Da li su nam potrebni anarhisti? Lekcije boginje anarhije

Žaklin Džons (Jacqueline Jones) govori o svojoj novoj knjizi o Lusi Parsons (Lucy Parsons), bivšoj robinji koja je postala jedna od najuticajnijih anarhista/kinja u radničkom pokretu SAD

TAJA GRAHAM (Taya Graham): Borba za radnička prava ima duboke korene u ovoj zemlji i lako je zaboraviti da stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, poput vikenda i 40-časovne radne nedelje, ne bi postojale bez nje. Dok pokret za nacionalni minimalac od 15 dolara nastavlja sa borbom, istorija može i trebalo bi da pouči sadašnjost. Jedna ličnost iz prošlosti koja ponovo zaokuplja pažnju je žena čiji nesvakidašnji život nastavlja da ostvaruje uticaj i danas. Njeno ime je Lusi Parsons (Lucy Parsons) i njena integralna uloga u radničkom pokretu samo je jedan aspekt izvanrednog života koji se protegao na dva veka i obuhvatio mnoštvo društvenih pokreta koji su promenili način na koji danas živimo. Rodila ju je robinja i u ropstvo, udala se za čoveka koji je učestvovao u hejmarketškom bombaškom incidentu i bio jedan od najsnažnijih glasova u korist radničke klase ove zemlje. Lusi Parsons je bila neumorni borac za raničku klasu.

Njena neverovatna priča i značenje njenog nasleđa sada je predmet nove knjige, Boginja anarhije, i da bismo razgovarali o ovoj knjizi i fascinantnom životu njene glavne junakinje sa nama je profesorka Žaklin Džons. Džons je profesorka istorije na fakultetu Templ pri Univerzitetu Ostin Teksas. Profesorka Džons je autorka nekoliko knjiga, uključujući knjigu Užasna prevara: Mit o rasi od kolonijalnog doba do Obamine Amerike, Rad ljubavi, rad jada: Crnkinje, Rad i Porodica - od ropstva do danas, i naravno, Boginja anarhije - o Lusi Parsons. Među njenim akademskim nagradama je Bankroftova nagrada za američku istoriju a bila je i finalistkinja u nominaciji za Pulicerovu nagradu u kategoriji američka istorija. Profesorka Džons, puno vam hvala što ste sa nama.

ŽAKLIN DŽONS (Jacqueline Jones): Hvala vam što ste me pozvali.

TAJA GRAHAM: Za početak, za ljude koji nisu čuli za Lusi Parsons, ko je ona bila i kako se uključila u radnički i anarhistički pokret?

ŽAKLIN DŽONS: Lusi Parsons je 1851. rodila robinja u Virdžiniji a umrla je u Čikagu 1942. Dakle, dugo je živela, život pun drame i nereda. Ona se udala za Alberta Parsonsa, veterana konfederacije koji se obratio na republikansku politiku odmah nakon građanskog rata i njih dvoje, nakon što su se venčali 1872, preselili su se u Čikago gde je Lusi živela do smrti.

Albert Parsons je dobro poznat. On je bio jedan od tzv. hejmarketških mučenika. On je pogubljen u novembru 1887. zbog njegove navodne uloge u hejmarketškom bombaškom incidentu, godinu dana pre toga. On nije bacio bombu koja je ubila sedam policajaca i ranila mnoge druge. I ustvari, niko ni danas ne zna ko je zapravo bacio bombu. On je bio anarhista i sa trojicom svojih drugova, on je pogubljen u novembru 1887.

TAJA GRAHAM: Baš sam htela da vas pitam, za one koji nisu upoznati sa hejmarketškim bombaškim incidentom, možete li ukratko da nam kažete kakav je bio njegov uticaj na radnički pokret?

