Levičarstvo Levičarstvo

Levičarstvo za početnike

Levičarstvo obuhvata mnoge divergentne ideje, strategije i taktike; postoje li zajedničke niti koje ujedinjuju sve levičare, uprkos nekim očiglednim razlikama?

Šta je levičarstvo?

Za većinu to znači neki oblik socijalizma, uprkos činjenice da ima puno levičara koji nisu protiv kapitalizma (očigledno, ako pogledamo realnu istoriju socijalizma, nisu ni svi socijalisti protiv kapitalizma). Može se izneti još mnogo drugih argumenata u vezi s tim, ali hajde da ne komplikujemo i da pretpostavimo da su ta dva pojma sinonimi. Kao što je slučaj sa većinom neodređenih pojmova, ipak, lakše je sastaviti spisak karakteristika nego definiciju. Levičarstvo obuhvata mnoge divergentne ideje, strategije i taktike; postoje li zajedničke niti koje ujedinjuju sve levičare, uprkos nekim očiglednim razlikama? Da bismo pokušali da odgovorimo na to pitanje, neophodno je razmotriti filozofske preteče onoga što se u širem smislu može nazvati socijalizmom.

Liberalizam, humanizam i republikanizam su političke i filozofske škole mišljenja koje izviru iz moderne evropske tradicije (otprilike početkom renesanse). Bez zalaženja u detalje, pristalice te tri škole (posebno liberalizma) pretpostavljaju postojanje idealne muške individue koja poseduje imovinu i koja je potpuno racionalni (ili barem potencijalno racionalni) akter. Ova idealizovana individua stoji naspram arbitrarnog autoriteta ekonomskih i političkih sistema monarhizma i feudalizma, kao i duhovnog autoriteta katoličke crkve. Sve tri škole (liberalizam, humanizam i republikanizam) pretpostavljaju da će sposobnosti bilo kog (muškarca), putem obrazovanja i napornog rada, uspeti na slobodnom tržištu (roba i ideja). Takmičenje je sveobuhvatni etos sve tri škole.

Promoteri liberalizma, humanizma i republikanizma tvrde da ove modernističke filozofije – u poređenju sa monarhizmom, elitizmom i feudalizmom – predstavljaju napredak na putu do ljudske slobode. Oni veruju da je korisnije za ono što nazivaju Većim Dobrom biti privržen i promovisati filozofiju koja barem sugeriše mogućnost svakoga da ostvari neku vrstu kontrole na svojim životom, bilo u oblasti obrazovanja, ekonomskog prosperiteta, ili političkih interakcija. Konačni ciljevi liberalizma, humanizma i republikanizma su rešiti se ekonomske oskudice i intelektualne/duhovne bede, uz istovremno promovisanje ideje demokratskijeg sistema upravljanja. Oni to promovišu pod rubrikom Pravde, i vide Državu kao njenog krajnjeg jemca.

Socijalizam kao moderni pokret uglavnom je bio pod uticajem ove tri filozofije. Poput mnogih koji su pristalice liberalizma, humanizma i republikanizma, levičare zanima, i protiv su, ekonomske i društvene nepravde. Svi oni predlažu ublažavanje društvenih zala putem aktivne intervencije ili milosrđa, bilo pod pokroviteljstvom Države, NVO, ili drugih formalnih organizacija. Vrlo malo od predloženih rešenja ili privremenih mera promovišu (ili čak priznaju) rešenja koja su rezultat samoorganizovanja onih koje direktno pogađaju ta zla. Socijalna zaštita, programi afirmativne akcije, psihijatrijske bolnice, ustanove za rehabilitaciju narkoma, itd. sve su to primeri raznih pokušaja nošenja sa društvenim problemima. S obzirom na premise tih preklapajućih filozofija i njihovih praktičnih okvira, one spolja izgledaju kao da su rezultat inteligencije i znanja pomešanog sa empatijom i željom da se pomogne ljudima. Saradnja u korist Opšteg dobra smatra se korisnijom za čovečanstvo od individualnog takmičenja. Međutim, socijalizam takođe postojanje takmičenja uzima zdravo za gotovo. Liberali i socijalisti podjednako veruju da se ljudska bića prirodno ne slažu, pa zato moramo da budemo obrazovani i podstaknuti da budemo kooperativni. Kad sve ostalo ne uspe, ovo se uvek može sprovedesti silom putem Države.

