Crimethinc. Rad : Kapitalizam - Ekonomija - Otpor

Dug - Vertikalni savezi, horizontalni sukobi - Reformizam - odlomci iz knjige Rad

Posle tolikog tehnološkog napretka zašto moramo da radimo više nego ikad pre? Zašto je stari radnički pokret nemoćan da spreči novi napad na radnike? Može li kapitalizam da preživi još jedan vek kriza? I kako da se isčupamo iz ovog haosa?  Sve ovo i mnogo toga još teme su  knjige Rad severoameričkog anarhističkog kolektiva CrimethInc.

Dug

„Zamena za platu bio je dug - novac koji je čovek mogao da potroši, ali koji je morao da se vrati, doslovno obavezujući jednom buntovne siromahe na večni produžetak kapitalizma. Dug je savršena roba, a sama budućnost postala je novo tržište; tržište finansija je rođeno, najavljujući doba postmodernizma“

- Anonimni autor, Uvod u apokalipsu

Kredit ima nekoliko krucijalnih uloga u kapitalizmu. On onima koji imaju novac nudi način da na njemu profitiraju jednostavno ga pozajmljujući i naplaćujući kamate. On širi tržište, omogućujući kapitalistima da nastave sa prodajom čak i kada se džepovi potrošača isprazne. On nudi šansu za ekonomsku mobilnost, pružajući ljudima priliku da okušaju sreću kao preduzetnici ili investitori – usmeravajući svoje ambicije za bolji život prema ekonomiji, umesto na njeno osporavanje. Konačno, on omogućava radnicima sa niskim prihodima da okuse životni stil bogatih, kupovinom kuća, kola i fakultetskih diploma. Tako ljudi sebe vide kao srednju klasu čak i kad ih očerupaju banke i kompanije za kreditne kartice.

Potrošački kredit ponudio je rešenje za ekonomski metež početkom 20. veka. Bez kredita, masovna proizvodnja omogućavala je kapitalističkoj klasi da od radnika uzme samo onoliko novca koliko ih je plaćala. Kredit kapitalistima omogućava da kolonizuju budućnost jednako kao i sadašnjost, akumulirajući dugoročne obaveze jednako kao i direktni profit.

Srpskohrvatski prevod knjige Rad izašao je u izdanju nove radikalne izdavačke inicijative Burevesnik (Zrenjanin/Beograd).

Knjiga se za sada može nabaviti direktno kod izdavača (po ceni od 500 din): kontakt(a)burevesnik.net , kao i preko sledećih distribucija, alternativnih prostora i knjižara:

161 distribucija (Novi Sad): 161distribution(a)gmail.com
Zerdav distribucija (Kikinda): luka.stojkov(a)yahoo.com

Knjižara Utopia (Beograd):
http://www.utopia.co.rs/

Knjižara Beopolis (Beograd):
http://www.beopolis.co.rs/

Crna ovca (Novi Sad):
http://rebuildcollective.blogspot.com/

Infoteka CK13 (Novi Sad):
http://infostoreck13.wordpress.com
http://ck13.org/

Knjižara Što čitaš? (Zagreb):
http://www.stocitas.org/

Infošop Iskra (Zadar):
http://infoshopiskra.blogspot.com/

A-infošop (Ljubljana):
http://a-infoshop.blogspot.com/

Da bi proizvodnja nesmetano tekla, radnici moraju da potisnu želje i uguše spontane nagone; da bi maksimizirali prodaju, moraju da kupuju impulsivno i da traže momentalno zadovoljenje. Otuda, da bi optimizovali profit, kapitalisti moraju da nametnu društvu neku vrstu poremećaja višestruke ličnosti. Ustupanjem uloga sa obe strane jednačine. Sa potrošačke strane, ovo radnicima omogućava da okuse životni standard na kom zavide svojim gazdama, pružajući im priliku da uživaju u luskuzu preko svojih mogućnosti. Na radnom mestu, proistekli dug ih tera da se disciplinuju – umesto da priželjkuju beg od ropstva, oni žele da plate za ono što već „poseduju“.

Ovo čak nije ni uvek moguće. Tokom protekle decenije, ukupan dug domaćinstava u SAD-u postao je znatno veći od godišnjih prihoda domaćinstava. Mnogi siromašni, ugroženi i nezaposleni imaju malo nade da će ikada postići solventnost.