ŽAKLIN DŽONS: Da. 1. maja 1886. mnogi radnici u Čikagu i širom zemlje su štrajkovali tražeći osmočasovno radno vreme. Albert Parsons je govorio na tom mitingu. Bio je to miroljubiv miting ali 80 policajaca je stiglo da rasturi miting i dok su ulazili na Hejmarketški trg, neko je iz obližnjeg sokaka bacio bombu koja je ubila nekoliko policajaca i ranila mnoge druge ljude. Vlasti, kao što sam rekla, nikada nisu otkrile ko je bacio bombu ali su brže bolje pohvatali one koje su smatrali za najradikalnije u Čikagu, a to su bili anarhisti. Albert Parsons je bio dobro poznat kao radikalni urednik novina. On, zajedno sa još šest drugih muškaraca su bili optuženi za ubistvo i kovanje zavere. Svi ti ljudi su imali neke veze sa štampom. Oni su bili govornici, bili su urednici, bili su oratori i svi su takođe bili anarhisti.

Znači, zapravo je policija bila ta koja se okomila na anarhiste.

Kao što je jedna osoba rekla: "Nije se toliko sudilo anarhiji koliko se sudilo tim ljudima." U svakom slučaju, Albert je obešen 11. novembra 1887. zajedno sa trojicom drugih muškaraca zbog ovog zločina. Dok je bio u zatvoru od leta 1886. do vešanja, njegova žena, Lusi Parsons krenula je drži govore širom zemlje. Ona je putovala po čitavoj zemlji da bi skupila novac za odbranu svog muža i ostalih. I tokom ovog perioda ona je stekla nacionalni publicitet, ona se predstavila nacionalnoj publici. Ona je izmislila priču o svom poreklu. Tvrdila je da je ćerka roditelja koji su hispanskog i urođeničko američkog porekla, ali je brzo postala veoma poznata, ozloglašena kod vlasti i vrlo moćan orator.

TAJA GRAHAM: Kao što ste rekli, ona je postala orator, ona odlazi na turneju koju joj je ostavio njen muž nakon što je preminuo i ide širom zemlje i drži govore. Dakle, u najmanju ruku ona je bila hrabra žena. Ona se udala za belca, što je u to vreme, rekla bih, bilo nelegalno širom zemlje, čoveka koji je obešen zbog svojih ... Oh, izvinjavam se. Nastavite.

ŽAKLIN DŽONS: Dozvolite mi da vas na trenutak prekinem jer reklo bi se, da, u Teksasu, da bi međurasni brak bio nelegalan ali zanimljivo je, republikanci su bili na vlasti u državi nekih godinu dana, 1871. do 1872. i tokom tog perioda Albert je pronašao sveštenika koji je bio spreman, mislim da mu je to verovatno bio prijatelj, gradonačenika Vejkoa, Teksas, koji je bio spreman da ih venča. Ustvari, oni su legalno venčani u Teksasu. Dakle, za godinu dana, demokrate će preuzeti državu i po svoj prilici, njihov brak nije bio zakonit u očima tih vlasti. U svakom slučaju, oni su pobegli za Čikago.

TAJA GRAHAM: Vau, to je neverovatno. Ona se udala za belca, što je bilo nelegalno širom zemlje. Ona zatim postaje izuzetno popularna govornica. Prosto, pitam se kako se jedna crnkinja snalazila u svim tim bolnim manevrima i da ne samo preživi nego da zapravo ima uspeha?

ŽAKLIN DŽONS: Pa, njeno poreklo je bilo neodređeno. Niste mogli da kažete na osnovu njenog izgleda kog je bila etniciteta i ona je to koristila. Ona je bila svetle puti, i kao što sam rekla, preuzela je fiktivni identitet. Mislim da je smatrala da će imati veći kredibilitet kod radnika belaca ako se predstavi kao američka urođenica i Hispanjolka umesto da se uopšte bavi pričom o svom poreklu kao porobljene osobe. Ona je morala puno toga da uzme u obzir, kao žena. Ona je bila moćna govornica, ona je vrlo otmena, ljudi su komentarisali njene elegantne haljine i njenu elokvenciju kao govornice. Ona je bila žestoka, ona je pomerala granice prvog amandmana, ona je pozivala svoje sledbenike da nauče kako da koriste eksploziv, retorika joj je bila baš žestoka, beskompromisna. I ja mislim da je ona bila najsrećnija kada je uspevala da izvrda policiji koja se svojski trudila da je ućutka, ne samo u Čikagu već širom zemlje gde god da je govorila.

