Kako je Čerčil slomio grčki pokret otpora

Kako su Vinston Čerčil i britanska vlada napali grčki pokret otpora i posejali seme građanskog rata

8. maja 1945, Hitlerovi naslednici su potpisali kapitulaciju Nemačke. Do tog trenutka, Grčka je bila slobodna šest meseci. Tokom više od tri godine, grčki narod je učestvovao u masovnom otporu protiv fašističkih okupatora – Italijana, Bugara i pre svega Nemaca – u kom su pokazali herojsku hrabrost uprkos bezgraničnom teroru.

Ipak novi teror je počeo da pogađa zemlju; dok su saradnici sa okupatorom sačuvali svoje pozicije na čelu armije, policije i organa državne vlasti, partizani su ponovo proganjani, deportovani i ubijani. Dugi niz godina, sve do 1974, grčki otpor je od strane sukcesivnih vlada predstavljan kao zločinački poduhvat. Iako je pokret otpora konačno priznat 1982, on još uvek nije predmet bilo koje zvanične komemoracije.

Strah od crvene Grčke

Vi ste odgovorni za održavanje reda u Atini i neutralisanje ili uništenje svih bandi EAM-ELAS-a [Front nacionalnog oslobođenja – Oslobodilačka armija grčkog naroda] koje se približavaju gradu. Možete po sopstvenom nahođenju doneti propise za striktnu kontrolu ulica ili za hapšenje bilo kog broja ratobornih osoba… Bilo bi dobro naravno ukoliko vaša komanda bude pojačana autoritetom nekakve grčke vlade… Nemojte, ipak, da se ustručavate da delujete kao da ste u osvojenom gradu u kom je lokalna pobuna u toku… Mi moramo da zadržimo i gospodarimo Atinom. Bilo bi sjajno ako uspete u tome ako je moguće bez prolivanja krvi, ali i sa krvoprolićem ako je neophodno.[i]

Čovek koji je napisao ove redove je niko drugi nego britanski premijer Vinston Čerčil. Bilo je to u decembru 1944: nacističke trupe su još uvek pružale otpor saveznicima, koji su polako napredovali u Italiji i bili potiskivani u Ardenu suočeni sa konačnom Vermahtovom kontraofanzivom. Ipak „bande“ na koje je ciljao Čerčil nisu bile grupe saradnika sa okupatorom, već partizani velikog Fronta nacionalnog oslobođenja (EAM), koji je tri godine organizovao masovni otpor protiv nemačkih okupatora.

Tokom devetnaestog veka, istočni Mediteran je bio centar rivalstva između Britanije i Rusije. Boljševička revolucija oktobra 1917. okončala je ruske ambicije u regionu, početkom 1940-ih, Grčka je bila pod neupitnim britanskim uticajem. U ovom kontekstu, zemlja je bila od izvesne strateške važnosti.

Grčki partizani

Razvoj pokreta otpora sklapanjem saveza komunista sa malim pro-socijalističkim partijama vrlo brzo je zazvonio na uzbunu u britanskom forin ofisu, koji se bojao „ruskog“ prodora u Mediteran. Osramoćena kod stanovništva i udružena sa fašističkom diktaturom generala Janisa Metaksisa koja je trajala od 1936-41, grčka monarhija se Čerčilu činila kao jedina snaga koja je sposobna da osigura britansku dominaciju.

U ovom kontekstu, saveznici Londona su joj dozvolili da radi po sopstvenom nahođenju. Uprkos vilsonovske tradicije – koja je zvanično bila neprijateljski nastrojena prema sferama uticaja, posebno kada su ometale prodor američkog kapitala i američke robe – Frenklin D. Ruzvelt je podržavao Čerčila. Što se tiče Jozefa Staljina, on je pre svega imao za cilj da okonča rat, nastojeći da izbegne ugrožavanje svog krhkog „velikog saveza“ sa Sjedinjenim Državama i Britancima. Od maja 1944, Čerčil je nastojao da postigne dogovor o Balkanu; Staljin bi to mogao lako da prihvati tim pre što mu je partner u pregovorima dao odrešene ruke u Rumuniji i Bugarskoj.

