Boljševička „Oktobarska revolucija“

Velika oktobarska socijalistička, sovjetska ili boljševička revolucija 1917, tj. crveni oktobar; odnosno 7. novembar po gregorijanskom kalendaru, bila je prilično manji od očekivanog coup d’étata i baš ništa nalik masovnom ustanku iz februara iste godine.

Današnji dan se smatra godišnjcom druge faze ruske revolucije iz 1917, koja se desila svega osam meseci nakon što je režim cara Nikolaja II srušen i zamenjen privremenom vladom. Ali osvajanje vlasti od strane boljševika i njihove takozvane oktobarske revolucije nije ništa u poređenju sa monumentalnim značajem rušenja milenijumskog carstva. Ova ephalna prekretnica u istoriji obeležava sam trenutak kada je marksizam prestao da bude teorija. Otada, socijalizam i komunizam su postali praktična realnost, što će imati ozbiljne implikacije na građane dvadesetog veka.

Velika oktobarska socijalistička revolucija – takođe poznata kao sovjetska revolucija, ili boljševička revolucija, ili crveni oktobar; i takođe ponekad priznata kao 7. novembar da bi korespondirala sa gregorijanskim kalendarom čak iako su, u to vreme, Rusi još uvek koristili julijanski kalendar – bila je prilično manji od očekivanog coup d’étata i baš ništa nalik masovnom ustanku u februaru. Odluka koja je doneta na tajnom sastanku održanom svega par nedjelja pre toga da se preotme vlast od nesposobne privremene vlade Aleksandra Kerenskog, ubrzo nakon što se Vladimir Lenjin – prerušen u mašinovođu – ubacio natrag u Rusiju iz Finske gde je bio u egzilu. Dvanaest članova boljševičkog centralnog komiteta, koji su priznali da ne postoji ni najmanja šansa da im partija dođe na vlast demokratskim glasanjem, odlučili su da je „oružani ustanak neizbežan, i da je vreme za to u potpunosti sazrelo“.

Puč je izveden u noći 24-og. Označen je ispaljivanjem ćorka iz krstarice Aurora, Lenjin je ponovo izašao iz svog skrovišta u Smoljnom, gde je preuzeo komandu nad svojim naoružanom proleterskom Crvenom gardom koja je krenula na Petrograd i, bez potrebe za ispaljenim hicem, preuzela kontrolu nad njegovim ključnim nervnim centrima uključujući poštu, železničke stanice, elektrane i glavnu telefonsku centralu. U 2 sata ujutro 25-og, bukvalno prazan Zimski dvorac – bivši dom cara i novo sedište privremene vlade – bio je zauzet bez kapi prolivene krvi od strane male grupe pripadnika Crvene garde. Neplanirano, vođa napada je viknuo preostalim članovima vlade Kerenskog: „Obaveštavam vas, sve članove privremene vlade, da ste uhapšeni. Ja sam Antonov-Ovsenko, predstavnik vojnog revolucionarnog komiteta“. Uglavnom nepismeni revolucionari primorali su potom svoje zarobljenike da napišu naloge za sopstveno hapšenje.

I to je bila oktobarska revolucija. Bez vojske koja bi se borila na strani privremene vlade – jer je inače bila angažovana u beznadežnoj bici na istočnom frontu – boljševici gotovo da nisu imali koga da ruše. Kao što je sam Lenjin rekao, oni su „našli vlast kako leži na ulicama i jednostanvo je pokupili“.

Toliko nelegendaran je bio puč da su 1920. sovjetski propagandisti izveli hagiografsku rekonstrukciju „Juriša na Zimski dvorac“ da bi mitologizovali događaj za koji većina Rusa nikad nije čula. Ali istina je, boljševici su došli na vlast nakon jednodnevne revolucije, maltene bez ikakvog napora, sa svega dve žrtve. [U protivnom bi] broj mrtvih, naravno, bio značajno veći, i to nezamislivo, pošto je upravo izbio jedan od najkrvavijih građanskih ratova u istoriji. Tek kasnije krajem 1922. boljševička vlast će biti konsolidovana. Godinu dana kasnije, Lenjin će umreti – a plemeniti, utopijski humanizam marksističke teorije će ustupiti mesto tiranijskoj realnosti staljinizma.

Povezano