TAJA GRAHAM: Drago mi je što ste se dotakli rase i kako je kreirala fiktivnu priču o svom poreklu jer ona je napisala da je crnkinja terorisana zato što je bila siromašna i zavisna, a ne zbog njene boje kože. Dakle, ona je verovala da ideja rase ne bi trebalo da bude deo anarhističke misli. Da li je to zbog toga što se služila ranom marksističkom analizom, koja ne obraća pažnju na rasu i rod, ili je ona videla nov oblik crnačkog oslobođenja?

ŽAKLIN DŽONS: To je dobro pitanje i teško je reći jer ona govori o rasi vrlo retko, tako da ovde moramo da spojimo nekoliko elemenata. Jedan je članak koji je napisala o crncima na jugu koji su ranjivi zato što su siromašni i nemaju prava, i ne nužno zbog njihove boje kože. Istovremeno, htela bih da naglasim da ona i Albert i njihovi drugovi nisu bili naklonjeni crnačkim radnicima u Čikagu ili zapravo bilo gde drugo u zemlji. Ona se svojski trudila da ne govori o radnicima crncima prilikom svog podstrekavanja radničke klase. Ona je često, takođe, trpala u isti koš, rekla bih, crnačke radnike sa Kinezima, kao pretnju radnicima belcima i takođe kao grupe koje bi služile kao štrajkbreheri ako bi im se za to pružila prilika. Dakle, postoji element demonizovanja crnačkih radnika.

Ipak, reći ću da ona uopšte nije puno rekla o predrasudama i diskriminaciji sa kojima su se suočavali crnci i crnkinje u Čikagu ili bilo gde drugo u zemlji. Sa jedne strane, mi možemo da vidimo da ona, da, u toj marksističkoj tradiciji kaže da su crnački radnici podskup radničke klase. Rasa ovde zapravo i nije pitanje koliko je to ekonomsko tlačenje, ali ja mislim da je Lusi Parsonsina analiza crnačke zajednice bila komplikovanija od toga.

TAJA GRAHAM: Vi ste spomenuli da je ona konstantno bila nagledana od strane policije. Kako je to uticalo na nju i zašto je policija bila tako naglašeno zainteresovana za nju?

ŽAKLIN DŽONS: Bojali su je se. Oni su se bojali njene moći nad velikom, entuzijastičnom publikom radnika. Kao što sam rekla, njena retorika je bila beskompromisna, ona je konstantno optuživala sudiju i tužioca u hejmarketškom procesu. Ona je rekla da bi želela da upravlja giljotinom koja je seče glave kapitalističkih tirana. Ona je govorila o dinamitu i njegovoj upotrebi kao činiocu uravnjivanja, čineći da teren na kom se nalaze radnici i kapitalisti bude izjednačeniji. Njena retorika je bila izrazito užarena, vrlo provokativna i ona je mogla da drži brojnu publiku u šaci ponekad i satima, da potpuno razbesni radnike. Ona je bila prilično dobra govornica, i rekla bih, više je bila oratorka nego radnička organizatorka. Ona stvarno nije imala strpljenja da organizuje radnike na bilo koji realan način. Ona je to neko vreme pokušavala sa Unijom radnica u Čikagu i shvatila da joj sastanci sa švaljama i održavanje večernjih sastanaka nije bila jača strana. Ona je bila puno srećnija kada bi se našla ispred velike mase znajući da su tajni detektivi bili u masi, videvši policajce u njihovim plavim uniformama kako opkoljavaju halu, čekajući da se ustreme na nju i ona je uživala u tome. To joj je bilo, rekla bih, stimulativno.

TAJA GRAHAM: Čini se da je uživala da bude pod reflektorima i zvuči kao da je, u suštini, bila anarhistkinja. Šta je značilo biti anarhistkinja tada i kako su njena uverenja uticala na način njenog delovanja? Zapravo, kako je ona postala anarhistkinja?

