20 mitova o sindikatima

Dvadeset mitova o sindikatima

Bill Fletcher: „Čujem od radnika koji imaju slabije plaćene poslove, da preziru visoke plate u sindikalnom sektoru misleći da je bolje za ekonomiju ako svi imaju niže plate“

Bill Fletcher, Jr. je kolumnista, aktivista, autor i radnički organizator. On je član uređivačkog borda BlackComentator.com, kao i predsednik Retail Justice Alliance-a. On je takođe koautor „Solidarity Divided“; i autor nedavno objavljene knjige, „'They're Bankrupting Us' - And Twenty Other Myths about Unions.“ On je suosnivač Centra za radničku obnovu (Center for Labor Renewal), bio je na funkciji predsednika TransAfrica Foruma i bivši je direktor za obrazovanje i pomoćnik predsednika AFL-CIO. 

PAUL JAY, GLAVNI UREDNIK, TRNN: Dobrodošli na „The Real News Network“. Ja sam Paul Jay u Baltimoru.

Kao što većina ljudi koji prate „Real News“ zna, stepen sindikalnog organizovanja u Sjedinjenim Državama bliži se, pa... maltene nuli. Sindikati u privatnom sektoru su negde ispod 7 procenata. Što se tiče javnog sektora, mislim da je to negde 9 ili 10 procenata, možda 11. Ali pitanje kuda idu sindikati ne izgleda najbolje.

Nedavno sam čuo jednog sindikalnog lidera koji je rekao:

"Oh, pa, to je ciklično. Znate, ostali smo bez polovine našeg članstva."

I palo mi je na pamet, da, u sledećem krugu možete ostati i bez druge polovine, zato što sindikati ne obavljaju bog zna kako dobar posao što se tiče slanja poruke zašto bi neorganizovani radnici trebalo da budu u sindikatima.

I kad god sam izveštavao o štrajkovima i borbama i razgovarao sa sindikalno neorganizovanim radnicima koji nadgledaju piket liniju, često od njih mogu da se čuju dve stvari.

Prvo, ti radnici iz sindikata imaju prevelike plate, zbog njih zemlja bankrotira, nije fer da ih plaćaju toliko, i to nas čini nekompetitivnim.

I, naravno, druga stvar koju čujete je, oh, svi sindikati su korumpirani, oni zapravo ništa ne rade za tebe.

E pa, sada se pojavio neko ko pokušava da razveje ono što naziva mitovima u vezi sa sindikalnim organizovanjem.

I sada nam se pridružuje iz našeg studija u Vašingtonu, Bill Fletcher Jr. On je upravo postao bivši predsednik Foruma TransAfrica. On je sindikalni organizator, on je aktivista, i on ima novu knjigu koja se zove „'Zbog njih bankrotiramo!' i još dvadeset drugih mitova o sindikatima.“

Puno ti hvala što si sa nama, Bill.

BILL FLETCHER JR., AUTOR I AKTIVISTA: Hvala vama.

JAY: Pričaj nam, prvo, o tome šta te navelo da napišeš knjigu.

FLETCHER: Pa, zapravo, dve stvari. Prvo, prosto su me zamolili. Beacon Press je početkom 2011. bila poneta porastom interesovanja za sindikate, posebno nakon onog što se dešavalo u Viskonsinu kao reakcija na guvernera Scotta Walkera. I tako su me zamolili da napišem knjigu.

Ali ono što mi je omogućilo da je napišem je nešto što sam doživeo u avionu nekih godinu dana pre toga, dok sam leteo iz San Hozea za San Dijego. Sedeo sam pored jedne žene, vrlo ljubazne žene u svojim 30-im, i čitao sam knjigu o globalnoj sindikalnoj solidarnosti. I ona me je pitala o čemu je ta knjiga i ja sam joj objasnio.

A ona me je pogledala i rekla: „Šta je sindikat?

