Postajanje Miki Blankom

Postajanje Miki Blankom

Majkl Kvotlbaum Jr.  - preko granica roda i rep muzike

„Koja budala sjebe dve pružene šanse?“ Majkl Kvotlbaum Jr. (27), sedi u kuhinji svog menadžera u Vilijamsburgu, u trenerci, pijuckajući sok od cvekle. Kratko podšišane kose, skoro obrijane glave – fazon zbog kog izgleda mlađi nego što jeste i koji mu olakšava nošenje perika – malo promuklog glasa. „Bio sam u teškoj krizi kada sam napustio školu. Sledećeg puta sam bio u fazonu, ako se nečemu istinski ne posvetim, stvarno sam uprskao.“

Kvotlbaum, poznatiji po svom rep alijasu, Miki Blanko, zapravo nije uprskao. Sudeći po njegovom rasporedu, nije uopšte uprskao. Juče je jezdio Menhetnom i Bruklinom, snimajući novi spot. Danas leti u Los Anđeles, gde snima novi EP. Pred kraj meseca ide na evropsku turneju, gde će nastupati u 22 grada. Miki repuje o gej seksu i čudovištima mutantima i Albertu Ajnštajnu, i iako je Kvotlbaum muškarac, Miki je žena. Nastupala je sa Grimes, fotografisao je Teri Ričardson, tvituje sa Azejlijom Benks koja je njen veliki fan, itd.

Pre neki dan Kvotlbaum je nastupao u Vilijemsburgu. Nosio je prsluk s nitnama, karirane pantalone, kačket okrenut naopačke i strap-on pojas. „I roll with all types,“ repuje Kvotlbaum. „Real niggas, real dykes/White boys with them yarmulkes/Model chicks with a million followers.“ Visok je i vitak. Njegovo ravno i androgino telo krase razne tetovaže: Davidova zvezda, polumeseci i fraze ’Pony Boy’ i ’Wise Up’. Između snimanja, jedan od dizajnera odeće, prilazi mu oprezno. „Ovo je – ovo je možda glupo,“ kaže mu, „ali, kada, na primer, govorim o tebi, treba li da kažem ‘on’ ili ‘ona’ ili…?“ Kvotlbaum se nasmeje.

Prvi muzički žanr sa kojim se Kvotlbaum identifikovao nije bio hip-hop. Bio je to riot grrrl. Bio je izložen različitim uticajima dok je odrastao – otac ga je upoznao sa različitom muzikom, od B-52s do Nirvane; njegova sestra Malaika, starija 13 godina od njega, slušala je Wu-Tang Clan i Fugees. Pretraživao je Napster i skidao muziku, pokušavajući da provali šta voli. Pank ga je odbijao (činilo mu se da je homofobičan), ali kada je pronašao riot grrrl sa 14 godina, znao je da je to to. „Dugo sam slušao samo Julie Ruin, Tracy + the Plastics i Le Tigre.“

Grupe poput Bikini Kill pisale su ljutite pesme o seksualnom zlostavljanju i životu onih koji trpe opresiju, dve stvari sa kojima bi gej, crni tinejdžer u Rajliju, Severna Karolina, mogao da se identifikuje (Kvotlbaum kaže da je bio zlostavljan kao dete). Na svom sajtu, Le Tigre su svojim fanovima preporučivale tekstove feminističkih i anarhističkih autora/ki, uključujući tu i radove pionirskih queer akademika Odri Lord, Džudit Halberstam i Lesli Fajnberg – dajući Kvotlbaumu reči kojima bi mogao da izrazi svoja osećanja, baš u trenutku kada je pokušavao kao i svi adolescenti, da pronađe svoje mesto pod suncem.

„To što sam mogao da se identifikujem kao feminista u tom dobu bio je jako dobar osećaj,“ kaže on. „I dalje sam bio besan – imao sam 15 godina – ali sam mogao da se identifikujem sa nečim. I baš putem riot grrrl-a saznao sam za queer core, i Vaginal Creme Davis, i Brus LaBrusa i queer fanzin kulturu.“ Dok je bio tinejdžer, pisao je umetnicima kojima se divi, tražeći savete. Dejvis, članice benda Le Tigre i Vinsent Đalo odgovorili/e su na njegova pisma. Performans umetnica i glumica Bibi Hansen (poznata i kao Bekova mama), postala je njegov pen-frend. „Znao sam da u životu neću uspeti kao većina ljudi,“ objašnjava. „I zato sam znao da su mi ovi ljudi potrebni kao uzori i inspiracija.“

