Ibrahima Kulibali

Mali proizvođači rešenje za održivu prehrambenu sigurnost

Statistika pokazuje da je produktivnost krupnih investitora, iako su zauzeli najplodnije zemljište, mala u poređenju s produktivnošću porodičnih farmi. Ti krupni investitori stoga nisu rešenje za dostizanje održive prehrambene sigurnosti i oni često prouzrokuju i velike poremećaje socijalne i kulturne ravnoteže.

Širom sveta mali poljoprivredni proizvođači ukazuju na negativne posledice sve prisutnijeg globalnog fenomena ''otimanja zemlje'', koji dovodi do koncentracije vlasništva nad obradivim zemljištem i prirodnim resursima u rukama krupnih investitora i međunarodnih korporacija. Ovaj proces, osim oduzimanjem obradivih površina, vrlo često praćen je iseljavanjem ili prisilnim izmeštanjem čitavih seoskih zajednica, kršenjem ljudskih prava, povećanjem siromaštva i društvenog raslojavanja i zagađenjem životne sredine. Milioni hektara zemlje, najviše u Africi, Aziji i Južnoj Americi, potpadaju pod kontrolu krupnih korporacija – ''investitora'' – najčešće kroz direktne sporazume sa vladama ili lokalnim vlastima, a vrlo često uz podršku privatnih banaka i penzionih i drugih investicionih fondova.

Međunarodni seljački pokret Via Kampesina optužuje i Svetsku banku i regionalne razvojne banke da olakšavaju otimanje zemlje i prirodnih resursa promovišući zakone i mere koji su u interesu korporacija, obezbeđujući im kapital i novčane garancije, čime podržavaju jedan destruktivni privredni model. Mnoge vlade, međutim, opravdavaju ''otimanje zemlje'' tvrdeći da će krupan agrobiznis dovesti do modernizacije poljoprivredne prakse i obezbediti prehrambenu sigurnost za sve, što Via Kampesina osporava tvrdeći da su za najveći deo svetske proizvodnje hrane zaslužna mala poljoprivredna gazdinstva a ne velike poljoprivredne korporacije.

Pokret za slobodu, ovdašnji član globalnog ''Saveza protiv otimanja zemlje'', smatra da se ovaj proces u Srbiji odvija kao sastavni deo privatizacije i zahteva da se ukine član Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji će omogućiti da se proces jeftinog privatizacionog otimanja zemlje okonča njenom skupom prodajom stranim korporacijama, čime bi se zataškala privatizaciona pljačka.

O procesu ''otimanja zemlje'' razgovarali smo sa Ibrahimom Kulibalijem iz afričke republike Mali, osnivačem ''Saveza protiv otimanja zemlje'' i jednim od lidera afričke Via Kampesine.

* Recite nam nešto više o otimanju zemlje u Africi?

Kulibali: Radi se o državnoj pljački kojom se oduzima jedini resurs koji je siromašnima preostao da bi ga preuzeli oni koji od njega sebi stvaraju profit, oni koji su već previše bogati. To zemljište je generacijama unazad pripadalo lokalnoj zajednici. Afričke vlade sada sa njega proteruju seljake, čime im poništavaju njihova istorijska prava, prava koja im pripadaju već stotinama godina.

* Kakve su posledice?

Kulibali: Krupne poljoprivredne kompanije kupile su mnoga sela u Maliju a seljaci koji su odbili da se isele suočili su se s golim nasiljem i hapšenjima. Poljoprivredno zemljište predmet je velike pohlepe kako domaćih tako i međunarodnih krupnih investitora. Od 1965. do 2012. čitavih 350 hiljada hektara izdato je pod zakup samo u navodnjenoj malijskoj regiji ''office du Niger''. Otimači zemljišta oterali su seljake s njihove zemlje, čak i iz sela, i sada većina njih mora da se obučava za rad na drugim poslovima: samim tim, nezaposlenost se povećava, a migracijom u gradove dolazi i do porasta kriminala.

Statistika pokazuje da je produktivnost krupnih investitora, iako su zauzeli najplodnije zemljište, mala u poređenju s produktivnošću porodičnih farmi. Ti krupni investitori stoga nisu rešenje za dostizanje održive prehrambene sigurnosti i oni često prouzrokuju i velike poremećaje socijalne i kulturne ravnoteže.

* Šta su glavne prepreke sa kojima se suočavaju mali poljoprivredni proizvođači republike Mali?

Kulibali: Pre svega nizak nivo ulaganja u male porodične farme, zatim cena hrane koja je niža od troškova uloženih u njenu proizvodnju, nelojalna konkurencija i damping (obaranje cene proizvoda usled uvoza jeftinije hrane) od strane zemalja koje subvencionišu svoju poljoprivrednu proizvodnju i izvoz.

* Koji su zahtevi organizacija kojima pripadate?

Kulibali: Prioritet je očuvanje malih poljoprivrednih proizvođača. Oko 75 odsto stanovništva republike Mali je zaposleno na malim seoskim gazdinstvima, koja su samoodrživa – ti ljudi sami sebe zapošljavaju, proizvode sopstvenu hranu i ne traže novac od države. Njihovo uništenje dovelo bi do ozbiljnih socijalnih problema.

Prikladno investiranje poboljšalo bi snabdevanje hranom, kao i socijalnu i ekološku održivost, i osiguralo životno izdržavanje većini ljudi. Javni sektor treba da odigra suštinsku ulogu u usvajanju mera koje bi zadovoljile potrebe porodičnih farmera. Garantovanje pristupa zemlji i vodi suštinsko je za podršku porodičnoj poljoprivredi, proizvodnju hrane i stvaranje održivih prehrambenih sistema. Održivi izvori kredita, mere socijalne zaštite i ustanovljenje rezervi žitarica i hrane za stoku, potrebni su radi jačanja porodične poljoprivrede i prehrambenih sistema koji počivaju na radu i interesima lokalne zajednice.

Izvor: 

Povezano