U „kompanijskim gradovima“ prošlosti, radnici su kupovali neophodne alate i robu na kredit, da bi potom beskonačno dugo bili zarobljeni radeći za otplatu duga. Danas ova priča ljude žestoko ljuti - ali šta ako bi istu prevaru izvela klasa umesto pojedinačne korporacije? Studentski krediti hvataju u klopku mlade radnike mnogo efikasnije od bilo koje male radnje. Isto tako, jedina razlika između duga i staromodnog ugovornog ropstva je ta da se dug otplaćuje ekonomiji kao takvoj pre nego određenoj individui ili instituciji.

Kada dug posmatramo kao vrstu obaveze, to počinje da zvuči sumnjivo poznato. Neki od rođenja imaju malo, i jedino mogu dobiti ono što im treba ako se obavežu na službu; drugi otpočetka imaju puno i dovoljno su velikodušni da malo od toga pozajme onima u nevolji, u zamenu za obavezu. Ovo je prosto novo ruho dužnosti koju siromašni duguju bogatima još od feudalnog doba, doterano tako da se smatra dobrovoljnim.

Mnoga bogatstva se bukvalno sastoje od dugova siromašnih. Dug je savršena roba, sa kamatom koja mu povećava vrednost pre inflacije - otuda je toliko primamljiv bankama i investitorima. Ali ako siromašni postaju sve siromašniji, to se može pokazati kao vrlo rizična investicija. Da bi dug održao svoju vrednost, ne sme postojati šansa za društvenu promenu; budućnost mora ostati večno zamrznuta verzija sadašnjosti. Agencije za naplatu dugovanja nameću ovu sadašnjost dužnicima, dok policija formira linije odbrane od budućnosti – setite se samo specijalne SWAT jedinice koja ljude koji se opiru zapleni kuća izbacuje iz njihovih domova.

Ipak, nema dovoljno specijalnih jedinica da se isprazni svaka zaplenjena kuća. Kada dovoljan broj dužnika počne da se zauzima za sebe, uzimajući i braneći ono što im treba u inat svojim kreditorima, zamrznuta budućnost počeće da puca i da se otapa. Ne treba se stideti bankrota u bankrotiranom sistemu.

Crimethinc.

Vertikalni savezi, horizontalni sukobi

U svakoj slaboj tački procesa tlačenja, neki od potlačenih se potkupljuju posebnim privilegijama u zamenu za odanost. Potlačeni tlače svoje sapatnike, tlačitelje uvek tlači neko drugi; ovo je priroda hijerarhije. Kod najsiromašnijih nacija, klasa saučesnika zarađuje jeftino prodajući svoje sunarodnike; u najsiromašnijim domaćinstvima, muškarci perpetuiraju međuklasni savez patrijarhata.

U međuvremenu, sukob između onih sa sličnim ekonomskim položajem poprima hiljadu obličja: nadmetanja za poslove i unapređenja, obračunavanje bandi, etnički sukobi, ratovi siromašnih nacija oko resursa koje nisu opljačkali oni moćniji. Ove nesuglasice odvraćaju pažnju od nasilja svojstvenog eksploataciji. Ovo može stvoriti utisak da su ljudska bića po prirodi nasilna i svadljiva – svakako previše da bi se ujedinila protiv svojih tlačitelja, a kamoli uspostavila kooperativni, umesto konkurentskog način života. Ipak su ekonomske nejednakosti te koje stoje iza većine ovih neprijateljstava, koliko god se činile kao nusproizvod „ljudske prirode“.

Vertikalni savezi i horizontalni sukobi nisu samo korisni za kapitalizam; oni su njegova sama suština. Ovaj sistem funkcioniše samo zato što se ljudi takmiče protiv drugih njima sličnih, istovremeno poštujući privilegije onih sa većom moći. Kapitalizam je nasledio prethodne sisteme za održavanje neravnoteže jer efikasnije promoviše horizontalne sukobe i vertikalnu poslušnost. U društvu koje karakteriše nejednakost, što je osoba mobilnija, manje je motivisana da sa sebi jednakima pronađe zajednički interes – i više motivisana da se sa njima takmiči.

Vertikalni savezi mogu poprimiti naizgled bezazlene forme kao što su navijači sportskog tima i različite religijske grupe. Ko ne bi poželeo mir na zemlji i dobru volju među ljudima? Pa ipak, ovi oblici zajedništva zabašuruju nejednakosti koje ne dozvoljavaju da se ova želja obistini. Slično tome, kulturni narativi, kao što je zalaganje za „porodične vrednosti“ stvaraju međuklasne saveze između društveno konzervativnih siromašnih ljudi i bogatih političara uvek radih da gnev usmere na nešto drugo. Čak i savezi zasnovani na opozicionim ili marginalizovanim identitetima mogu poslužiti za gušenje klasnog sukoba, kao što je pokazalo asimilativno krilo pokreta za prava homoseksualaca.