Lepih crta lica i vitak, Kvotlbaumu brada nije porasla do 24. godine. Nosio je žensku odeću i tako izlazio u javnost od svoje 16. Prvi put kad se pojavio u drag-u, bilo je kada je pobegao od kuće u Njujork, obukao par zvoncara, stavio ruž na usne, svileni šal oko glave i prošetao se ulicom St. Marks Place. Grupica gej momaka je prošaputala, „Je l’ ono devojka?“ Jedna čuvarka lezbejka zviždala je za njim. „I sećam se kako sam pomislio, Wow, pa ona stvarno kapira.“

Nisam imao pojma da je seksualnost tako fluidna, kaže on. Obučen tako u žensku odeću, postao je svestan i zbog reakcija koje je izazivao kod muškaraca na ulici, i na dejting sajtovima, da rod može biti fluidan: istovremeno i vrlo stvaran i vrlo veštački. “Čak iako sam bio gej, svet mi je i dalje izgledao crno-belo”, kaže. „Nisam imao pojma da ljudi mogu biti tako neodređeni u seksualnom smislu. Nisam mogao da zamislim da biznis tipovi koje sam sretao svakog dana na ulici mogu da budu zainteresovani za nešto što odstupa od standarda.“

Pošto je Kvotlbaum u ženskoj odeći izgledao vrlo upečatljivo, prijatelji i porodica su mislili da bi se mogao autovati kao transrodna osoba. „Počeo sam da shavatam da sve to sranje, sva ta teorija, sve te stvari vezane za šminku, sve te stvari koje naučiš iz knjiga ili na koledžu o ‘stvaranju žene’ - te stvari imaju smisla, to je to“, kaže on. „I da jedan mali slatki momak može da pokupi sve to i postane žena. Ta ideja je bila ludilo, nešto što te tera na razmišljanje. Rod je performans, možda pravi pravcati performans.“ A Kvotlbaum je rođen za performans.

Kvotlbaumov otac i njegov imenjak radio je kao IT profesionalac u Simensu u Kaliforniji. Sada je u penziji i radi kao profesionalni vidovnjak. Njegova majka je pravnica u Severnoj Karolini. Razveli su se kada je Majkl imao 2 godine; odrastao je između Rajlija i oblasti San Mateo u Kaliforniji, gde mu žive baba i deda po ocu. Prvi put je javno nastupio dok je bio u vrtiću kada se prijavio na takmičenje u pevanju. „Gledali bismo muzičke spotove i zapisivali reči pesama, a Majkl bi ih učio napamet,“ kaže njegova majka.

Kvotlbaum je oduvek želeo da bude umetnik, i nadao se da će umetnički fakultet biti njegov način da se izvuče iz Severne Karoline. Bio je dobar u performansu i fotografiji, pa je dobio stipendiju na Art Institute u Čikagu. Ali kao student nije bio disciplinovan, i napustio ga je nakon dva semestra. Pokušao je da se vrati, ali onda je skroz digao ruke od studiranja.

Kvotlbaum se nekoliko godina nakon toga muvao svuda, boravio po skvotovima i stanovima prijatelja u Čikagu, San Francisku i Los Anđelesu, pre nego što se preselio u Njujork, gde mu je ponuđena još jedna stipendija, ali tada nije izdržao ni jedan semester.

Pokušao je da slika, ali se onda vratio fotografiji. Stažiranje u Team galeriji uverilo ga je u „snobizam, nemilosrdan takmičarski duh, lažni akademizam i podmuklost“ umetničkog sveta.

Pa ipak, pozornica ga je oduvek privlačila. „Mislim da ljudi vole i prihvataju Majkla takvog kakav je, zato što je Majkl prihvatio sebe,“ kaže Batler. Dok je bio dete u Rajliju, voleo je da se bavi glumom, i mnogo je pisao kao tinejdžer, te dobijao grantove od lokalnih umetničkih organizacija za mlade, koje su mu pomagale da radi na umetničkim performansima, od kojih se većina bavila istraživanjem ženske subjektivnosti. Oduvek je pisao poeziju, a pošto je napustio fakultet, počeo je i da je čita javno, uz pratnju muzike. Njegova knjiga From the Silence of Duchamp to the Noise of Boys, objavljenja je 2011. (Naslov referira na opskuran performans italijanskog umetnika Vetora Pisanija iz 1973.)