ŽAKLIN DŽONS: Ona i Albert su postali socijalisti ubrzo pošto su se preselili u Čikago 1873-e. Oni su se naselili u nemačkoj imigrantskoj zajednici u Čikagu i to je bilo zaista, jezgro radikalnog socijalizma u tadašnjem Čikagu. Albert je učestvovao na izborima kao socijalistički kandidat. Poznih 1870-ih, on je svaki put gubio, i tokom tog procesa, on je stvarno osetio da je glasanje korumpirano, da sam politički proces nije delotvoran način da radnici ostvare revoluciju, da preuzmu vlast i da svane novo doba. Ranih 1880-ih, on i Lusi su se nazivali anarhistima. Zapravo, njima je to značilo da su odbacili glasanje. Oni mislili da glasanje nije vredno trošenja vremena i truda. Oni su smatrali da je neophodan direktniji oblik akcije. Htela bih ovde da naglasim da je bilo nekoliko struja anarhizma i da je taj termin korišćen vrlo slobodno. Lusi i Albert, mislim da je njihova distinktivna karakteristika bio njihov prezir prema glasanju.

I takođe, treba imati u vidu da su oni smatrali da su gradivni elementi dobrog društva bila mala dobrovoljna udruženja poput sindikata, da će iz tih dobrovoljnih udruženja proisteći nov svet saradnje a ne takmičenja. Bilo je i drugih anarhista koji su verovali ono što bismo mogli nazvati radikalnim individualizmom, radikalnom vrstom liberterstva.

Bilo je i drugih, poput Eme Goldman, koja se fokusirala na osloba]anje čula za kulturne, umetničke i seksualne svrhe. Johan Most je bio nemački imigrant anarhista koji je verovao da je kratkotrajna eksplozija nasilja bila neophodna da podstakne radničku klasu na revoluciju. Dakle, postoje različite vrste anarhista. I ja mislim da su se Lusi i Albert, kao što sam rekla, nazivali sebe anarhistima zato što su se povukli iz partijske politike. I njihova gledišta nam se danas čine prilično čudnim u smislu da su oni napadali ne samo pravo glasa već su napadali sve američke institucije, ustav, kongres, predsednika. Oni su bili izrazito protiv crkve u bilo kom obliku, protiv organizovane religije. To je bila određena vrsta evropske tradicije radničkog organizovanja u kojoj je Parsons bio uključen u Čikagu i koja stvarno nije imala većeg uspeha među belačkim radnicima, belačkim radnicima rođenim u Americi.

TAJA GRAHAM: Čak i poznatija radikalka, Majka Džons je smatrala da subverzivna taktika anarhista/kinja poput Lusi Parsons radničkoj stvari nanosi više štete nego dobrog. Da li mislite da progresivni pokret ima koristi od radikalne akcije ili mu ona nanosi štetu? Na primer, ima nekih istoričara koji smatraju da štrajkovi glađu Alise Pol, i tzv. sit-inovi i protesti za glasačka prava žena, da ona nije povukla te ekstremnije poteze, da nije zatvarana, štrajkovala glađu, da umerenije sifražetkinje možda ne bi, u poređenju sa njom, delovale prihvatljivije. Da li nam je potrebna radikalna levica da bismo ostvarili reforme? Da li su nam potrebni anarhisti?

ŽAKLIN DŽONS: Pa, da. Mislim da su nam potrebni. Poenta Majke Džons je, naravno, da Parsons, sa svojom radikalnom retorikom i svojim disruptivnim taktikama, ona nije bila ljubiteljica uličnih marševa na kojima se osuđuju kapitalisti. Ona je smatrala da su svojim postupcima, one ukaljale čitav radnički pokret i da su unazadile borbu za radnička prava zato što su vlasti u svim radnicima, čak i u umerenim ili progresivnim, radničkim liderima, videli beleg nasilja i anarhizma. Svakako, zagovaranje nasilja, rušenje kapitalističkog sistema atentatima i drugim oblicima ubistava i nereda, te taktike su osuđene na propast, da imaju bumerang efekt, da isprovociraju kontra reakciju, očigledno. Ali ona je govorila o novoj vrsti sveta, svetu, dakle, saradnje, a ne kapitalizma ili takmičenja. Svakako, ti glasovi su neophodni da bi nam pomogli da razmislimo o tome kako bismo mogli da napravimo bolji, egalitarniji, pravedniji svet.

