Međunarodni dan žena

Prvi put objavljen 1920, ovaj esej prati istoriju Međunarodnog dana žena i njegovu važnost za borbu radničke klase sa posebnim fokusom na rusku revoluciju 1917.

Za nužan korektiv entuzijastičnog odnosa prema Oktobarskoj revoluciji, vlasti i pravu glasa kojima odiše ovaj esej, pročitaj ovo, ovo, ovo, ovo i ovo.

Militantna proslava

Dan žena ili Dan radnica je dan međunarodne solidarnosti, i dan za kritički osvrt na snagu i organizaciju proleterki.

Ali nije to samo poseban dan za žene. 8. mart je istorijski dan i dan za pamćenje radnika i seljaka, svih ruskih radnika i radnika čitavog sveta. 1917, na današnji dan, izbila je velika februarska revolucija.[1] Radnice Petrograda su bile te koje su započele ovu revoluciju; one su bile te koje su odlučile da podignu barjak otpora caru i njegovim pomagačima. I dakle, dan radnica je za nas dvostruka proslava.

Ali ako je ovo opšti praznik čitavog proletarijata, zašto ga zovemo „Danom žena“? Zašto onda održavamo posebne proslave i mitinge koji su pre svega usmereni na radnice i seljanke? Zar to ne ugrožava jedinstvo i solidarnost radničke klase? Da bismo odgovorili na ova pitanja, moraćemo da se osvrnemo i vidimo kako je nastao Dan žena i sa kojom svrhom je organizovan.

Kako i zašto je organizovan Dan žena?

Ne tako davno, zapravo pre oko deset godina, o pitanju ženske jednakosti, i pitanju da li bi žene mogle da zajedno sa muškarcima učestvuju u vladi vođena je žučna rasprava. U svim kapitalističkim zemljama radnička klasa se borila za prava radnica: buržoazija nije htela da prihvati ta prava. Nije bilo u interesu buržoazije da ojača glas radnica u parlamentu; i u svakoj zemlji je kočila usvajanje zakona koji su radnicama davali to pravo.

Socijalisti u Severnoj Americi su sa posebnom upornošću insistirali na svojim zahtevima za [dobijanje] prava glasa. 28. februara 1909, socijalistkinje SAD su organizovale ogromne demonstracije i mitinge širom zemlje zahtevajući politička prava za radnice. Bio je to prvi „Dan žena“. Inicijativa za organizovanje dana žena stoga pripada radnicama Amerike.

1910, na Drugoj međunarodnoj konferenciji radnica, Klara Cetkin (Clara Zetkin)[2] je otvorila pitanje organizovanja Međunarodnog dana radnica. Konferencija je odlučila da bi svake godine, u svakoj zemlji, trebalo istog dana da se proslavlja „Dan žena“ pod sloganom „Glas za žene će ujediniti naše snage u borbi za socijalizam“.

Tokom ovih godina, pitanje demokratizacije parlamenta, tj, širenje biračkog prava i širenje prava glasa na žene, bilo je vitalno pitanje. Čak i pre Prvog svetskog rata, radnici su imali pravo da glasaju u svim buržoaskim zemljama izuzev Rusije.[3] Samo su žene, zajedno sa ludacima, ostale bez tih prava. Pa ipak, istovremeno, surova realnost kapitalizma je zahtevala učešće žena u ekonomiji zemlje. Svake godine rastao je broj žena koje su morale da rade u fabrikama i radionicama, ili kao kućne pomoćnice i služavke. Žene su radile zajedno sa muškarcima i bogatstvo zemlje je stvoreno njihovim rukama. Međutim žene su ostale bez prava glasa.

Ali poslednjih godina pre rata rast cena je primorao čak i najmiroljubivije domaćice da se zainteresuju za politička pitanja i da glasno protestuju protiv buržoaske pljačkaške ekonomije. „Ustanci domaćica“ su postali sve češći, rasplamsavajući se u različito vreme u Austriji, Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj.

Radnice su razumele da nije bilo dovoljno razlupati tezge na pijaci ili pretiti preostalim trgovcima: one su razumele da takav postupak neće sniziti životne troškove. Morate da promenite politiku vlade. I da bi ostvarila to, radnička klasa mora da se postara da se biračko pravo proširi.

I odlučeno je da u svakoj zemlji imamo Dan žena kao vid borbe za ostvarivanje prava glasa radnica. Ovaj dan je trebalo da bude dan međunarodne solidarnosti u borbi za zajedničke ciljeve i dan za kritički osvrt na organizacionu snagu radnica pod barjakom socijalizma.

Prvi međunarodni dan žena

Odluka doneta na Drugom međunarodnom kongresu socijalistkinja nije ostala na papiru. Odlučeno je da se prvi Međunarodni dan žena održi 19. marta 1911.