Kada eksploatisani i isključeni ne stupe u klasni rat sa bogatima, obično krenu jedni na druge. Istorija lova na veštice, pogroma, rasizma, seksizma i etničkog čišćenja ne može se odvojiti od istorije kapitalizma. Često su ih pokretali potpuno isti ekonomski pritisci i frustracije koje bi inače stvorile revolucionarne pokrete: zlo posuđivanja novca projektovano je na Jevereje, kao što se korejske radnje u crnačkim četvrtima smatraju odgovornim za sve nepravde kapitalizma. U knjizi Patrijarhat i akumulacija na svetskom nivou, Marija Mies citira nemačkog činovnika Bejlifa Gajsa, koji podstiče svog gospodara da otpočne lov na veštice:

Kada bi vaše gospodstvo bilo voljno da napravi lomaču, bilo bi nam drago da obezbedimo drva za potpalu i da snosimo sve troškove, a vaše gospodstvo bi toliko zaradilo, da bi se mogli lepo renovirati i most i crkva. Štaviše, toliko biste stekli da biste u budućnosti vašoj posluzi mogli dati bolju platu, jer bi se mogle konfiskovati čitave kuće, pogotovo one imućne.

Tragično, za sluge je sigurnije da svoje gospodare privole na pljačkanje drugih ljudi u nadi da će delić plena i njima kanuti, nego da se okrenu protiv svojih gospodara. Ovo je možda suštinski paradoks koji blokira put antikapitalističkog otpora. Ako je ono što želiš još više bogatstva, lakše je iznuditi ga od onih siromašnijih od tebe, nego krenuti na one koji poseduju najveći deo tog bogatstva. Ali ukoliko ne želiš da reprodukuješ kapitalističko ponašanje u manjim okvirima, moraš krenuti na one iznad sebe, kao David protiv Golijata.

Reformizam

Radnički pokreti sa početka 20. veka umireni su radničkim reformama i birokratskim sindikatima; oni koji su istrajavali u pozivima na revoluciju označeni su u antikomunističkom lovu na veštice. Pokreti otpora protiv Pinočeove diktature u Čileu pomogli su da se on svrgne s vlasti, ali nakon prelaska na demokratiju odmetnike koji su nastavili da se bore protiv ekonomske politike koju je on nametnuo, nemilosrdno su suzbili njihovi nekadašnji drugovi disidenti. Nakon što je jedan ogranak američkog pokreta za prava životinja prešao na promovisanje konzumerističkog veganstva, drugi je napadnut čitavim nizom represivnih mera uključujući i zakon protiv „terorizma“ aktivista za prava životinja.

Svaki put kada ljudi postave veliki izazov nekom aspektu kapitalističkog sistema, odigra se neka od verzija istog scenarija. Branioci statusa kvo pacifikuju neke od svojih protivnika, a potom ne biraju sredstva za obračun sa onima koji ne pristaju na kompromis. Tako se opozicija deli na dva dela, mešavinom zavođenja i nasilja, a vladajući poredak se rekonstruiše tako da uključi i deo bivših disidenata, dok se ostali potiskuju.

Suočeni sa ovakvim izborom, oni razumniji žure da se dogovore, da ne bi rizikovali pun zamah represije. Ironično, ova opcija se smatra razumnom samo zato što se mnogo ljudi odlučuje za nju. Jednom kada kritična masa reši da izdejstvuje primirje, svi ostali, osim onih najneukrotivijih, žurno se pridružuju, kao pacovi koji napuštaju brod koji tone. Oni koji to neće – koji insistiraju na pokušaju razračunavanja sa eksploatacijom i tlačenjem umesto mirenja sa njima u nešto blažem obliku – kriminalizuju se pomoću novih zakona, prljavih kampanja i nemilosrdnih napada.

Pa ipak, reformisti ustupke koje su dobili često duguju onima koji nisu pristali na kompromis. Liberali i reakcionari smatraju da konfrontacijski otpor delegitimizuje neslaganje, ali on zapravo primorava državu da legitimizuje reformiste. Pokret građanskih prava crnaca nikada ne bi postigao sve ono što je postigao bez prisustva pretnje u vidu boraca kao što su Malkom X i kasnije Crni panteri. Pristalice reformi postižu pomake i dobijaju priznanja dok njihovi bivši drugovi ginu i bivaju zatvarani – zapravo, ovi pomaci i priznanja im se odobravaju pod uslovom da ćute dok se pobunjenici ugnjetavaju i brišu iz istorije. Ovo narednim generacijama daje pogrešan utisak o tome kako se dešavaju društvene promene, sugerišući da se one postižu samo slanjem molbi moćnicima kroz priznate institucionalne kanale.