TAJA GRAHAM: Lusi Parsons je zagovarala upotrebu nasilja za rušenje sistema koji perpetuiraju dohodovnu nejednakost, i danas, radikalnije grupe kao što je Antifa se optužuju zbog upotrebe istih taktika. Šta mislite da bi radikali/ke i revolucionari/ke mogli da nauče iz njenog života?

ŽAKLIN DŽONS: Pre svega, nju je vrlo teško klasifikovati. Desno, levo, liberterka, kooperativna, impulsivna. Teško ju je klasifikovati i ja smatram da nas njen život podseća da etikete ponekad mogu biti kontraproduktivne, da mogu da sputaju naše shvatanje prave politike. Ona se sasvim sigurno borila za radnike. Istovremeno, ona se nije borila za sve radnike. Njena nastojanja su bila fokusirana na Čikago, belačke radnike, uglavnom fabričke radnike i ona nije imala univerzalni osećaj za ranjivost svih radnika, napoličara, domorodaca, imigranata, crnaca, belaca, Azijaca i tako dalje. Ona nas podseća na opasnosti, mislim na izdvajanje jedne vrste radnika za koje će se agitovati. I njen život, takođe predstavlja upozoravajuću priču u smislu da je njena retorika ostavljala za sobom ono što je radila, i pod tim mislim na to da ona sama nije bila nasilna osoba. Kao što sam rekla, ona je uživala da bude u centru pažnje i o njoj su pisale mnoge novine zahvaljujući njenoj izrazito radikalnoj retorici, ali na kraju ta retorika se nije dopala velikom broju radničke klase. Dakle, još jedna stvar o današnjim anarhistima. Mislim, jedna stvar koju bi mogli da nauče od Lusi Parsons je da je puno verovala u duboko i široko čitanje istorije i političke teorije i ekonomije. I ona i njeni drugovi su bili čvrsto uvereni da su njihova nastojanja utemeljena u istoriji. Danas, mislim da neki smatraju da je dovoljno "Samo izaći napolje, prekini marš" Mislim da treba ozbiljno da porazmislimo o tipu sveta koji zamišljamo i da onda postupimo u skladu s tim.

TAJA GRAHAM: Profesorka Džons, ako biste mogli da ukratko izložite njen najbitniji uticaj na radnički pokret i radnike, šta bi to bilo? Kako biste okarakterisali njeno nasleđe?

ŽAKLIN DŽONS: Ona je bila izrazito dalekovida što se tiče nekih pitanja sa kojima smo danas dobro upoznati. Ona je osuđivala rastući jaz između bogatih i siromašnih. Ona je smatrala da će dvopartijski sistem biti neefikasan u rešavanju problema rastuće nejednakosti. Ona je bila nepoverljiva prema demokratskim i republikanskim političarima. Ona je shvatala mešovite efekte tehnologije na radnom mestu, i ona je bila posebno posvećena slobodi govora i slobodi okupljanja. Ja mislim da je to danas jedna od njenih velikih zaostavština i to ona koja se previđa. Ona je bila neustrašiva govornica i iako znamo da je gurala granice prvog amandmana, istovremeno, ona je bila apsolutno hrabra prilikom suočavanja sa poslodavcima, policijom, drugim predstavnicima vlasti i ta posvećenost, smatram, neustrašivoj vrsti slobodnog izražavanja ostaje sa nama do danas.

TAJA GRAHAM: Mislim da je divno nastaviti, posvećenost i hrabrost za pozitivne promene. Htela bih da se zahvalim mojoj gošći, profesorki Džons što je bila sa nama, i htela bih da se zahvalim vama što ste bili sa mnom na Mreži pravih vesti.

Povezano