Interstellar: sjajan film, sumanuta fantazija

Filmovi o napuštanju Zemlje odslikavaju politički defetizam našeg doba: radije prihvatamo adaptiranje na slom klime od njegovog sprečavanja

Originalni naslov: "Bolje mrtvi, nego drugačiji"

„Kao da smo zaboravili ko smo“, žali se junak Interstellara. „Istraživači, pioniri, a ne čuvari … Nije nam suđeno da spasavamo svet. Nama je suđeno da ga napustimo.“ To bi mogao biti epigraf našeg doba.

Nemojte me shvatiti pogrešno. Interstellar je sjajan film, odan najbogatijim tradicijama naučne fantastike, vizualno i zvučno neverovatan. Zanemarite neophodne budalaštine i naćićete dirljivo istraživanje roditeljstva, odvajanja i starenja. To je takođe klasična ekspozicija dve velike teme našeg doba: tehnološkog optimizma i političkog defetizma.

Zemlja i njeni stanovnici se suočavaju sa planetarnom katastrofom, koju je prouzrokovalo „šest milijardi ljudi, i svaki od njih pokušava da ima sve“, što se na čudan način prevodi u kontinuirano umnožavanje biljnih vaši, koje uništavaju svetske useve i isisavaju kiseonik iz atmosfere. (Kada su vam glavni prihodi u Sjedinjenim Državama, ne možete da priuštite da vas omrznu elektronski mediji tako što ćete spominjati klimatske promene. Biljne vaši, kao očigledna zamena, verovatno su sprečile milione dolara gubitaka).

Civilizacijski kolaps na početku filma ukršta se sa intervjuima u kojima se pojavljuju veterani „prašnjave činije“ (dustbowl) iz 1930-ih. Njihova iznurena lica predočavaju teme starenja i gubitka. Ali one nas takođe nehotice podsećaju na svet političkog aktivizma. Učinjene su velike gluposti, ali urađene su i velike, hrabre stvari da bi ih ispravile: setite se Nju dila i Civilnog korpusa za zaštitu prirode. Taj svet se maltene toliko razlikuje od našeg koliko se razlikuju i planete koje su posetili astronauti iz Interstellara.

Oni napuštaju Zemlju da bi pronašli mesto na koje ljudi mogu da pobegnu ili, ako to ne uspe, svet u kom se može ostaviti tovar sa zamrznutim embrionima. Potreban vam je napor, kada izađete iz bioskopa, da se setite da milioni odraslih osoba takve fantazije shvataju ozbiljno, i smatraju ih realističnom alternativom rešavanju problema sa kojima se suočavamo na Zemlji.

Nasa ima sajt koji je posvećen toj ideji. Na njemu se tvrdi da bi gigantski svemirski brodovi, „mogli da budu divna mesta za život; od prilike veličine grada sa kalifornijske obale i raspolaže mogućnošću lagane rekreacije, fantastičnim pogledima, slobodom, izobiljem prostranih prostorija, i velikim bogatstvom“. Naravno, niko ne bi mogao da ode, sem ukoliko ne uđe u drugi svemirski brod, a najmanji kvar bi doveo do momentalnog uništenja. Ali „naselja u zemljinoj orbiti će imati jedan od najdivnijih pogleda u našem solarnom sistemu – živu Zemlju koja se stalno menja.“ Moćićemo da se osvrnemo za sobom i pogledamo kako je ona divna bila.

A tu je i novac koji se treba zaraditi. „Kolonizacija svemira je, u svojoj srži, posao sa nekretninama“, kaže u produžetku Nasin sajt. „Oni koji kolonizuju svemir će kontrolisati ogromnu površinu zemlje, enormne količine električne energije, i skoro neograničene materijalne resurse. [Ovo] će stvoriti bogatstvo koje nadilazi i našu najbujniju maštu i imaće moć – nadamo se za dobro a ne za zlo.“ Drugim rečima, mi bismo za sobom ostavili ne samo Zemlju, već i nas same.

To je tipična karakteristika takvih fantazija: njihov nedostatak imaginacije. Razuzdane tehnološke fantazije prati tupa nesposobnost da se zamisli unutrašnji život onih koji bi mogli da naseljavaju takve sisteme. Ljudi koji bi ideju življenja u pustinji Gobi smatrali nepodnošljivom – gde, mogao bi to istaći trgovac nekretninama, ima kiseonika, merenja radioaktivnosti, atmosferskog pritiska i gravitacije od 1g – pišu hvalospeve o životu na Marsu. Ljudi koji zamišljaju da će se život ljudi na Zemlji okončati zbog moći i pohlepe i tlačenja zamišljaju da ćemo biti u stanju da pobegnemo tim silama u brodu pod pritiskom koji kontrolišu tehničari, u kom bismo bili zatvoreni poput punoglavaca u tegli za džem.