Kroz ovaj proces, ostaci starih pokreta otpora postaju isprepleteni sa vladajućim socijalnim poretkom; ovo zaista može veoma da zakomplikuje stvari. Na primer, Afrički nacionalni kongres (ANC), nekada jedan od najnepokolebljivijih protivnika aparthejda u Južnoj Africi, sada vlada zemljom, upravljajući ekonomskim nejednakostima uporedivim sa rasnom segregacijom kojoj se nekad protivio. Mnogi koji su se prvobitno okupili oko zastave ANC-a zbog njegove revolucionarne politike, sada ga podržavaju iako je odustao od nje; zajednice koje ostaju u sukobu sa južnoafričkom vladom, postaju zaraćene strane sa svojim bivšim saveznicima.

Na taj način pacifikacija može biti inicirana od strane grupa od kojih se to ne očekuje ili može poprimiti suptilnije oblike. Nije uvek lako proceniti da li oni koji tvrde da mu se suprotstavljaju, zapravo brane status kvo.

U SAD-u, jedan od glavnih faktora u neutralizaciji potencijalnih pokreta otpora je finansiranje. Oni koji su rešeni da menjaju stvari moraju odnekud crpeti sredstva. Pošto je gotovo sve u privatnom vlasništvu, ovo znači nadmetanje na tržištu, traganje za donacijama, ili momentalno grabljenje resursa. Poslednju opciju je teško izvesti, a nije teško uvideti kako prve dve mogu oblikovati interese grupe. Dakle, radi se o tome da su bogati u prilici da izvrše neujednačen uticaj na pokrete za društvene promene selektivnim finansiranjem.

Strukture kroz koje se novac raspoređuje stare su više od jednog veka, potiču iz vremena kada su magnati poput Rokfelera i Karnegija osnovali fondacije. Njihov cilj je bio da umire siromašne i neposlušne dok su svet oblikovali prema svojim interesima; filantropija ima dugu istoriju kao simptomatsko lečenje sistemskih oboljenja. Do današnjeg dana, donacije koje se odbijaju od poreza nude bogatima način da izbegnu Unutrašnju službu za prihode kako bi svoj novac upotrebili u „humanitarne“ svrhe – kao što su umetnički programi i desničarske ekspertske grupe – od kojih koristi ima prvenstveno njihova klasa.

Crimethinc.

Većina novčanih sredstava dolazi do otvoreno reakcionarnih organizacija, osposobljavajući ih za rad u tandemu sa vladinim agencijama, korporativnim medijskim kućama i drugim institucijama, na održavanju statusa kvo i privida da je on posledica slobodnog izbora. Štaviše, nešto novca kane i grupama koje se predstavljaju kao zagovarači za društvene promene, iako to sa sobom donosi i klasni program njihovih finansijera. Reforme koje je zahtevao Sijera klub ništa više ne bi suštinski promenile odnos našeg društva prema životnoj sredini nego što bi reforme koje je zahtevalo Humano društvo promenile položaj životinja u odnosu na ljude. Ovakve reforme uglavnom imaju za cilj uklanjanje griže savesti liberala srednje klase za koje je pitanje socijalne odgovornosti potrošačka opcija jednako kao i bilo koja druga.

Isto važi i za antiratne koalicije koje se suprotstavljaju pojedinačnim ratovima, ne čineći ništa po pitanju prvobitnih uzroka rata i okupacije. Vođe protesta koji postrojavaju svoje protestne marševe najbolji su pokazatelj da organizatori i dalje srcem i dušom veruju u kontrolu sa vrha nadole. Tako većina nevladinih organizacija samo služi da upravlja društvom uz pomoć drugih sredstava; većina neprofitnih organizacija samo poboljšava sistem utemeljen na profitu i eksploataciji.

Ipak, drugi se trude da postignu pravu promenu, ali se suptilno preusmeravaju tokom traganja za novčanim sredstvima. Oni koji zavise od tuđeg darivanja, teže da se usmere na ono što će impresionirati dobročinitelje, čak i ako to čine nesvesno. Umesto da neguju grasruts veze, oni grade mreže unutar profesionalne klase organizatora i filantropa; umesto da grade autonomne društvene pokrete, oni se koncentrišu na građenje legitimiteta u očima potencijalnih pokrovitelja. Proces prirodne selekcije eliminiše organizacije zavisne od novčanih priloga koje ne pristaju da budu vlastiti policajci. Sve ovo potvrđuje ideju da niko nije spreman za radikalna rešenja – iako oni koji sponzorišu neprofitni sektor teško da predstavljaju šire stanovništvo.