Umereno, radikalno i ekstremno levičarstvo

Taktike i strategije

Bez obzira na činjenicu da ima puno preklapanja i mešanja – koja onemogućavaju prave, zasebne granice – nadam se da će opisivanje tih raznih manifestacija levičarenja biti način za identifikovanje određenih specifičnih karakteristika.

U pogledu strategije i taktike, umereni levičari veruju da stvari mogu biti poboljšane radom unutar aktuelnih struktura i institucija. Očito reformisti, umereni levičari promovišu legalne, miroljubive, i probrane površne izmene status kvoa, nadajući se da će na kraju ostvariti socijalizam pomoću zakona. Demokratija za koju se oni bore je buržuaska: jedna osoba, jedan glas, vladavina većine.

Radikalni levičari promovišu smešu legalnih i ilegalnih taktika, zavisno od bilo čega što u tom trenutku izgleda da će imati veće šanse za uspeh, ali oni na kraju žele da sankcionišu neke propisno konstituisane legalne institucije (posebno kada nastoje da dobiju najviše što mogu od propisa koje će biti sprovedena silom). Oni su pragmatični, nadajući se u mirnu promenu, ali su spremni da se bore ukoliko veruju da je to potrebno. Demokratija koju oni promovišu je više proleterska: njih ne zanima preterano proces bilo kog pojedinog glasanja, sve dok se ostvaruju dobici na štetu šefova i mejnstrim političara.

Ekstremni levičari su amoralni pragmatičari, strateške orijentacije koja se takođe može nazvati oportunističkom. Oni su izrazito nepristojni, otvoreno želeći uništenje aktuelnih institucija (u koje često spada Država), sa željom da ih preprave tako da samo oni budu u stanju da donose i sprovode zakone. Oni su mnogo spremniji da upotrebe silu u službi svojih ciljeva. Demokratija koju promovišu je obično zasnovana na Partiji.

Odnos prema kapitalistima

Svi levičari privileguju kategoriju radnika kao radnika/proizvođača, entitet koji postoji jedino unutar sfere ekonomije. Umereni levičari vode kampanju za radnička prava (da štrajkuju, da imaju sigurne i bezbedne poslove, da imaju pristojne i poštene ugovore), pokušavajući da ublaže očiglednije nepravde gazdi kroz kanale i sprovođenje progresivnih zakona. Oni žele da kapitalizam bude organizovan sa „ljudima iznad profita“ (kao što kaže izlizani slogan), ignorišući internu logiku i istoriju kapitalizma. Umereni levičari promovišu socijalno odgovorno investiranje i žele više pravedne distribucije bogatstva; društveno bogatstvo u obliku puno reklamirane „sigurnosne mreže“, i lično bogatstvo u obliku viših plata i većih poreza za korporacije i bogate. Oni žele ravnotežu vlasničkog i prava na rad.

Reklama za Moskvič 1965.

Radikalni levičari favorizuju radnike na štetu gazdi. Radnici su uvek u pravu za radikalnog levičara. Oni žele da promene zakonsku strukturu na način koji će odslikavati ovu pristrasnost, što bi trebalo na bude kompenzacija za prethodnu istoriju eksploatacije. Redistribucija bogatstva koju zamišljaju radikalni levičari zasnovana je na višim platama i povećanom oporezivanju korporacija i bogatih i uključuje selektivnu eksproprijaciju/nacionalizaciju (sa ili bez kompenzacije) raznih resursa (banke, prirodni resursi, na primer).

Ekstremni levičari promovišu totalnu eksproprijaciju – bez kompenzacije – kapitalističke klase, ne samo da bi ispravili nepravde ekonomske eksploatacije, već i da bi lišili kapitalisitčku klasu političke moći. U nekom trenutku, radnici bi trebalo barem nominalno da upravljaju ekonomskim i političkim odlučivanjem (iako je to obično posredovano putem partijskog rukovodstva).