„Probudio sam se jednog jutra i rekao sebi, Šta si ti? Šta ti najbolje ide od ruke? Šta si oduvek radio?“, kaže. „Od deteta glumca do uvrnutog performera, u čemu si bio najbolji? Dobar si u performansu. Scena je mesto za tebe, tu si dobar.“

U jesen 2010, Kvotlbaum je otvorio svoj laptop, ulogovao se na fejsbuk i snimio jedan ispovedan video, u kom se predstavio kao tinejdžerka Miki Blanko. Otpočetka je bila inteligentna, poganog jezika, nadurena i drska. Ovi snimci su s namerom bili lo-fi i komični – Miki priča o tome kako se prijavila da bude čirliderka, žali se što je kažnjena, pokušava da proba minđuše u jednoj velikoj robnoj kući – ali i užasno dopadljivi.

Dok je Miki Blanko žensko, ona nije baš uvek devojka. Ona može da bude glamurozna amazonka u haljini od zavoja ili muškarača u goth fazonu i čizmama, sa crnim ružom na usnama. Intelektualno i estetski gledano, Kvotlbaumova persona ima više veze sa Kurt Kobejnom u haljini na sceni, nego sa RuPaul’s Drag Race.

„U svim mojim saopštenjima za javnost, teram ih da koriste reč ‘her’, objašnjava Kvotlbaum. Čak i kada gledate u sliku Miki Blanka, na kojoj je bez majice i u širokim pantalonama, rećićete ‘her’, jer jezik nije bitan.“

Ova ideja da je jezik nebitan, suprotstavlja se velikom delu istorije queer i trans aktivizma, koji insistira na tome da je jezik vrlo moćna stvar. Borba da se u vozačkoj dozvoli promeni rod, iz npr Ž u M, s jedne strane je borba oko jezika; kao što je i borba za građanska prava po kojoj bi transrodne osobe bile zaštićene važna.

Ali Kvotlbauma ne interesuje aktivizam u tradicionalnom smislu. Kaže da prezire reč ‘queer’ – „koristim je samo zato što postoji“ – ali i polje queer studija isto tako. „Imam problem sa akademskom queer zajednicom, jer je to zajednica koja je potpuno izmeštena iz realnosti, dakle s njom nikakve veze nema,“ kaže on. „Svi oni mladi koji prodaju svoja tela na West Side Highway-u, u Christopher Street-u, oni jebeno nemaju pojma šta je to queer teorija.“

Miki Blanko nije nekakav poruka, drugim rečima. I dok je ona ipak nešto više od puke kreacije za potrebe scene, ona ne predstavlja nekakav identitet. Kvotlbaum nije, kako su ga neki opisivali, ‘trans reper’; on je gej muškarac koji se nekad oblači kao žena, što je nešto sasvim drugo. „Nije da nisam svestan privilegija koje ja imam, a koje neko je zaista transrodan nema,“ kaže oprezno. „Ne želim da zazvuči kao da trivijalizujem transrodnu zajednicu. Kada bih stvarno živeo životom koji žive trans osobe, i neke od devojaka koje u Njujorku poznajem i znam sa čime moraju da se nose svakodnevno, ne bih imao vremena da budem Miki Blanko. Jer bi mi svaki dan bio borba za preživljavanje.“

Hip-hop je oduvek voleo. „Kao Afroamerikancu, to mi nekako pripada valjda,“ kaže. Ali, kao i sa pankom, to što voli hip-hop ne ide ruku pod ruku sa tim što je gej. Homofobija u hip-hop muzici je posvuda. Basta Rajms je jednom prilikom prekinuo intervju, rekavši: „Uz dužno poštovanje, ono što ja predstavljam u kulturnom smislu, nikako ne podržava, niti odobrava homoseksualnost.“

Mikija Blanka takođe ne zanimaju politike identiteta.

„Postoji jedan vrlo bezbedan gej pristup šoubiznisu,“ kaže on. A to je: Diži dreku! Ali ne previše dreke. Talasaj! Ali pazi da ne uvrediš pogrešnu ekipu. A ako stvarno želiš da budeš prihvaćen, moraćeš da izgradiš svoj imidž tako da podilazi homogenom, heteroseksualnom mejnstrimu. „Nemam nameru da radim išta od toga. Neću da budem neka vrsta gej, politički korektne marionete.“

U videu koji je postovao na Vimeo 2011, sređen kao Miki, u helankama sa printom, jaknici, i s roze rancem na leđima, biva okružen grupicom tinejdžerki sa 125. ulice. One su u školskim uniformama; njihovom grupom se prolama neodobravanje dok ‘snimaju’ ono što vide pred sobom.