Aktivisti dobro finansiranih grupa posmatraju tobožnje revolucionare bez finansija sa podsmehom, čak i zbunjenošću. Zašto ne mogu da se saberu? Kako mogu očekivati da išta postignu ako se makar malo ne drže pravila? Za boga miloga, kako su tako nepraktični! Zar ne znaju da neke organizacije doslovno poklanjaju novac, samo ako znaš kako da se ponašaš?

Neki od ovih aktivista možda misle da su prešli svoje finansijere, preusmeravajući velikodušno poklonjen novac u subverzivne svrhe. Možda to i rade, ali nije uvek najjasnije ko tu koga obmanjuje. Takvi aktivisti često su jednako neiskusni koliko i strastveni, dok su oni koji pišu prijave za donacije obučeni profesionalci usmeravani generacijama institucionalnog pamćenja; pogrešno bi bilo pretpostaviti da ne znaju šta rade.

I najradikalnije grupe mogu imati svrhu unutar ekonomije – obezbeđivanjem besplatnog rada, na primer. Volonterima se spremno dodeljuju uloge koje odgovaraju na najgore posledice kapitalizma – kao što su beskućništvo ili naftne mrlje – i tako stabilizuju sam sistem. Ove uloge efikasno mogu izolovati radikale, čineći da druge posmatraju kao žrtve, a ne kao potencijalne drugove. Pomeranje sa traženja socijalne promene na pružanje socijalnih usluga znači da se čitav život može provesti lečeći simpotme, a da se nikada ne napravi pomak prema lečenju uzroka. Ovo možda neće svet učiniti boljim mestom, ali savršeno ima smisla kao način za obezbeđivanje sigurnog zaposlenja. Kako kapitalističke krize začinju nova tržišta i nove poslovne modele, pojavljuju se nezdrave simbiotičke veze: na primer, klimatske promene bukvalno stvaraju nova radna mesta i plate preko ekoloških NVO.

Čak i među onima koji se obavezuju na doživotnu borbu, boljestojeće reformističke organizacije na kraju ponovo usisaju sve sem najneposlušnijih; na ovaj način one su neka vrsta sigurnosne mreže protiv ljudi koji svoj puni potencijal usmeravaju protiv kapitalističkog sistema. Progresivne NVO nude poslove najefikasnijim organizatorima – a kojem radikalu ne treba posao, posebno nekom etičnom? Ipak, aktivistkinja koja pokušava da napravi međunarodnu karijeru spasavajući svet mora svoja lična zalaganja da ograniči na slobodno vreme, kao hobi. Trošeći većinu svog vremena i energije na plaćen posao, ona na kraju stiče utisak da je njen plaćeni rad efikasniji.

Priča o podsticanju „liderstva“ često podrazumeva odvajanje efikasnih organizatora od svojih saboraca učeći ih kako da ostvare realistične ciljeve – to jest, kako da prihvate logiku kapitalističke realnosti. Jednom kada sebe vidiš kao lidera, počinješ da gledaš elitu drugih grupa kao njihove legitimne predstavnike: za udruženje vlasnika kuća u crnačkoj četvrti smatra se da zastupa celu crnačku zajednicu, istaknuti glasnogovornik počinje da predstavlja društveni pokret. Mreže lidera mogu da povežu velike koalicije na takav način da samo elite gomilaju moć – ovo je akumulacija političkog kapitala.

Kako novi lideri postaju „opunomoćeni“, oni nesvesno svoje sopstveno iskustvo u sticanju uticaja usvajaju kao model za to kako bi napredak trebalo da izgleda za sve: društvena mobilnost, a ne ukidanje strukturnih nejednakosti. Ali piramida političkog aktivizma nije drugačija od bilo koje druge piramide: na vrhu nema dovoljno mesta za sve .

Tako se iste hijerarhije protiv kojih se borimo pojavljuju unutar našeg otpora; njih često nameću ljudi koji najelokventnije govore o otporu, i koji se čine kao da su najkvalifikovaniji da o tome govore. Ponekad takvi lideri koriste retoriku otpora tlačenju i privilegiji da bi predupredili kritiku i osujetili prave pokrete otpora. Sve što ugrožava kapitalizam možda predstavlja pretnju i njihovim liderskim ulogama.

Imajući ovo u vidu, nije dovoljno postaviti pitanje da li neka organizacija ili kampanja distribuira moć niz piramidu – čak i ovo samo može biti način da se sama piramida stabilizuje. Pitanje koje treba postaviti je da li ona doprinosi rušenju struktura koje stvaraju piramidu. Reformizam može biti korak napred ka ovome, ali isto tako može biti način da se ovo spreči.

Povezano