Koreni izraelskog napada na Gazu

Trenutni konflikt nije počeo sa raketama koje su ispaljene na Izrael

DESVARIEUX: Pa, Phyllis, recite nam: šta mislite o onome što se upravo desilo u Gazi?

BENNIS: Pa, mislim da je ono što sada gledamo ogromna eskalacija od strane Izraela protiv Gaze, koja mnogo podseća na Operaciju Liveno olovo iz 2008, 2009, koja takođe počela ubrzo nakon izbora — prvog izbora — predsednika Obame, a u oba slučaja pre inauguracije.

U ovom slučaju videli smo ogromnu eskalaciju [nasilja] nakon dvodnevnog prekida vatre koje je dogovoreno uz posredovanje Egipta i koje je uglavnom poštovano. Izrael je odgovorio na taj prekid vatre atentatom gazanskog lidera, Ahmeda Džabarija, koji je između ostalog bio lider vojnog krila Hamasa, ali poslednjih godina je takođe bio glavni pregovarač sa Izraelom za, imeđu ostalog, razmenu zarobljenika u kojoj je oslobođen izraelski vojnik Ghalit, i sa druge strane za oslobađanje više od 1.000 palestinskih zatvorenika. U tom kontekstu, on je takođe — on je pregovarao posredstvom raznih posrednika, kako u egipatskom tako i u izraelskom mirovnom pokretu, za dugoročni prekid vatre između Hamasa i Izraela. Dakle on je bio u poziciji — što se ranije već dešavalo, dok su izraelski pregovori sa Palestincima bili u toku, oni su reagovali na mogućnost ozbiljnih pregovora ubistvom onih koji su učestvovali u pregovorima. To se desilo i pre kada je drugi lider Hamasa ubijen u Gazi dok je čitao konačan predlog mirovnog sporazuma. To je bilo 1996. Tako da ovo nije ništa novo.

Mi ovo treba da razumemo u kontekstu američkog ratovanja bespilotnim letilicama i američko oslanjanje na takozvana ciljana ubistva. To mnogo otežava onima među nama koji pokušavaju da promene politiku SAD da zahtevaju da SAD izvrše pritisak na Izrael da prestae sa ovim ciljanim ubistvima, znajući, kao što mi znamo, da su ciljana ubistva ključna za američku politiku u Avganistanu, u Pakistanu, u Jemenu, u Somaliji i možda još negde. Dakle to je jedna strana onog što sada vidimo.

Sa druge strane, mi vidimo da je ključno pitanje kako odlučujemo ko odgovara na koga. Istorija, znate, Jessica, je određena [trenutkom] kada pokrenete časovnik. I u ovom slučaju ono što čujemo maltene sa stvih strana od mejnstrim medija u Sjedinjenim Državama je da je Izrael odgovorio na palestinske rakete, Palestinci su ispaljivali rakete, Palestinci ispaljuju rakete, i Izrael je odgovorio. Jednom u sto godina, čućete nešto o palestinskim žrtvama, ali uglavnom slušate o palestinskim raketama, i onda ono što se dešava u Izraelu sa palestinskom reakcijom.

U ovom slučaju tačno je da je pre atentata ispaljena protivtenkovska granata od strane Palestinaca, od strane jedne od oružanih palestinskih frakcija, na grupu izraelskih vojnika, i nekoliko njih je ranjeno. Ali pitanje onda postaje: dobro, zašto su oni ispalili tu raketu u to vreme?

I onda možemo da se vratimo na ovo od prošlog ponedeljka, na primer, kada su izraelske snage ubile mladića u Gazi koji se približavao pograničnoj ogradi. Njegova porodica i drugi, svi oni su rekli da je on bio ometen u mentalnom razvoju, da je bio mentalno bolestan, da nije imao pojma gde se nalazi. Izraelci tvrde da su mu vikali da ne prilazi ogradi. On ili nije čuo, nije razumeo, nije obratio pažnju, i oni su ga ubili. U drugom napadu, dva dana nakon toga, u četvrtak, izraelska vojska je poslala tenkove i buldožer u Gazu, kopnenim putem u Gazu, i pucali su i ubili 13-godišnje dete koje je bilo u blizini igrališta, oko 1.200 metara, više od kilometra daleko od mesta na kom su bili vojnici.

Dakle sve se ovo dešava a da zapravo niko stvarno ne obraća pažnju. Tek onda kada je došlo do ogromne eskalacije (u ovom slučaju, sa izraelske snage ubistvom vrhovnog lidera Hamasa) videli smo da je bilo ko uopšte počeo da obraća pažnju. I postoji ozbiljna opasnost, bojim se, da ćemo početi da čujemo priču o tome kako je ovo novo normalno stanje, na neki način; ovo sada samo Izrael reaguje, zato što će se pričati kako Izrael reaguje umesto da se prizna da je na kraju krajeva svrha svega ovoga okupacija.

Oblik okupacije Gaze je drugačiji. To nije [okupacija] sa izraelskim vojnicima na terenu. Vojnici i naseljenici su se povukli 2005. Ali kada međunarodno pravo kaže vrlo jasno da okupaciju definiše kontrola nad teritorijom koja se ostvaruje spolja, od strane vlade koja je van nje, upravo je to ono što imamo u Gazi. Ona poprima formu opsade u kojoj izraelska armija kontroliše granice, određuje ko može da uže a ko da izađe, kontroliše more oko gaze, izgradila je zid koji je potpuno zatvorila Gazu, kontroliše granice, kontroliše vazdušni prostor, bombardovala je aerodrom tako da nijedan avion ne može da sleti, sprečava ribare iz Gaze da izađu na more dalje od jedne milje od obale — to je okupacija drugačijeg oblika. I sve dok ne shvatimo da je to koren ovog nivoa nasilja koje vidimo, uopšte nećemo biti u poziciji da ga okončamo.

Prva stvar koja mora da se desi, naravno, je poziv za hitan prekid vatre sa obe strane. Ali dok to ne shvatimo u kontekstu okupacije, to primirje neće potrajati.

 

Povezano