Svoboda i istorija ukrajinskog nacionalizma (2. deo)

Istoričar Per Rudlging razmatra uticaj ukrajinske ekstremno desničarske nacionalističke partije Svoboda i istorijske korene ukrajinskog nacionalizma.

Pogledajte prvi deo intervjua ovde.

DŽESIKA DEVERO (Jessica Desvarieux), producentkinja TRNN-a: Dobrodošli na Mrežu pravih vesti. Ja sam Džesika Devero, nalazim se u Baltimoru.

Nastavljamo našu diskusiju o ulozi nacionalizma i desničarskih partija u ukrajinskim narodnim protestima i tranzicionoj vladi.

Da bi razmotrili šta je dovelo do uspona desnice ponovo je sa nama naš gost Per Rudling. Per je asistent na odeljenju za istoriju na Univerzitetu Lund, gde izučava nacionalizam ektremne desnice u pograničnom području Poljske, Ukrajine i Belorusije.

Hvala što ste sa nama, Per.

PER ANDERS RUDLING, Dr, Asistent, Univ. Lund, Švedska: Hvala vama.

DEVERO: Pa, Per, hajde da nastavimo tamo gde smo stali. Vi ste govorili o gušenju ukrajinskog nacionalizma od strane sovjeta 1951, 1952. Šta se tačno desilo?

RUDLING: Pa, rat … za razliku od Zapadne Evrope, rat u Istočnoj Evropi, u, pre svega, Istočnoj Evropi, i baltičkim zemljama ali pre svega u zapadnoj Ukrajini, nije okončan 1945. Izuzetno snažan ustanak je potrajao još nekoliko godina, grubo rečeno sve do početka … 1952, 1953, kada je Ukrajinska ustanička armija, predvođena Banderinim krilom Organizacije ukrajinskih nacionalista, sprovela oružani otpor protiv kolektivizacije, protiv nametanja sovjetske vladavine u ovom delu Ukrajine. I sovjeti su odgovorili ekstremno brutalno, deportovanjem čitavih sela sprovodili su kolektivno kažnjavanje. Otprilike 150.000 ljudi je ubijeno od strane sovjeta kad su se vratili i nametnuli svoju drakonsku kontrolu nad ovom teritorijom. I UPA je zauzvrat koristila eskalaciju nasilja takođe protiv civila koji su sarađivali sa sovjetskim vlastima. Ovde takođe imate nekoliko desetina hiljada Ukrajinaca, pre svega, koji su ubijeni od strane OUN i UPA, sve do 1952, '53.

Ali otprilike u vreme kad je umro Staljin 1953, ustanak je ugušen. I, naravno, došlo je do liberalizacije politike pod Hruščovim nakon 1956. Znači ukrajinski nacionalizam, per se, je bio, pa, prilično suzbijen u Ukrajini.

Na zapadu, sa druge strane, imali ste nekoliko stotina hiljada takozvanih raseljenih lica i izbeglica iz zapadne Ukrajine koja su ostala na zapadu posle rata, i mnogi od njih su na jedan ili drugi način sarađivali sa nemačkim vlastima dok su se povlačili u pravcu zapada. I oni su, naravno, mnogi od njih, mnogi od njih iz istočne Ukrajine su prisilno vraćeni u svoju otadžbinu. Ali oni koji su bili građani Poljske pre 1939, oni su mogli da ostanu na zapadu, i mnogi od njih su emigrirali u Kanadu i Sjedinjene Države, i tamo su izgradili svoje zajednice. I među tim posleratnim emigrantima, daleko najveća politička partija je bilo Banderino krilo OUN, i oni će preuzeti dominaciju nad … ili preuzeti veći deo političkog diskursa ukrajinske dijaspore tokom 1950-ih i '60-ih. I oni su razvili paralelnu istoriografiju koja je u izvesnom smislu osmišljena kao kontrateža sovjetskom uticaju, i oni su preuzeli na sebe ostvarivanje neke vrste ukrajinskog duha i vođenje nacionalne borbe u Sjedinjenim Državama i u Kanadi. I oni su razvili kontraistoriju u odnosu na sovjetski narativ. Oni, zajedno sa drugim ektremno desničarskim grupama, tadašnja grupa OUN, godinama je podržavana od strane Sjedinjenih Država, kroz … od strane CIA, pre svega, kroz programe tajnih akcija. I oni su razvili svoje institucije. Oni su razvili svoju štampariju knjiga. I u Kanadi, sa usponom zvaničnog multikulturalizma nakon 1971, postojala je podrška bilingvalnom obrazovanju za ukrajinske škole i tako dalje, i oni su razvili svoje udžbenike i svoje narative.