Prvo samo pomislio da se šali sa mnom. A onda sam shvatio da je bila apsolutno ozbiljna. Ona nije imala pojma šta je to sindikat. I ja sam nastavio da joj objašnjavam. I dok sam joj objašnjavao, ona je klimala glavom, i shvatio sam da ona klima glavom na način na koji to neko radi kad nema pojma o čemu mu pričate.

Tako da kada sam pisao ovu knjigu, ja sam je zapravo pisao za nju. I svako poglavlje koje se bavi mitovima ili uopštenim kritikama zapravo je napisano kao razgovor sa njom ili ljudima poput nje koji nisu nužno protiv sindikata ali često nemaju pojma šta je to sindikat.

JAY: Hajde da krenemo sa naslovom knjige, oni nas bankrotiraju, zato što to često čujem od radnika sa slabije plaćenim poslovima, oni su ljuti zbog visokih primanja sindikalnog sektora, posebno su ljuti zbog plata u javnom sektoru. I umesto da se i oni organizuju i pokušaju da ostvare veća primanja oni misle da bi bilo bolje za ekonomiju kad bi bolje plaćeni radnici primali manje.

FLETCHER: Tačno. To je vrlo rasprostranjen mit. I ima nekoliko različitih stvari koje bih rekao o tome. Jedna je, da je u određenom trenutku istorije SAD, kada su sindikati bili puno jači i kad su bili pokretači ekonomije, na razne načine — nisu kontrolisali, nego pokretali stvari — i ono što ste tada imali sa bolje plaćenim poslovima, konkurentske kompanije u kojima nije bilo sindikata takođe su bile primorane da povećaju plate zato što su u suštini htele da spreče pojavu sindikata.

Znači htele su da budu konkurentne. Pošto se naš procenat radne snage smanjio, kompanije bez sindikata su bile manje primorane da to rade i proširio se taj jaz između onoga sa čim su se suočavali sindikalno organizovani radnici i oni koji to nisu.

Druga stvar je da je sasvim uobičajeno da ljudi krive druge koji su slabi ili koji su zapravo žrtve, umesto da identifikuju pravi koren problema.

Za one nesindikalizovane radnike o kojima ti govoriš, problem ne predstavljaju sindikalno organizovani radnici. Problem su bogataši, problem je u onima koji upravljaju ekonomijom, koji zapravo kradu od ljudi poput tih nesindikalizovanih radnika koji bi možda pre 20 ili 30 godina zapravo bili u sindikatu.

Treća stvar je da u javnom sektoru, to poimanje da su sindikati problem, potpuno je pogrešno, zato što je problem u prihodima. Sindikati nisu problem. Problem je u prihodima.

I bilo je odluka koje su donosile razne vlade, uglavnom republikanske, ali takođe i demokratske, umesto da povećaju porez bogatašima, oni su se se latili otimanja od radnika, i zato su se okomili na radničku platu umesto da smisle: kako da ostvarimo veći prihod u privredi?

JAY: Pa, deo argumentacije ide ovako, kada razgovarate sa nekim radnicima koji veruju u ovo, oni misle da će biti više radnih mesta. Kad bi samo bolje plaćeni radnici primali manje, onda bi bilo više poslova za sve. Šta je zapravo istina?

FLETCHER: Pa, istina je da ono što se desilo tokom poslednjih 30 godina, u južnom delu Sjedinjenih Država, sa tekstilnom industrijom. Dakle vi [nerazumljivo] tekstilna industrija je otišla od sindikalizovanog, prilično sindikalizovanog severoistoka Sjedinjenih Država na jug, u fabrike koje su uglavnom bez sindikata, i nastavila da ide na jug u Dominikansku Republiku, u Meksiko ili Kinu ili Vijetnam. Dakle problem nije bio u postojanju sindikata. Ove kompanije su išle, pokušavale su da pronađu sve jeftiniju radnu snagu. To se ovde zapravo dešavalo. I u meri u kojoj imate određene delove Sjedinjenih Država, velike delove Sjedinjenih Država koji su sada bez sindikata, to postaje lakše ovim kompanijama da nas nahuškaju jedne protiv drugih.