Tokom rata, Čerčil je bio izložen „grčkoj oluji“. Još u martu 1941, kada je nemačka pretnja nad Balkanom postala jasna, on je naredio svom bliskoistočnom štabu da odvoji pedeset hiljada ljudi koji će biti poslati u Grčku. Ova inicijativa je prekinula pobedničku britansku ofanzivu u Libiji, premda narednog meseca nije uspela da spreči napredovanje Vermahta kroz grčku teritoriju.

Kralj Grčke, Jorgos II, otišao je u egzil u London zajedno sa svojom vladom – koja je uglavnom bila ista kao za vreme Metaksisove diktature. Njegove oružane snage bile su delimično rekonstituisane u Egiptu i borile su se rame uz rame sa Britancima, koji su ih držali na oku; svakako, vojnici su dovodili u pitanje činjenicu da većinu oficira koji su ih predvodili čine rojalisti.

U samoj Grčkoj, masovni pokret otpora se brzo razvijao. Front nacionalnog oslobođenja je nastao u septembru 1941. Organizovao je impozantne demonstracije u velikim gradovima, i u proleće 1942, prešao je na stvaranje maki jedinica pod vođstvom narodne armije, ELAS. Istovremeno, agenti Britanske uprave za specijalne operacije (SOE) – koju je osnovao Čerčil 1940. da sprovodi sabotaže iza neprijateljskih linija, u saradnji sa pokretima otpora na okupiranim teritorijama – relativno autonomno su razvili sopstvene aktivnosti.

Borkinje i borci EAM-ELAS-a

Britanci su pokušali bez velikog uspeha da podstaknu – ili stvore – organizacije koje bi se takmičile sa EAM-om. Ali lidere drugih partija je slabo privlačio aktivni otpor. EAM-ELAS je ostao ubedljivo glavna organizacija otpora, neophodna iz vojne tačke gledišta. U zamenu za njeno učešće u operacijama koje su planirali Britanci, u avgustu 1943. njeni predstavnici su primljeni u Kairu, u svetlu sporazuma sa vladom u egzilu. Ovde su Britanci mogli da izmere koliko je EAM dobio na važnosti, kao i stepen želje za promenama u stanovništvu. Istovremeno, tokom Kvadrantske konferencije sa Ruzveltom u Kvebeku (17-24. avgust 1943.), Čerčil je video kako mu je isparila poslednja nada za savezničko iskrcavanje u Grčkoj. U međuvremenu, napredovanje Crvene armije izvan granica SSSR-a više se nije dovodilo u pitanje. Čerčil je sada direktno uzeo stvari u svoje ruke, uprkos uzdržanosti njegovih savetnika, blokirajući svaku mogućnost pregovora i slanja kući delegata EAM-a. Istovremeno, u pismu svojoj vrhovnoj komandi, on je formulisao ono što će kasnije postati plan MANNA: naime, da pošalje ekspedicioni korpus u Grčku nakon povlačenja nemačkih trupa.

Od sada, misija britanskih agenata je bilo nanošenje štete ELAS-u svim mogućim sredstvima. Oni su pokušavali da preotmu njegove partizane potkupljujući ih sa zlatnim suverenima (britanskim zlatnicima, prim. prev.) - što je bio ubedljiv argument u to vreme hiperinflacije, kada je britanska funta dosegla vrednost od 2 miliona drahmi. Oni su finansirali male suparničke organizacije, uključujući one koje su se nazivali „nacionalističkim“, ali se u stvari radilo o nemačkim saradnicima. Oni su postavili svoje ljude unutar kolaboracionističke vlade kao i u „bezbednosne bataljone“ koje je kreirala Atina.

Te milicije su učestvovale u operacijama nacističkih trupa, i ostavile za sobom niz masakara i spaljenih sela. U gradovima, oni su učestvovali u blokadi čitavih susedstava, opkoljavajući distrikt usred noći, kupili su partizane uz pomoć maskiranih doušnika i potom ih streljali. Dvostruka igra Britanaca – koji su dozvoljavali liderima milicija da tvrde da služe i njima i kralju – posejala je seme građanskog rata još u zimu 1943-44.