Ako je danas nemoguća kolonizacija svemira – kada Ričard Branson (Richard Branson), uprkos svim svojim milionima, ne može ni da bezbedno da podigne ljude kroz atmosferu – kako će izgledati u svetu koji je toliko duboko zapao u katastrofu da bi njegovovo napuštanje zarad beživotne, bezvazdušne stenovite grudve bilo smatrano za dobru opciju? U tim okolnostima bili bismo srećni ako bismo imali neophodna sredstva da pravimo cigle.

Jedino ukoliko ovo shvatimo kao religijski impuls moćićemo da izbegnemo zaključak da su oni koji s radošću isčekuju ovu budućnost ludi. Baš kao što je lakše da se molite za život posle smrti nego da se suočite sa tlačenjem, ova fantazija nam dopušta da pobegnemo od kompleksnosti života na Zemlji u zvezdama obasjanu zemlju čuda s one strane politike. U Interstellaru, kao i u mnogim drugim verzijama ove priče – setite se Borbene stanice Galaktika i Crvene planete – svemir je raj, koji nadgleda benigna Tehnologija, naseljena dobrim anđelima sa bocama sa kiseonikom.

Kolonizacija svemira je ekstremna verzija opšteg uverenja: da je lakše adaptirati se na naše probleme umesto da ih rešimo. Ranije ove godine, ekonomista Endru Liliko (Andrew Lilico) je napisao u Telegrafu da mi ne možemo da priuštimo prevenciju eskalacije klimatskih promena, te da umesto toga moramo da naučimo da živimo sa njima. Prozvali su ga na Tviteru da objasni kako će ljudi koji žive u tropskim predelima moći da se adaptiraju na svet u kom je došlo do četiri stepena globalnog zagrevanja. On je odgovorio: „Ja zamišljam da će se tropski predeli adaptirati na svet od 4C tako što će biti pustoš u kojoj će živeti šačica ljudi. Zašto to nije opcija?“

Ponovo čitajući Lilikov članak u svetlu ovog komentara, shvatio sam da je on stavio težište na reč „mi“. Kada se u naslovu kaže da „Mi nismo uspeli da sprečimo globalno zagrevanje, stoga moramo da se adaptiramo na njega“, „mi“ se u tim slučajevima odnosilo na druge ljude. Mi koji živimo u bogatom svetu možemo da budemo lišeni bilo kakvog oporezivanja kojim bismo podstakli zelenu tehnologiju, ili propisa kojima bismo obeshrabrili potrošnju fosilnih goriva. Mi ne možemo da se adaptiramo čak ni na dodatni peni za poreze. Ali drugo „mi“, što zapravo znači „oni“ – ljudi iz tropskih predela – mogu i moraju da se adaptiraju na gubitak svojih domova, svoje zemlje i svojih života dok se čitavi regioni budu pretvarali u pustoš. Zašto to nije opcija?

Životi siromašnih su izgleda nedokučivi ljudima koji se nalaze na njegovoj poziciji, poput života onih koji bi mogli da se presele na drugu planetu ili svemirsku stanicu. Toliko nedokučivi da je redukovanje energije koju konzumiramo i zamena fosilnih goriva za druge izvore – jednostavne i jeftine kakvi su u poređenju sa svim drugim opcijama – nezamislivo i nečuveno, dok je masovno napuštanje većeg dela naseljene površine sveta realističan i razuman zahtev. „Nije protivno razumu preferirati uništenje čitavog sveta nego počešati svoj prst“, rekao je devetnaestovekovni filozof Dejvid Hjum (David Hume), i mi ovde vidimo da je njegova kontemplacija postvarena. Ali Liliko bi barem mogao da objasni šta je mislio, za razliku od većine onih koji s lakoćom govore o adaptiranju na klimatski slom. Relociranje gradova na veću visinu? Premeštanje puteva i pruga, skretanje reka, depopulacija nacija, napuštanje planete? Zanemarite detalje. Tehnologija, naš međuzvezdarni bog, će srediti to, jednog dana, nekako.

Tehnološki optimizam i politički defetizam: ovo je formula za odlaganje teških izbora na sve daljoj nedođiji života nakon planetarne smrti. Nije ni čudo što je popularan.

Povezano