Dakle ti nesidnikalizovani radnici o kojima govoriš, oni treba da shvate da kompanje ne nailaze na probleme zbog sindikata. Vrlo često oni nailaze na probleme zbog svojih tržišnih strategija, zato što odbijaju da idu u korak sa tehnologijom. Ilustrativni primer za to bi bila auto industrija SAD 1980-ih, koja nije išla u korak sa razvojem tehnologije i na kraju su je nadmašili Japanci, Nemci, Šveđani. Pa ipak lakše je za sve okriviti sindikate.

JAY: Dobro, još jedan od mitova o kojima govoriš u svojoj knjizi – ti kažeš da je to mit – je pitanje korumpiranosti sindikata i... Ali sigurno je bilo mnogo problema sa korupcijom u sindikatima. Pa zašto to smatraš za mit?

FLETCHER: Zato što u Sjedinjenim Državama ima korupcije. Vidi, znaš, interesantno je, a posebno ako gledaš neke od tih desničarskih televizijskih programa, oni će se fokusirati na primeru korupcije u sindikatu tako da ispada da su sindikati problem. Ipak ja se ne sećam da je bilo koji od tih desničara pričao o tome da kad je Bernie Madoff napravio svoj skandal, da bi možda trebalo da se ratosiljamo kapitalizma. Mislim, možda je to rešenje za skandal Bernija Madoffa i druge slične skandale. Vidi, to je veoma licemerno, priroda tog napada: to je korupcija u sindikatima. Korupcije ima svuda gde su pare.

Pitanje nije da li ima korupcije. Pitanje je da li institucija radi bilo šta da ograniči korpuciju i da se uhvati u koštac sa njom direktno. Znači to je jedna stvar, da u sindikatima kao demokratskim organizacijama, najdemokratskijim organizacijama... ili najdemokratskiji sindikati su oni koji su generalno najmanje korumpirani. Ali druga stvar je da ima određenih sindikata koji su istorijski penetrirani od strane mafije, delom zbog same prirode industrije.

I to je jedna od stvari koje su mi bile interesantne kada sam radio neka istraživanja za ovo, Paule, da je 1985-86. postojala predsednička komisija za organizovani kriminal koja je imala odeljenje za sindikate. I jedna od stvari koje su oni zaključili – oni su zaključili dve stvari, jedna je: što je sindikat demokratskiji, to je manja verovatnoća da će biti korumpiran i potpasti pod kontrolu mafije. Druga je da ima određenih industrija u koje je ušla mafija posebno zbog prirode radne snage. Tamo gde je radna snaga tranzitorna, radi skraćeno, gde su privremeno zaposleni, oni nisu mogli da uđu.

Znači, način na koji se nosite sa ovim je da morate da imate kulturu unutar organizacije koja se stvarno gnuša korupcije, i konstantno se bori za veću demokratiju i radničku kontrolu. Tako da naravno da ima korupcije i da je bilo korupcije. Ali ono što može da se vidi u sindikalnom pokretu je stalna borba, obično od strane običnih članova, za pravu demokratiju i protiv korupcije. To je više nego što može da se kaže za Volstrit.

JAY: Dakle, jedna od stvari koje mi je teško da razumem je to što jedva da ima kampanja koje vode sindikati, u širem smislu, kojima objašnjavaju zašto je sindikalno organizovanje dobro za neorganizovane radnike. Znate, mi znamo da su sindikati ulili tone novca u finansiranje izborne kampanje Demokratske partije na televiziji, i mislim da kada učine određene organizacione napore u određenoj fabrici ili bolnici ili gdegod, oni troše novac na to. Ali su smislu opšteg informisanja javnosti i širih delova neorganizovanih radnika, ja nikada ne vidim bilo šta što objašnjava zašto je sindikat dobar i, kao što ti radiš u svojoj knjizi, da pokušavaju da razveju mitove.