Kvotlbaum kaže da nikada nije iskusio ozbiljnije maltretiranje obučen kao žena, osim povremeno od strane grupica tinejdžera/ki. Ali u ovom videu Miki odlučuje da malo uzme stvar u svoje ruke, i kreće da repuje za njih. Duhovit je i borben, pomalo i preteći. Kaže „I'm a perm left in too long, you beg it and you wish it for forgiveness.“ Neke od devojčica prasnu u smeh, ali u znak prepoznavanja, ne iz pakosti. „These petty girls are steady trying to count all my flaws,“ repuje, „but I'm gonna have to train these bitches/Get down on your paws.“ Grupa odjednom kreće da vrišti u znak odobravanja. Ovaj video beleži transformaciju potencijalno neprijateljski nastrojene grupe tinejdžerki u zapanjene fanove. I to je ulična verzija istog performansa koji Blanko pokušava da izvede u okviru hip-hopa: preobratiti gomilu nesvesnih, zatupljenih posmatrača u publiku.

Iako je persona Miki Blanka započeta kao svojevrsni umetnički projekat, bilo bi pogrešno otpisati ga kao likovnog umetnika koji se švercuje u popularnom žanru. On je zapravo reper i ozbiljan je kada je ovaj zanat u pitanju. Njegov menadžer i glavni na etiketi UNO NYC na kojoj je Miki, Čarls Damga, gleda na raznolikost Mikijevih uticaja kao na svojevrsnu snagu. „Radi sa hip-hop producentima, muzičarima iz elektro žanra i didžejevima. On stvara rep, ali ne rep sa opasnim tipovima u bloku.“

Mikijeva muzička karijera tek uzima zalet, ali pravac u kome se kreće obećava. Prošle godine je išao na evropsku turneju, ali nastupao je i u Kanadi i SAD, i izdao jedan EP i mikstejp. Sledeći EP treba da izađe u maju, praćen turnejom po Severnoj Americi i nastupima u više od desetine gradova. Mnogi njegovi nastupi su unapred rasprodati.

Muzički kritičar Majls Rejmer smatra da se uspeh Miki Blanka može pripisati sledećim faktorima: rastućem prihvatanju gej osoba i boljem odnosu nezavisne rep scene sa mejnstrimom. On smatra da Miki i njegovi savremenici/e (Azejlija Benks, Le1f, itd.), donose svežu ‘pank rok energiju’ rep muzici, i da za razliku od nekadašnjih indi repera, oni žele da budu velike zvezde, ali da to žele da urade na svoj način, ne bežeći od svoje neobičnosti i uvrnutosti, te dodaje da je ovo pravi trenutak za ‘uvrnutost’.

Blanko misli da rep, sa čitavom svojom istorijom uvrnutosti ima dugačku lozu umetnika/ca koji subvertiraju rodne norme, kao što se to radilo u nekim ‘beljim’ žanrovima, poput glem roka i popa. Setimo se samo Tupaka i njegovih besprekorno počupanih i sređenih obrva. Čak i najeksplicitnije homofobični reperi redovno su okićeni i nose više nakita nego što ga ima u izlogu prodavnice Tifani. „Mislite da gej klinci nisu skapirali i pokupili taj napirlitani stil i fazon, mislite da nisu skontali šta se dešava?“, pita Miki. „Ma kome prodajte muda za bubrege, i ko tu koga zapravo folira?“

A kada je u pitanju stvar autentičnosti o kojoj se danas mnogo priča, Miki ne trpi taj pandurski pristup. „Ja znam šta znači ‘Budi realan’, svi to znaju. Ali kada si performer/ka ti ni ne treba da budeš realan/a. Tako da ja to ne radim, kaže empatično, niti iko od vas to radi.“

Zvuči kao da mu je malo muka kada čita ili ga intervjuišu za ‘queer rep’ članke, poput brojnih tekstova koji su se pojavili u Gardijanu ili Pičforku, i bili o umetnicima kao što su Le1f, Zebra Katz, Frank Ocean, DJ Syd the Kid iz Odd Future. Smeta mu narativ koji koriste, ta priča o ‘njihovoj borbi da budu prihvaćeni’ u okviru zajednice. „Kao da ne kapiraju to da im muzika ne valja, ne bi bilo ni njih. Da taj članak o kulturi, o određenom trendu ne bi imao nikakvog smisla da muzika nije dobra. Ne želim da vas odvučem od svih političkih implikacija koje spominjete, od kapiranja nekih stvari, od osećaja da je ono što radite nešto potpuno novo – ali nije, to nije ništa novo.“

„U fazonu sam, ne. Moji fanovi su petnaestogodišnjaci/kinje na Tumblr-u, koji kapiraju sve moje reference.“ „Da sam u fazonu da se borim da me prihvate, ne bih imao jebenog buking agenta.”

Bottled all my rage/You motherfucking babies, it's time to act your age/And don't be surprised, boys/when I'm sitting center stage!“

Povezano