“Radnik u protestu”, Izložba Vladimira Miladinovića

Datum: 
Utorak, 25. oktobar 19:00 to 22:00
Mesto: 
Kontekst u mesnoj zajednici
Adresa: 
Sala mesne zajednice „Studentski grad“, Narodnih heroja 30, II sprat, Novi Beograd

“Radnik u protestu” je serija umetničkih radova koji se bave primerima neoliberalne cenzure gde se svaki vid protesta predstavlja tako da njegov suštinski zahtev, zapravo ostaje nevidljiv. Izvor zadovoljstva u savremenom neoliberalnom sistemu jeste mogućnost mase da konzumira. Prikazivanje protesta u formi spektakla pretvara ga u potrošački artefakt pročišćen svakog potencijalnog kritičkog mišljenja. Ono što ujedinjuje mase u savremenom neoliberalnom kapitalizmu jeste upravo moć konzumerizma - umesto da kritikujemo, trebalo bi da trošimo. Tako se protesti radnika prezentuju onako kako se očekuje da će biti “kupljeni” na najbolji način. Ovakvim medijskim reprezentacijama se, zapravo stvara polje političke i kulturalne sterilnosti gde dominira ideja da ništa novo ne može da se desi i da je svaka akcija beznadežna. Stvar je u tome da ovakva slika beznađa, zapravo, ide u koristi vladajućim elitama. Njena svrha je da nas u potpunosti pasivizira i da učini da nama dominiraju emocije.

Vladimir Miladinović

Vladimir Miladinović je vizuelni umetnik, član grupe “Četiri lica Omarske”, student Interdisciplinarnih doktorskih studija Univerziteta umetnosti u Beogradu, odsek za Teoriju umetnosti i medija. Završio je fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Trenutno se bavi socijalno i politički angažovanim temama koje pokušava da vizualizuje kroz različite medije.
http://www.vladimirmiladinovic.blogspot.com/

Pored 25. oktobra (19h do 22h), izložba će biti otvorena za posetioce i tokom programa 29.10 (od 14h do 18h) i 1.11 (od 19h do 22h)

Program se održava u okviru festivala beogradske nezavisne kulture „Na sopstveni pogon“ http://www.seecult.org/blogs/na-sopstveni-pogon

Radnik u protestu

Kada je radnik novopazarskog tekstilnog kombinata “Raška” Zoran Bulatović u znak protesta odrezao svoj «mali» prst, desilo se nešto potpuno drugačije od onoga što se očekivalo. Iako je o ovoj akciji Bulatovića bilo dosta reči u široj javnosti, ovaj protest je podlegao klasičnom vidu neoliberalne cenzure. Jedna od glavnih strategija cenzurisanja u neoliberalnom kapitalizmu je da se zamagli i iskrivi svaki vid protesta ili kritike upućenih sistemu. O tome nam govore načini kojima se ovakvi protesti radnika prezentuju u javnosti. Naslovi koji uz njih obično idu, kao što su “radikalni”, “nakaradni”, “ljudožderski”, radničku borbu prikazuju kao nešto sto je plod individualnog ludila ili nemoći pojedinca. Tako se objekt protesta pretvara u potrošački artefakt pročišćen svakog potencijalnog kritičkog mišljenja. Prezentovan onako kako se očekuje da će biti kupljen na najbolji način. Ovo je analogija slici depresivca koji veruje da je svaki pozitivan stav, svaka nada, zapravo opasna iluzija. Osećaj da ne samo što je kapitalizam jedini održivi politički i ekonomski sistem, već i da je nemoguće zamisliti bilo kakvu koherentnu alternativu. Ovakvim medijskim reprezentacijama se, zapravo stvara polje političke i kulturalne sterilnosti gde dominira ideja da ništa novo ne može da se desi i da je svaka akcija beznadežna. Problem je u tome, što ovakva slika beznađa, zapravo, ide u koristi vladajućim elitama. Njena svrha je da nas odrekne svake vrste kritičkog mišljenja i da prepusti da nas povežu emocije.

Sa druge strane, protest u velikoj meri zavisi od figure vođe i jedan od glavnih uspeha trenutne globalne elite jeste njihovo izbegavanje identificiranja sa figurom vođe. Lik vođe je danas u moru slika koje nas okružuju uspeo da ostane gotovo potpuno nevidljiv. Mi se moramo dobro zapitati ko bi to u našem kontekstu mogao biti, a jedino mesto gde taj lik možemo potražiti je polje privatnog kapitala I vlasti. Kao paradigmatska figura vođe kod nas, pojavljuje se lik Miroslava Miškovića. Taj lik je, I ako se o njemu dosta govori, veoma redak u masovnim medijima. On decenijama uspešno odoleva pogledu javnosti, što nesumnjivo pripada strategiji ideološkog zamagljivanja i stvaranja povoljnog tla za dalju manipulaciju.

Dakle, jasno je da se ovde radi o propagandnoj kampanji skupine privatnog kapitala I vlasti. Vlast I privatni kapital koriste masovne medije kao glavno oruđe ideološkog psihološkog rata. Medijskim kampanjama oni zapravo nude iskrivljenu sliku o radničkom protestu koja im služi kao neka vrsta osiguranja od eventualne naklonjenosti radničkim protestima od strane šire javnosti. U tom smislu, vesti koje bivaju objavljene, ni na koji način ne pomažu radnički protest jer pravi uzroci protesta ostaju potpuno zamagljeni. Retko se može čuti u izveštajima masovnih medija neka dublja analiza čitavog problema koji je doveo do situacije u kojoj se radnici danas nalaze.

Mikro sistemi unutar makro sistema ostaju potpuno nevidljivi I cilj ovog rada je razotkrivanje takve strukture.