FLETCHER: Da. Pa, da. Mislim, to je interesantno, Paul. Dakle, pre svega, bilo je zapravo tokom godina, periodično, određenih pi-ar kampanja od strane sindikata koji su se obraćali javnosti sa pričom o tome zašto je sindikat dobra stvar. Bilo je toga.

Ali vidiš, ja smatram da to nije dovoljno, da ako želiš da ubediš javnost da su sidnikati dobri, potrebna ti je kombinacija pi-ar kampanje, knjiga poput moje, ali najvažnije je da morate pozicionirate sindikate tako da budu percipirani kao organizacije koje se bore za javnost, na primer Sindikat čikaških nastavnika (Chicago Teachers Union), koji ima ogromnu podršku roditelja. Zašto? Zato što roditelji u tom sindikatu vide da se sindikati bore ne samo za nastavnike nego i za njih. Ili 1997, kada su Teamstersi štrajkovali protiv „United Parcel Service“, oni su imali ogromnu podršku javnosti zato što su koncentrisali puno dobre volje, zato što su ubedili javnost i oni su formulisali problem za čije rešavanje su se borili tako da su se borili u ime potrebe radnika za stalnim zaposlenjem. I javnost je to volela. Tako da ja mislim da pridobijanje javnosti nije nemoguće ma kako rastegli maštu, ali potrebna vam je kombinacija dobrih odnosa sa javnošću, dobre obrazovne knjige...

JAY: Da, ali, Bill, ja ne govorim o pridobijanju javnosti. Ja govorim o neorganizovanim radnicima, koji kao što znamo čine daleko veći deo radnika, i obraćanju njima [sa porukom] zašto bi trebalo da budu u sindikatu. I ja to ne vidim. Mislim, kada govoriš o kampanjama usmerenim na javnost, to je takođe releventno pitanje, naravno. Ja ne mogu da se setim kada sam poslednji put video oglas kupujmo sindikalno. Kada sam bio mali, takve reklame sam viđao stalno. Ja danas pitam sindikalne lidere: zašto ne gurate kupujmo sindikalno? I, znaš, povremeno može da se vidi kupujmo američko. Ali to može da bude i kupujmo nesindikalnlo Američko, a ne kupujmo sindikalno. I oni na neki način... oni su postali toliko defanzivni i gotovo defetistički u pogledu sopstvenog imidža, da čak ni ne pokušavaju...

FLETCHER: Da bi se obratili radnicima, neorganizovanim radnicima, radnicima koji nisu u sindikatu, i da biste ih pridobili, pored organizovanja kampanja vi morate da pozicionirate sindikalni pokret tako da se konstantno percipira kao neko ko se bori za više od [interesa] isključivo radnika iz sindikata, bilo da pomaže nezaposlenim radnicima da se organizuju i bore za zaposlenje, bez obzira da li to trenutno radi sindikat čikaških nastavnika. To je vođenje kampanja i pozicioniranje tako da se govori u ime 89 ili 90 procenata radnika – 89 procenata radnika koji nisu sindikalno organizovani.

Nama treba – to je ono što nam treba – nama trebaju sindikalni lideri koji su ustvari lideri radničke klase. I u tome je izazov, Paul, i ja mislim da ono sa čime se suočavamo, gde imaš sindikalne lidere koji se prema sopstvenoj odgovornosti odnose kao da su na čelu trgovinskog društva a ne sindikata.

JAY: Puno ti hvala što si bio sa nama, Bill.

FLETCHER: Hvala tebi.

JAY: Hvala vama što ste bili sa Real News mrežom.

Odlomak iz "'They're Bankrupting Us' and 20 Other Myths about Unions" 

Povezano