Kada je nakon 1990. propao Sovjetski Savez, ti narativi su ponovo izvezeni iz dijaspore u Ukrajinu. I sovjetski udžbenici su odbačeni, postojao je kompletan narativ o Drugom svetskom ratu, o gladi iz 1932-33, Banderinom pokretu kao nacionalnim herojima, i on je ponovo izvezen u Ukrajinu. I Ukrajina je različita u tom smislu od baltičkih država, gde su sve tri imale na čelu države ljude iz dijaspore. Estonija, Latvija, Litvanija, sve su imale državne čelnike iz Amerike ili Kanade, dok ej u Ukrajini, stara nomenklatura, stari komunistički lideri su manje-više još uvek bili na vlasti. Oni su odbacili, naravno, komunističku retoriku i umesto toga postali nacionalisti. Dakle oni su usvojili dobar deo diskursa koji glorifikuje OUN, glorifikuje Ukrajinsku ustaničku armiju. I to je postala neka vrsta moćnog narativa, barem u zapadnoj Ukrajini.

Kada je Viktor Juščenko došao na vlast nakon takozvane Narandžaste revolucije 2005, 2004, on je odlučio da od tog narativa napravi neku vrstu osnivačkog mita za postsovjetsku Ukrajinu i uzdigao je Stepana Banderu na nivo heroja Ukrajine, uzdigao je Romana Šuheviča, vođu UPA, kao nacionalne heroje. I on je takođe prihvatio naraciju koja je predstavila glad iz 1932-33. kao namerni čin genocida protiv ukrajinskog naroda, i prenapumpao je broj žrtava. On ga je nazvao Holodomor, i narativ o Holodomoru se redovno pojavljivao. Tim narativom oni tvrde da je 7 miliona ili čak 10 miliona ljudi umrlo od gladi. Dakle čak iako se većina istorijskih demografa slažu da je dodatni, veći broj rtvih zbog gladi iznosio oko 2,6-3,9 miliona mrtvih, Juščenkova vlada je tvrdila da je bilo više od 10 miliona mrtvih, koji su ubijeni, ljudi koji su ubijen tokom gladi.

Znači to je postala neka vrsta nacionalnog narativa. Nije to bilo mnogo uspešno, pošto je Ukrajina izrazito podeljeno društvo. Ukrajina je mlada država. Sadašnje granice su nastale 1954, kada je Krim dodat ukrajinskoj S.S.R. Zapadna Ukrajina je dodata paktom Molotov-Ribentrop 1939. Zakarpatija, Transkarpatija, na istoku [nerazumljivo] sve je to dodato 1945. Znači ovo je podeljena zemlja na mnogo načina, primarno na istok gde se govori ruski, zapad na kom se govori ukrajinski, i na neku vrsta mešavine u centru.

Znači Juščenko je pokušavao da izgradi novi narativ zasnovan na Banderi i Banderinom kultu, ali to baš i nije uspelo, zato što su ljudi u istočnoj ukrajini bili skloni tome da Banderine pokrete doživljavaju kao fašističke, kao izdajnike, i sovjetsko poimanje su se poprilično čvrsto zadržalo. I dakle to je dodatno polarizovalo Ukrajinu.

I što je još ozbiljnije, to je takođe otuđilo najbliže prijatelje [Ukrajine] u Evropskoj Uniji, zato što čak iako je Bandera korišćen kao neka vrsta simbola distanciranja od Rusije, većina ljudi koje je Bandera ubio zapravo nisu bili Rusi ili … već su većinu žrtava činili Poljaci i Jevreji. Tako da je kult OUN i UPA zabrinuo mnoge u Poljskoj, i poljski parlament je definisao OUN-ova masovna ubistva Poljaka kao etničko čišćenje sa obeležjima genocida.