Uprkos svemu EAM-ELAS je uspeo da oslobodi veliki deo zemlje. Ustanovio je narodne institucije koje su oformile kontra-državu. Zabrinutost među Britancima je dostigla vrhunac u martu 1944, kada je kreirana „vlada planine“ koja je organizovala izbore. Nasuprot tome, ovaj pristup je probudio entuzijazam grčkih oružanih snaga u Egiptu, koje su odmah zahtevale da pokret otpora bude uključen u vladu u egzilu. Čerčil je odgovorio sa nemilosrdnom represijom. On je deportovao „buntovne“ elemente u kampove u Africi, i osnovao pretorijansku gardu koja je bila spremna da se nakon oslobođenja vrati u Grčku sa kraljem i britanskim trupama.

Pošto nisu bili u stanju da silom eliminišu EAM unutar same Grčke, Britanci su pribegli političkim manevrima sa kojima su njegovi lideri u planinama – malog iskustva u ovom domenu – teško izlazili na kraj. Uhvaćeni između strategije jedinstva i svesnosti opasnosti od puča koji bi došao od strane desnice i Britanaca, oni su upali u zamku na pažljivo unaped pripremljenoj konferenciji koja je održana u Libanu avgusta 1944.

Nakon velikog oklevanja, oni su pristali da učestvuju – predstavljeni samo kao tanka manjina – u vladi nacionalnog jedinstva koju je predvodio Čerčilov čovek Jorgos Papandreu (deda istoimenog socijalističkog premijera). Sledećeg meseca, EAM-ovi lideri su otišli toliko daleko da priznaju autoritet britanskog vojnog guvernera, Ronalda Skobia, koji će doći u Grčku nakon oslobođenja.

Nakon oslobođenja

Sve je blo spremno za primenu plana MANNA, koji je pripreman tokom prethodne godine. Pobednička ofanziva Crvene armije u Bugarskoj septembra 1944. primorala je Vermaht da se povuče iz Grčke, pod napadom ELAS-ovih partizana. Nakon ovog povlačenja stigle su britanske ekspedicione snage, zajedno sa Papandreuom i Skobijem. Smestivši se u prestonici 18. oktobra, njih dvojica su zahtevala da ELAS položi svoje oružje, čak iako su odbili da razoružaju pretorijansku gardu koja je formirana u Egiptu i, taman fino, prebacili su je početkom novembra u Atinu. Nije pokrenuto ni jedno suđenje protiv saradnika sa okupatorom i naoružani milicajci su potpuno slobodno cirkulisali po prestonici, proganjajući borce pokreta otpora. Članovi bezbednosnih bataljona su bili zatvoreni u svojim kasarnama, ali tamo su imali dobre uslove za život i stalne treninge. Nakon što su pokušali da dobiju garancije tokom novembra, ministri EAM-a su na kraju podneli ostavke.

3. decembra 1944. desile su se velike demonstracije na trgu Sintagma sa zahtevom da Papandreu podnese ostavku i da bude konstituisana nova vlada. Masakr koji je usledio – policija je otvorila vatru na nenaoružane civile, ostavljajući za sobom više od 20 mrtvih i više od stotinu ranjenih – podstakao je izbijanje ustanka naroda Atine. To je bio povod koji je Čerčil tražio da bi mogao da razbije pokret otpora.

Gen. puk. Ronald Skobi (u sredini) koji je, 5. decembra 1944. uveo vanredno stanje i naredio bombardovanje radničke četvrti Mec u Atini.
Preuzimanje kontrole
Gen. puk. Ronald Skobi (u sredini) koji je, 5. decembra 1944. uveo vanredno stanje i naredio bombardovanje radničke četvrti Mec u Atini.

On je sada naredio Skobiju da slomi pobunjenike. Oružje, avioni i sve više i više trupa (do 75.000 ljudi) prebačeno je u Grčku sa italijanskog fronta. EAM-ov predlog za pregovore je odbijen. Kako je to Čerčil rekao:

„Jasan cilj je poraz EAM-a. Prestanak borbi je od sporednog značaja u odnosu na ovo… Čvrstina i trezvenost su ono što nam je potrebno sada, a ne entuzijastična podrška, kada pravi sukob još uvek nije rešen.“ii