Ovaj datum nije odabran slučajno. Naše nemačke drugarice su odabrale taj datum zbog njegovog istorijskog značaja za nemački proletarijat. 19. marta u godini revolucije 1848, pruski kralj je po prvi put priznao snagu naoružanog naroda i popustio pred pretnjom proleterskog ustanka. Među mnogim obećanjima koje dao, a koja kasnije nije održao, bilo je uvođenje prava glasa za žene.

Nakon 11. januara, učinjeni su napori u Nemačkoj i Austriji da se izvrše pripreme za Dan žena. Obznanjeni su planovi za održavanje demonstracija kako od usta do usta tako i u štampi. Tokom nedelje koja je prethodila Danu žena pojavila su se dva časopisa: Pravo glasa za žene u Nemačkoj i Dan žena u Austriji. Razni članci su bili posvećeni Danu žena – „Žene i parlament“, „Radnice i opštinski poslovi“, „Kakve veze ima domaćica sa politikom?“, itd. – koji su detaljno analizirali pitanje jednakosti žena u vladi i društvu. Svi članci su naglašavali istu stvar: da je apsolutno neophodno učiniti parlament demokratskijim širenjem biračkog prava na žene.

Prvi Međunarodni dan žena je održan 1911. Njegov uspeh je prevazišao sva očekivanja. Nemačka i Austrija na Dan radnica su bile jedno široko, uzburkano more žena. Mitinzi su organizovani svuda – u malim gradovima i čak su seoski domovi bili toliko krcati da su morale da zamole radnike da svoja mesta ustupe ženama.

Bila je to sigurno prva demonstracija militantnosti radnica. Muškarci su za promenu ostali kod kuće sa svojom decom, a njihove žene, zarobljene domaćice, su otišle na mitinge. Tokom najvećih uličnih demonstracija, na kojima je učestvovalo 30.000 [žena], policija je odlučila da ukloni transparente demonstrantkinja: radnice su se suprotstavile tome. Tokom meteža koji je potom usledio, krvoproliće je izbegnuto samo zahvaljujući pomoći socijalističkih deputata u parlamentu.

1913. Međunarodni dan žena je premešten na 8. mart. Taj dan je ostao dan militantnosti radnica.


Sovjetski poster iz 1932. na kom piše: 8. mart je dan pobune radnica protiv robovanja kuhinji

Da li je Dan žena neophodan?

Dan žena u Americi i Evropi je ostvario neverovatne rezultate. Tačno je da nijedan buržoaski parlament nije hteo da učini ustupke radnicima ili da odgovori na zahteve žena. Ali u to vreme, buržoaziji nije pretila socijalistička revolucija.

Ali Dan žena je postigao nešto. On se pre svega pokazao kao odličan metod za agitaciju među slabije politički aktivnim među našim proleterskim sestrama. One nisu mogle da ne primete mitinge, demonstracije, postere, pamflete i novine koje su bile posvećene Danu žena. Čak i politički nazadne radnice su pomislile: „Ovo je naš dan, festival radnica“, i ona je požurila na mitinge i demonstracije. Nakon svakog Dana radnica, sve više žena se pridruživalo socijalističkim partijama i sindikati su rasli. Organizacije su poboljšane i razvila se politička svest.

Dan žena je poslužio još jednoj funkciji; ojačao je međunarodnu radničku solidarnost. Partije raznih zemalja ovom prilikom obično razmenjuju govornice: nemačke drugarice idu u Englesku, engleske drugarice idu u Holandiju, itd. Međunarodna kohezija radničke klase je postala snažna i čvrsta i to znači da je u celini porasla borbena snaga proletarijata.

To su rezultati dana militantnosti radnica. Dan militantnosti radnica pomaže rastu svesti i organizovanja proleterki. A to znači da je njegov doprinos suštinski važan za uspeh onih koji se bore za bolju budućnost radničke klase.

Dan radnica u Rusiji

Ruske radnice su prvi put učestvovale u „Danu radnica“ 1913. Bilo je to vreme reakcije kada su radnici i seljaci bili u stegama carizma. Nije bilo ni pomisli na proslavljanje „Dana radnica“ otvorenim demonstracijama. Ali organizovane radnice su bile u stanju da obeleže svoj međunarodni dan. I legalne novine radničke klase – boljševička Pravda i menjševički Luč – objavili su članke o Međunarodnom danu žena[4]: oni su objavili specijalne članke, portrete nekih od učesnica u pokretu radnica i pozdrave drugova i drugarica poput Babel i Cetkin.[5]

Tih turobnih godina mitinzi su bili zabranjeni. Ali u Petrogradu, na berzi Kalašajkovski, te radnice koje su pripadale partiji organizovale su javni forum na temu „Žensko pitanje“. Ulaz je bio pet kopejki. Bio je to ilegalni skup ali sala je bila apsolutno krcata. Govorili su članovi partije. Ali ovaj nadahnuti „zatvoreni“ skup nije bio okončan onda kada je policija, alarmirana takvim raspravama, intervenisala i uhapsila mnoge od govornica.