Uloga Države

Levičari posmatraju Državu na kontinuumu ambivalencije. Većina ih je jasna u pogledu uloge Države i smatraju da ona promoviše ciljeve bilo koje klase koja je na vlasti tokom bilo kog datog perioda; dalje, svi oni priznaju da vladajuća klasa uvek zadržava za sebe monopol na legitimnu upotrebu sile i nasilja radi prisilnog sprovođenja svoje vladavine. U političkoj imaginaciji svih umerenih i nekih radikalnih levičara, Država (čak sa potpuno kapitalističkom vladajućom klasom) može biti upotrebljena za ispravljanje mnogih društvenih problema, od neumerenosti transnacionalnih korporacija do zlostavljanja onih koji su tradicionalno bili obespravljeni (imigranti, žene, manjine, beskućnici, itd.). Za ekstremne levičare, jedino njihova Država može da reši takve probleme, zato što je u interesu aktuelne vladajuće klase da održi podele među onima koji nisu vladajuća klasa. Uprkos ambivalenciji, ostaje vezanost za funkcije vlasti koje izvršava Država. Ovo je ključno područje sukoba između svih levičara i svih anarhista, uprkos istorijskom pozicioniranju anarhizma unutar levičarskog spektra – o čemu će biti više reči u daljem delu teksta.

Slika Džeržinskog, prvog direktora boljševičke tajne policije, tokom parade 1936.
Feliks Edmundovič Džeržinski, poznatiji pod nadimcima Čelični Feliks, Krvavi Feliks, prvi je direktor Čeke, zloglasne tajne policije koja se zverski razračunavala sa "otporom eksploatatora", "klasnim neprijateljima", "neprijateljima naroda" među kojima su bili ruski i ukrajinski anarhisti.

Uloga pojedinca

Ono što nedostaje u svim ovim različitim vrstama levičarenja je razmatranje individue. Dok se liberalizam, humanizam i republikanizam nakratko osvrću na pojedinca, ove filozofije ne uzimaju u obzir muškarce, žene ili mlade osobe koje ne poseduju imovinu – a koje se, naravno, smatraju imovinom normativne individue: odraslog muškarca vlasnika imovine. To je dovelo do potpunog izostanka interesovanja za seljake i radnike (i njihovu prateću eksploataciju), zanemarivanje koje je trebalo da bude korigovano socijalizmom. Nažalost, bukvalno svi socijalisti isključivo pretpostavljaju kategoriju Radnika i Seljaka kao kolektivne klase – masu koju treba oblikovati i usmeriti – nikad ne uzimajući u obzir želje ili zainteresovanost individualnog (muškog ili ženskog) radnika ili seljaka za ostvarivanje kontrole nad sopstvenim životom. Sudeći po ideološkim imperativima levičarske misli, samostalna aktivnost ovih masa se posmatra sa sumnjom kroz ideološke zaštitne naočare kompetitivnog etosa kapitalizma (pošto mase još nisu dovoljno inteligentne da budu socijalisti); radnici će možda biti u stanju da se organizuju u odbrambene sindikate da bi sačuvali svoje plate, dok će seljaci jedino želeti da poseduju i obrađuju sopstveni komad zemlje. Opet, obrazovanje i prisilno sprovođenje saradnje je neophodno da bi te mase postale svesni politički radikali.

Komunisti

Generičko levičarstvo?

Dakle svi levičari imaju za cilj dekretirano obeštećenje za pretrebljene nepravde, bilo da taj dokret dolazi od strane boljih ili responzivnijih predstavnika i lidera, demokratskiji politički proces, ili eliminaciju baze ne-radničke moći. Svi oni žele da organizuju, mobilišu i usmere narodne mase, sa konačnim ciljem da dobiju više ili manje koherentnu većinu, da bi pokrenuli progresivne i demokratske promene drušvenih institucija. Regrutovanje, obrazovanje, i usađivanje u glavu levičarskih vrednosti su neke od uobičajenijih strategija koje levičari koriste da bi uvećali svoj uticaj na širem političkom terenu.

