The East

Slika iz budućnosti: Recenzija filma "Istok"

Erik Nortman iz True Blood-a i Džuno predvode anarhistički kolektiv koji uništava državu i bori se za pravdu protiv gospodara korporativnog kriminala?

Sve što mogu da kažem je „gde da se upišem?

[Warning: Spoiler Alert]

Aleksander Skarsgard iz True Blood-a i Elen Pejdž glume u novom filmu režisera Zala Batmanglija: „Istok“ (The East). To je provokativan film koji nastoji da poremeti uobičajenu paradu dosadnih šablonizovanih letnjih sranja i započne razgovor u svetlu groznce narodnih pokreta od Occupy Wall Street do Blokade naftnog peska (Tar Sands Blockade). Pogledao sam ga na specijalnoj projekciji u Berkliju na kojoj je bio Batmanglij koji je posle filma odgovarao na pitanja mase bučnih levičara.

Ja volim filmove i ja volim anarhiste. Priča koju Batmanglij i koscenaristkinja (koja igra glavnu ulogu u filmu) Brit Marling pletu delom je ljubavna priča, delom špijunski triler i sveopšta anarhija. Oni pričaju priču o tajnoj korporativnoj špijunki i bivšoj agentkinji FBI-a, Sari Mos, čiji zadatak je da se infiltrira u anarhističku grupu, „Istok“, za kojom je raspisana poternica zbog izvršenih tajnih napada na velike korporacije. Snimljen za neverovatnih 27 dana u Baton Ružu, ovaj film zalazi u pitanja koja se tiču pravde, nasilja, zajednice, posvećenosti i konačno... na čijoj ste strani?

Istražujući za film, Batmanglij i Marling su leto 2009. proveli u proputovanju po severnoameričkoj anarhističkoj sceni. Kao dični anarhista, mogu da kažem da su dva meseca dovoljna da se oseti atmosfera i ostvari kontakt sa našim svetom, ali to nije dovoljno da se stvarno razume politika ili oni koji učestvuju u njoj.

The East

Evo nekoliko stvari koje su meni zapale za oko.

Loše:

  1. Problemi sa tatom“ u nama bude antiautoritarce/ke. Ova tema koja se provlači u pop kulturi u čijem središtu je aktivizam me dovodi do ludila. Poput „Bitke u Sijetlu“ Stjuarta Taunsenda, film prikazuje anarhiste kao privilegovanu decu koju je iskvario sistem ili, još gore, koja zbog problemima sa „tatom“ na nepravdu odgovaraju gnevom i mržnjom. U „Istoku“ sporedni lik „Doca“ je odustao od obećavajuće medicinske karijere zbog smrti svoje sestre koju je ubio farmaceutski gigant. Skarsgardov lik Bendži se pobunio nakon što su mu roditelji poginuli u nesreći prilikom vožnje čamca dok je preostali deo njegove porodice pokušavao da novcem otkupi njegovu tugu. Lik Pejdžove u svom srcu ima takavu mržnju za svog korporativnog oca da ga kidnapuje zajedno sa njegovim gazdom i tera ih da skoče u jezero koje je zatrovano hemijskim otpadom njihove kompanije. Na kraju, otac uskače da bi dokazao svoju ljubav prema svojoj otuđenoj kćeri.

  2. Drukare prolaze bez ogrebotina? Iako nije toliko apsurdna kao pandur u „Bici za Sijetl“ Vudija Harelsona koji se izvinjava uhapšenom demonstrantu Martinu Hendersonu nakon što je ubio boga u njemu, Bendži pokušava da ubedi Saru da pobegne sa njim i pridruži se otporu. Iako je ljubav uvek džoker, bilo mi je teško da poverujem da bi, pošto je razotkriven, bilo koji anarhista ili anarhistkinja pokušao i ubedio doušnika da pobegne sa njima.

  3. Sistem nikada nije bio pokvaren, on je napravljen ovako. Film se završava sa tipičnom liberalnom notom. Sara kreće na misiju menjanja svojih kolega korporativnih infiltratora da bi postali zviždači i mi vidimo isto dosadno reciklirano rešenje za ekološke probleme – poverenje u vladu i njene regulatorne agencije da će raditi svoj posao kako treba. Premda film radi dobar posao ili prikazuje zla korporativne Amerike (vidi dole), on izostavlja analizu kako vlada radi u interesu 1%.

