duhu, laički, nevirtuozno, bez čekanja na sponzore i laboratorijske uslove – ali ono što pre svega pamtim bilo je to posebno osećanje, koje ne znam kako da opišem. Da, bili smo mladi, i to onda sve čini lepšim nego što je zaista bilo. (Šta znači to "zaista"? Ne znam.) Ali, nije to. Bili smo živi. Šta smo sada?

Mnogo toga je nestalo od poslednjeg juriša letrista-situacionista i onda s pankom, kakav je već bio, te kratke sezone 1976–77(79). Na svakom planu (muzika je ovde najmanje važna), nestao je impuls ka prevazilaženju, ka drugačijem životu, taj nagon koji je pokretao Evropljane nekoliko dugih vekova, ciljajući na sve, na celinu, ne samo na bolja sledovanja prava i usluga. To je ono što danas najdramatičnije nedostaje: ne neka "globalna organizacija i koordinacija otpora" već sama ta orijentacija, taj duh. "Realizam" – taj tupavi, plitki oportunizam, koji s pravom, celovitom stvarnošću nema nikakve veze – doslovno je pojeo mozgove, spržio krila i pluća celih generacija. "Dobro, flower-power (punk, dada, nadrealizam, situacionisti, katari, luditi) nije uspeo. Pa šta onda? Idemo opet." (John Lennon, 1971, da ostanem na tragu Grejla Markusa) Nije potrebno čekati na drugog Lennona ili Rottena da nam pruže odgovarajuću muzičku podlogu. Nisu potrebne posebne kvalifikacije. Samo sklonost ka prevazilaženju i igri.

U knjizi ćete već videti odakle uopšte veza između panka i situacionista. Uticaj se uglavnom prenosio preko engleskih članova SI i nekih satelitskih grupica (Heatwave, King Mob), od kojih su neki, početkom 1970-ih, postali profesori na nekoliko umetničkih koledža, u Londonu i severnoj Engleskoj. Među njihovim studentima našli su se i budući prangijaši iz bendova kao što su Gang of Four, Au Pairs, Mekons. Neki, opet, nisu imali pojma o svemu tome, uprkos literaturi koji su im pod nos poturali njihovi menadžeri (Meklaren i Pistolsi). Neki stariji pankeri su sa sobom doneli celo nasleđe buntovnih 1960-ih, kao Penny Rimbaud i Gee Vaucher (Crass). Uglavnom, veze su bile sporadične i kontradiktorne, ponekad bizarne (opet menadžeri Pistolsa, Meklaren i Džejmi Rid), ali bilo ih je mnogo.

Kao što sam rekao, knjiga teče nehronološki, preko asocijacija, ali u središnjem delu dobro pokriva tu "tajnu" evropsku tradiciju, od srednjovekovnih slobodarskih jeresi, preko Komune i avangarde s početka XX veka, do letrista i situacionista. To nije jedini dobar uvod u te stvari, ali mislim da može da probudi novo interesovanje kod mnogih, u čemu se zapravo i sastoji najveći doprinos ove knjige. Čudan, ali dobar okidač.

Još mnogo toga bi se moglo reći o ovoj knjizi, njenim vrlinama i manama, ali za sada toliko. Ako bude interesovanja, možda će se o tome pokrenuti i malo šira debata, nezavisno od izdavača, među samim čitaocima.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

Povezano