Znači ovo je … politika je bila vrlo trapava.

Ali iz ovoga … znači, Juščenko je izgubio na izborima 2010. koji su bili veći, pošteni i slobodni. On je dobio, otprilike 5 procenata glasova, dok je otprilike 95 procenata glasalo protiv njega. I Janukovič je došao na vlast. I Janukovičev režim je bio izuzetno korumpiran i nastavio je ovu politiku polarizacije, koju je zasnovao na potpuno različitoj perspektivi koja je zasnovana na biračkom telu koje se nalazi na istoku.

DEVERO: Per, zaustaviću vas na trenutak, da biste nam rekli nešto o … ako bismo mogli da se vratimo unatrag i da razmotrimo uspon desničarskog nacionalizma i da stavimo to u kontekst Narandžaste revolucije pre nego što počnemo da pričamo o Janukoviču.

RUDLING: Pa, u Narandžastoj revoluciji, Juščenko je bio umereni nacionalista, i on je pobedio … on je pobedio u toj Narandžastoj revoluciji zajedno sa socijalističkim saveznikom i saveznikom Timošenkine partije.

Ali Narandžasta revolucija se pokazala kao ogromno razočaranje za sve ljude koji su u njoj učestvovali. Korupcija nije iskorenjena preko noći, i ustvari, Juščenko je većinu svog vremena potrošio u kabinetu svađajući se sa svojom premijerkom, Timošenko, i na kraju se postarao da … pa, on se stvarno postarao da ona ne bude izabrana za predsednicu, već je njegov suparnik iz 2004, Janukovič, postao njegov naslednik.

Dakle ono što se onda desilo pod Janukovičem je da je Janukovič nastavio svoju politiku polarizacije. On je dao Svobodi, koja je bila partija koja je dobijala manje od 1 procenta podrške na nacionalnom nivou, disproporcionalnu reprezentaciju u medijima, pre svega na TV, koja je bila pod kontrolom njegove vlade i raznih oligarha koji su povezani sa njegovim režimom. I tako je Svoboda postala izuzetno istaknuta u masovnim medijima.

I Janukovič je možda računao na … naravno, vrlo je teško znati tačno šta se dešava u netransparentnom političkom sistemu kakav je u Ukrajini, ali ima indikacija da je elita podržavala Svobodu sa ciljem polarizovanja zemlje, i onda, u drugom krugu izbora između Janukoviča i Svobode, u kojima Janukovič – čak iako je bio prilično nepopularan pred … u drugoj polovini mandata – bi zapravo pobedili Svobodu.

DEVERO: Per, dakle sačekajte. Da li vas dobro razumem kada kažete da je Janukovič zapravo pomogao uspon Svobode, koja je u suštini bila grupa koja je odgovorna za njegovo zbacivanje, u izvesnom smislu, da li je on na neki način stvorio čudovište koje će na kraju krenuti na njega?

RUDLINGB: U suštini, da. Mislim, to je jedan od najdepresivnijih aspekata njegovog nasleđa, to što je sprovodio selektivnu pravdu. On je oterao Timošenkovu, koja je neka vrsta umerene nacionalistkinje, u zatvor. Malo drugih ljudi, ljudi iz ukrajinskog političkog rukovodstva, nisu korumpirani. Problem je bio, naravno, to što je to bila selektivna pravda od strane predsednika i vrhovnog suda koji nije ništa manje korumpiran od same Timošenko.

Znači on se okomio na umerene nacionaliste i dao ekstremnoj desnici dispropocionalnu pažnju u medijima.

DEVERO: Ali ekstremna desnica, ko stoji iza njih? Mislim, oni imaju nekakav novac i moć i uticaj. Ko su oligarski koji ih podržavaju?

RUDLING: Pa, oni su ideološka partija u političkom pejzažu koja je prilično neideološka. Timošenkovu i Kličko nisu naročio ideološki inspirisani. Oni su neka vrsta umerenih kandidata i vrlo su prilagodljivi.