Prkoseći britanskoj i međunarodnoj štampi – ali takođe i poslanicima u donjem domu, koji su u žučnim raspravama dovodili u pitanje njegove izjave i zahtevali objašnjenje – Čerčil se čvrsto držao svoje pozicije. Loše naoružani, neuhranjeni, i uglavnom vrlo mladi, partizani EAM-a u Atini i Pireju su izdržali 33 dana pod ovom poplavom vatre, suočeni i sa britanskim trupama i bezbednosnim bataljonima koji su pušteni iz svojih kasarni i ponovo naoružani baš ovim povodom. Čerčil je lično došao u Atinu krajem decembra i nevoljno primorao kralja Jorgosa II – koji je još uvek bio u Londonu – da prihvati namesništvo. Ali on je ostao nefleksibilan po pitanju drugih garancija koje je zahtevao EAM.

Dok je ELAS još uvek bio prisutan širom ostalog dela grčke teritorije, njegovi lideri su se bojali nametanja novih iskušenja iscrpljenom i osiromašenom stanovništvu: 1.770 sela je spaljeno, više od milion ljudi nije imalo krov nad glavom, a proizvodnja pšenice je pala za 40 posto. U međuvremenu, saveznička pomoć je došla samo do onih koji su sarađivali sa njima. Pošto se potpisan sporazum u Varkizi 12. februara 1945, ELAS je pristao na unilateralno polaganje oružja. Istovremeno na Jalti, Čerčil je, zajedno sa Ruzveltom i Staljinom, svečano proglasio „pravo svih naroda u oslobođenoj Evropi da odaberu svoj oblik vladavine“.

Ali EAM još uvek nije bio uništen. On je pokušao da ostvari cilj velikih reformi legalnim putem, i bio je u poziciji da osvoji većinu na izborima. Suočena sa ovom pretnjom, britanska laburistička vlada koja je u julu 1945. preuzela od Čerčila [upravljanje zemljom] održavala je prilično velike okupacione snage, dok se takođe oslanjala na pomoć istih onih ljudi koji su sarađivali sa nacistima i učestvovali u masakru boraca pokreta otpora – posebno su se rekonstituisale policija i vojska zahvaljujući pažnji britanske vojne misije. EAM-ovi partizani su uhapšeni na selu, osuđeni i podređeni teroru bez presedana.

Ubica se vraća na mesto zločina
Čerčil decembar '44. u Atini
Ubica se vraća na mesto zločina

U ovom kontekstu, pošteni izbori nisu bili mogući. Uprkos tome, britanski ministar spoljnih poslova Ernest Bevin – zainteresovan da zemlji da respektabilnu fasadu koja će biti predstavljena u Ujedinjenim Nacijama – naredio je da se izbori održe u martu 1946. EAM, i generalno demokratske snage, odbili su da učestvuju. Kompromitovanoj većini koja je bila neizbežni rezultat [ovakvih izbora] ništa nije preostalo sem da organizuje referendum kojim se garantovao povratak kralja narednog septembra. Ovog puta Britanci su ostvarili svoj cilj. Ali u međuvremenu, mnogi bivši partizani su se vratili u makije da bi izbegli progon, i Ujedinjeno Kraljevstvo više nije moglo da garantuje opstanak – a još manje pobedu – desnice koju je sama veštački održavala na vlasti. Nastojeći da preuzme ovaj zadatak, 12. marta 1947, predsednik SAD Hari Truman je pitao kongres da mu da sredstva neophodna za „pomoć“ Grčkoj pod izgovorom „zaustavljanja komunizma“. Razbijanjem grčkog pokreta otpora, Britanci su ubrzali izbijanje građanskog rata koji će potrajati – u otvorenom ili latentnom obliku – oko trideset godina, sa kratkim zatišjem između 1963. i 1965. Završiće se tek sa padom diktature pukovnika 1974. Ovaj „puč u Atini“ podseća nas da je tokom istorije, moderna Grčka uživala izrazito ograničeni suverenitet. Ovo je, zaista, bolno iskustvo sa kojim se danas ponovo suočava.

Ovaj članak je originalno objavljen u Le Monde diplomatique

  • iWinston Churchill, Mémoires sur la seconde guerre mondiale, Plon, Paris, 1948-1954.
  • iiIbid.

Povezano