Svim levičarima je zajedničko nepoverenje prema sposobnosti običnih (nepolitičkih/nepolitizovanih) ljudi da samostalno odlučuju o tome kako će rešavati probleme sa kojima su suočeni. Svi levičari dele trajnu veru u vođstvo. Ne samo poverenje u određene lidere koji se predstavljaju kao neko ko poseduje određene moralne ili etičke vrline koje su superiorne u odnosu na obične ljude, već u sami princip vođstva. Ovo poverenje u vođstvo nikada ne dovodi u pitanje reprezentacijsku politiku. Postojanje izabranih ili postavljenih lidera koji govore i delaju u ime, ili umesto, pojedinaca i grupa je datost; posredovanje u domenu politike smatra se za nužnost, čime se pojedinci i grupe lišavaju većeg dela odlučivanja. Levičari dele ovu posvećenost vođstvu i reprezentaciji – oni veruju da su sami u stanju da pošteno reprezentuju one koji su tradicionalno bili isključeni iz politike: obespravljene, one bez glasa, slabe.

Levičarski aktivista, kao predstavnik onih koji pate, osoba je koja veruje da je preko potrebna za poboljšanje života drugih ljudi. To dolazi iz shvatanja koje se račva na dve strane a koje je zajedničko svim levičarima:

  1. Ne-politički narod, prepušten sopstvenim željama, nikada neće biti u stanju da na radikalan ili revolucionaran način promeni situaciju u kojoj se nalazi (pada mi na pamet Lenjinovo odbacivanje radnika kao nekoga ko nikada nije u stanju da prevaziđe „sindikalni mentalitet“ bez neke profesionalne pomoći spolja); i

  2. Oni koji su inteligentniji ili imaju bolju analizu dovoljno su mudri i etični da povedu (bilo primerom ili dekretom) i organizuju druge zarad njihovog dobra, i možda još važnije, Višeg dobra.


Staljinistička megalomanija: Palata sovjeta (Rus. Дворец Советов) [klikni u sliku da vidiš], neostvareni je projekat izgradnje administrativnog centra i kongresne hale u Moskvi, nadomak Kremlja, na mestu na kom se nalazio, pošto su ga 1931. boljševici srušili, i danas se ponovo nalazi Hram Hrista spasitelja, poznat po preduzetničkom duhu i subverzivnom nastupu feminističkog pank benda Pussy Riot. Palata sovjeta je tebalo da bude najviša zgrada na svetu, ali je rat sa nacističkom Nemačkom trajno osujetio te planove. Jedini dovršeni deo ovog megalomanskog projekta, obližnja metro stanica, sasvim bizarnom odlukom sovjetskih aparatčika, od 1957. nosi ime po anarhisti Petru Kropotkinu (Kropotkinskaja, Rus. Кропо́ткинская), koji je rođen u njenoj blizini.

Neizrečena ali implicitna tema koja se provlači kroz ovu kratku evaluaciju levičarenja je oslanjanje na autoritarne odnose, bilo da su podrazumevani ili nametnuti, brutalno prisilni ili delikatno racionalni. Postojanje ekonomije (robne razmene na tržištu) pretpostavlja postojanje jedne ili više institucija za posredovanje sporova između onih koji proizvode, onih koji poseduju i onih koji troše; postojanje reprezentacijskog političkog procesa pretpostavlja postojanje jedne ili više institucija koje posreduju u sporovima između različitih strana na temelju zajedničkog interesa (često sa konfliktnim cijevima); postojanje vođstva podrazumeva da postoje suštinske razlike u emocionalnim i intelektualnim kapacitetima onih koji upravljaju i onih koji slede. Postoji mnogo racionalizacija koje doprinose održavanju takvih institucija društvene kontrole (škole, zatvori, vojska, radno mesto), od efikasnosti do celishodnosti, ali svi oni se na kraju oslanjaju na legitimnu (sankcionisanu od strane Države) upotrebu prinudnog autoriteta za sprovođenje odluka. Levičari dele veru u posredujući uticaj mudrih i etičnih lidera koji mogu da rade u okviru politički neutralnih, društveno progresivnih i humanih institucionalnih okvira. Njihova potpuno hijerarhijska i autoritarna priroda, dakle, trebalo bi da bude očigledna čak i na letimičan pogled.

Da li su svi oblici anarhizma levičarstvo?