Svoboda je bazirana na dalekom zapadu, i oni tamo imaju vrlo jaku poziciju. U Ljvivu, najvećem gradu zapadne Ukrajine, verujem da su otprilike dobili 40 posto glasova. Znači oni imaju većinu u lokalnoj okružnoj administraciji. I oni imaju slične situacije u Ivano-Frankivsku i Ternopilu, to jest, Haljčini, Galicija, delu Ukrajine koji je pre 1928. bio deo Austro-Ugarske. i ima prilično drugačiju istoriju od ostatka Ukrajine.

Znači regionalno je zasnovana. I ti regioni na dalekom zapadu su takođe siromašniji regioni.

Dakle na izrazito industrijalizovanom istoku, tamo je puno finansijskih interesa. I na mnogo načina Svoboda bi mogla da bude upotrebljena kao neka vrsta strašila koje će mobilisati Janukovičeve birače. I sada je jasno, pošto je Janukovič otišao, Rusija je nastavla sa svojom politikom referiranja na čitavu opoziciju kao fašiste ili Banderiste, čak iako … i ja mislim da je to vrlo važno istaknuti – to je bio pravi narodni ustanak protiv režima koji je bio neverovatno korumpiran. Sudeći po Transparensi Internešnalu (Transparency International), Ukrajina je na 141. mestu država na svetu. To znači da deli 141. mesto sa Nigerijom i Centralno Afričkom Republikom. To jest, Ukrajina nije samo najkorumpiranija država u Evropi, ona je jedna od najkorumpiranijih zemalja na svetu. I to se pogoršalo pod Janukovičem.

DEVERO: Per, htela bih da zastanemo i da nam kažete nešto o ulozi bilo koje vrste liberalnih ili levo orijentisanih grupa u Ukrajini. Da li znate za bilo koju? Da li su ikada pokušale da se suprotstave ovim nacionalističkim grupama, ljudima koji imaju političku moć, poput Janukoviča koji je više na ruskoj strani? Mislim, šta je sa liberalnijim levo orijentisanim organizacijama?

RUDLING: Postoje levo orijentisane organizacije, i one su učestvovale u protestima. Neki od mojih dobrih drugova su zapravo putovali iz Švedske i iz Sjedinjenih Država da bi bili na Majdanu i pomogli opoziciji, i oni su, u to vas uveravam, daleko od fašista. Znači ako imate … znate, Ukrajina je podeljena, ali teško je imati tačne cifre. Ali otprilike 60 procenata je podržalo proteste. 40 procenata je bilo protiv. Od tih 60 procenata koji su podržavali proteste, recimo da su iz Svobode činili otprilike jednu trećinu učesnika protesta. Gomila njih su bili pristalice Jacenjuka i Klička ili nepartijskih aktivista koji su hteli da Ukrajina bude bliža Evropskoj Uniji, kojima je dosta korupcije koja je pod Janukovičem značajno porasla. I sada ruski mediji stereotipizuju čitav – taj široki protestni pokret kao fašiste, što je nesumnjivo pogrešno. Ali u tom pokretu postoji ekstremna desnica.

I ja mislim, znate, da bi trebalo da bude moguće istovremeno misliti na dva problema. S jedne strane, da, Rusija instrumentalizuje ovo, diskredituje opoziciju koja joj se ne sviđa. Sa druge strane, svakako da postoji ekstremna desnica u ovim protestima, što mislim da liberalno orijentisani … iz perspektive … liberalno demokratske perspektive, imalo bi smisla paziti na njih. I takođe mislim da je najbolji način da se pruži pomoć demokratskoj transformaciji Ukrajine, identifikovanje ne samo Putina i Janukoviča, koji bi trebalo da budu identifikovani kao glavni problemi i prepreke demokratskog razvoja u Ukrajini, već takođe i ekstremne desnice.

Ovde postoji nekoliko problema, i ja mislim da bi bilo koja smislena analiza trebalo da na neki način sagleda oba. Jedno ne isključuje drugo.

DEVERO: Dobro. Per Rudling, puno vam hvala što ste bili sa nama.

RUDLING: Hvala vama.

DEVERO: I hvala vama što ste bili sa nama na Mreži pravih vesti.

Povezano