  4. Setite se parka Zukoti. Film stvara spektar od dva ekstrema za rešavanje korporativnih zločina (nasilni kontranapad na počinioce; naterati sistem koji je osmislila bogata elita da radi), ali ni reči o narodnim masovnim pokretima koji su ostvarili promene u globalnom sistemu. Mi živimo u vreme kada Tunižani/ke i Egipćani/ke zbacuju svoje diktatore, kada se Grci/kinje i Španci/njolke bore protiv mera štednje a okupacija malog parka na donjem Menhetnu je u američkoj mašti probudila ideju o novoj antikorporativnoj revoluciji. Bilo da se radi o studentima u Montrealu koji sprečavaju privatizaciju svojih univerziteta ili Bolivijcima/kama koji izbacuju Bechtel, narodni pokreti i masovne organizacije su zaista značajno promenile stvari u današnjem sistemu.

Dobro:

  1. Anarhisti u crnom su heroji. Iako su prikazani kao komplikovani ljudi koji prihvataju taktike kojima se klanja prosečni Obamin glasač, ja volim filmove u kojima su anarhisti heroji koji se bore protiv zlotvora korporativne Amerike. Naši pokreti obavljanu nezahvalan naporan rad i često su izostavljeni iz istorije i narodne kulture. Priča o herojima koji su protiv establišmenta, anarhističkim herojima, snažnim ženama i kontrakulturi kao snagama za promene u svetu jedan je od najsnažnijih detalja u filmu.

  2. Mi ćemo izvršiti kontranapad na tri korporacije u narednih 6 meseci zbog terorizma koji su počinile širom sveta.“ Korporativne hulje nikada nisu izgledale tako loše. Prilikom odgovaranja na pitanja, Batmanglij je rekao da su svi slučajevi korporativnog zločina u filmu zasnovani na postojećim slučajevima. Od farmaceutskog giganta koji izbacuje loše lekove na tržište ili hemijske kompanije koja zagađuje lokalne vodotoke i ubija decu, stičete utisak da su akcije Istoka opravdane. Sem toga, hladnokrvna korporativna šefica koju igra Patriša Klarkson je pun pogodak. Na početku svoje operacije, Sara otkriva da će grupa otrovati koktel parti sa njihovim prljavim lekovima. Klarkson joj kaže da ih pusti da nastave pošto oni nisu klijenti njenih firmi. Profit je uvek iznad ljudi.

  3. Špijunirajte nas, mi ćemo špijunirati vas.“ „Istok“ prikazuje anarhiste kao pametne strateške operativce koji su provalili pravi Sarin identitet i planiraju da pomrse konce njenoj privatnoj bezbednosnoj firmi. U pop kulturi i masovnim medijima, anarhisti/kinje i aktivisti/kinje su prečesto prikazivani kao tupava i naivna deca koja su nasamarena i uvučena u nekakvu zaveru zbog čega kasnije budu uhvaćeni, ubijeni ili izdaju svoje drugove.

Političke paradigme se menjaju. Mi živimo u zemlji desnog centra kojom upravljaju dve partije (jedna desnog centra, druga ekstremne desnice). Filmovi poput „Istoka“ su indikatori da se politika naše nacije pomera ulevo. Batmanglij mi je rekao na projekciji da se nadao da će ovaj film pokrenuti razgovor ne samo među radikalima i anarhistima, već i među bakama i onima koji budu pogledali film u srednjoj Americi. Levičarski pokreti, autonomni pokreti ponovo dobijaju na popularnosti u popularnom i mejnstrim narativu. „So zemlje“ iz 1954, politički trileri kaš što su „Svi predsednikovi ljudi“ i „Paralaksa“ pa čak i „Crveni“ (snimljen na vrhuncu Reganovog hladnog rata) govorili su o tome kako je postojala živa autonomna levica u Sjedinjenim Državama. Da li možemo da očekujemo više istog od Holivuda bez otrcanog liberalnog kraja?

U to ime, nazdravljam budućnosti autonomnijeg levičarskog pripovedanja u mejnstrim kulturi.

Povezano