Svi anarhisti žele ukidanje vlasti; to je definicija anarhizma. Počevši od Bakunjina, anarhizam je bio otvoreno protiv države, antikapitalistički i antiautoritaran; nijedan ozbiljni anarhista ne pokušava to da promeni. Levičari su, pak, dosledno podržavali i promovisali ulogu države, imali dvosmislen odnos prema kapitalističkom razvoju, i svi do jednog su zainteresovani za održavanje hijerarhijskih odnosa. Sem toga, kroz istoriju oni su ili ćutke ignorisali ili aktivno gušili želje pojedinca i grupa za autonomijom i samoorganizovanjem, dodatno uništavajući svaku kredibilnu solidarnost između sebe i anarhista. Prema tome, na isključivo definicijskom nivou, trebalo bi da postoji automatsko razlikovanje između levičara i anarhista, bez obzira kako su stvari izgledale tokom istorije.

Uprkos ovim razlikama, mnogi anarhisti su se smatrali ekstremnim levičarima – i dalje to čine – zbog toga što sa levičarima dele mnoge iste analize i interesovanja (odvratnost prema kapitalizmu, nužnost revolucije, na primer); mnogi revolucionarni levičari takođe su smatrali anarhiste za svoje (naivne) drugove – osim u trenucima kada levičari steknu izvesnu moć; tada anarhisti bivaju ili asimilovani, hapšeni ili ubijani. Verovatnoća da će ekstremni levičar biti protiv države može biti velika, ali to svakako nije garantovano, što će pokazati bilo koja istorijska analiza.

Levi anarhisti imaju neku vrstu odanosti prema devetneastovekovnom liberalizmu, humanizmu i republikanizmu i socijalističkim filozofima, dok preferiraju široku, uopštenu (i zbog toga krajnje nejasnu) kategoriju socijalizam/antikapitalizam i strategiju masovnih političkih borbi zasnovanih na koalicijama sa drugim levičarima, sve vreme pokazujući malo (ili nimalo) interesovanja za promovisanje individualne ili grupne autonomije. Sa ovim premisama, oni sasvim lako mogu da postanu plen centralističkih tendencija i liderskih funkcija kojima je podređena taktika levičara. Oni će brže bolje citirati Bakunjina (možda i Kropotkina) i zagovarati organizacione oblike koji su možda bili svrsishodni u vreme Prve Internacionale, očigledno nesvesni ogromnih promena koje su se desile u svetu tokom poslednjih sto i više godina – a onda imaju drskosti da ismevaju marksiste koji su ostali slepo odani zastarelim Marksovim teorijama, kao da ih to što ne imenuju svoje struje po nekim drugim mrtvim tipovima samim tim čini imunim od sličnih grešaka.

Međutim, mane i problemi marksizma – kao npr. to što promoviše ideju linearne progresije istorije državnog uređenja koje nastaje iz haosa, slobode koja nastaje iz tlačenja, materijalnog bogatstva koje nastaje iz oskudice, socijalizma koji nastaje iz kapitalizma, i apsolutnu veru u Nauku kao ideološki neutralnu potragu za čistim Znanjem, i sličnu veru u oslobađajuću funkciju svake tehnologije – iste su mane i problemi Bakunjinovog i Kropotkinovog anarhizma. Sve ovo kao da ne dotiče leve anarhiste. Oni bodro nastavljaju da promovišu stoletnu verziju anarhizma, očigledno nesvesni, ili ravnodušni, za činjenicu da su filozofski i praktični neuspesi levičarenja – u pogledu individue, sveta prirode, i odgovarajućih načina pružanja otpora daljoj dominaciji fleksibilnog, prilagodljivog i širećeg kapitalizma – takođe sastavni deo ovog arhaičnog oblika anarhizma.

Oni među nama koji su zainteresovani za promovisanje radikalne društvene promene uopšte, a posebno anarhije, treba da se poboljšaju ugledavši se na uspešne (iako privremene) revolucionarne projekte za oslobođenje, umesto što sami sebi čestitamo što smo naslednici Bakunjina (i drugih). Najbolji način da to učinimo je da se oslobodimo istorijskog bagaža i ideoloških i strateškh ograničenja svih vrsta levičarstva.

Naslov originala: Leftism 101
Objavljeno u: Back to Basics volume #2 — The Problem of the Left
Izvor: theanarchistlibrary.org

Povezano