Od velikog je značaja za radnike sveta da su žene Rusije, koje su živele pod carskom represijom, htele da se uključe i da svojim držanjem nekako uspeju da potvrde Međunarodni dan žena. Bio je to dobar znak da se Rusija budi i da carski zatvori i vešala ne mogu da ubiju radnički duh borbe i protesta.

1914, „Dan radnica“ u Rusiji je bio bolje organizovan. I radničke novine su se bavile proslavom. Naši drugovi i drugarice su uložili puno truda u pripreme „Dana radnica“. Zbog policijske intervencije, oni nisu uspeli da organizuju demonstracije. Oni koji su učestvovali u planiranju „Dana radnica“ našli su se u carskim zatvorima, i mnogi su kasnije poslati na hladni sever. Jer, naravno, slogan „za pravo glasa radnica“ je u Rusiji postao otvoreni poziv za rušenje carske autokratije.

Radnice tokom imperijalističkog rata

Izbio je Prvi svetski rat. Radnička klasa svih zemalja je plivala u krvi.[6] Tokom 1915. i 1916. „Dan radnica“ je slabo prošao u inostranstvu – leve socijalistkinje koje su delile gledišta ruske boljševičke partije pokušale su da pretvore 8. mart u demonstracije radnica protiv rata. Ali ti izdajnici socijalističke partije u Nemačkoj i drugim zemljama nisu hteli da dozvole socijalistkinjama da organizuju okupljanja; i socijalistkinjama nisu dati pasoši da odu u neutralne zemlje gde su radnice htele da održe međunarodne sastanke i da pokažu da uprkos želji buržoazije, duh međunarodne solidarnosti i dalje živi.

1915. samo su u Norveškoj uspele da organizuju međunarodne demonstracije na Dan žena; prisustvovale su predstavnice iz Rusije i neutralnih zemalja. Nije bilo ni pomisli na organizovanje Dana žena u Rusiji, jer ovde je moć carizma i vojne mašinerije bila razuzdana.

Onda je došla velika, velika 1917. godina. Zbog gladi, hladnoće i ratnih iskušenja radnice i seljanke Rusije su izgubile strpljenje. 1917, 8. marta (23. februara), na Dan radnica, one su hrabro izašle na ulice Petrograda. Žene – neke su bile radnice, neke žene vojnika – zahtevale su „hleba za našu decu“ i „povratak naših muževa iz rovova“. U ovo odlučujuće vreme protesti radnica su predstavljali takvu pretnju da se čak i carske snage bezbednosti nisu usuđivale da preduzmu uobičajene mere protiv buntovnica već su zbunjeno posmatrali olujno more narodnog gneva.

Dan radnica 1917. je ostao upamćen u istoriji. Tog dana su Ruskinje podigle baklju proleterske revolucije i zapalile čitav svet. Februarska revolucija obeležava svoj početak od ovog dana.

Naš poziv u boj

„Dan radnica“ je prvi put organizovan pre deset godina u kampanji za političku jednakost žena i borbi za socijalizam. Ovaj cilj je ostvaren od strane žena radničke klase u Rusiji. U sovjetskoj republici radnice i seljanke ne moraju da se bore za biračko pravo i za građanska prava. One su već izvojevale ta prava. Ruski radnici i seljanke su jednaki građani – u njihovim rukama je moćno oružje koje čini lakšom borbu za bolji život – pravo glasa, da učestvuju u sovjetima i u svim kolektivnim organizacijama.[7]

Ali sama prava nisu dovoljna. Mi moramo da naučimo kako da ih koristimo. Pravo glasa je oružje kojim moramo naučiti da se služimo u našu korist, i za dobro radničke republike. Za dve godine sovjetske vlasti, sam život je apsolutno promenjen. Mi smo isključivo u procesu borbe za komunizam i oko nas je svet koji smo nasledili od mračne i represivne prošlosti. Okovi porodice, kućnih poslova, prostitucije, radnicama su još uvek teški. Radnice i seljanke se mogu osloboditi te situacije i ostvariti jednakost u samom životu, a ne samo u zakonu, ako svu svoju energiju ulože u to da Rusija bude pravo komunističko društvo.

I da bi ubrzali dolazak obećavajuće budućnosti, mi prvo moramo da popravimo uništenu ekonomiju Rusije. Mi moramo da uzmemo u obzir rešavanje naša dva najneposrednija zadatka – stvaranje dobro organizovane i politički svesne radne snage i ponovno uspostavljanje transporta. Ako naša armija rada radi dobro trebalo bi uskoro ponovo da imamo parnjače; naša železnica će početi da radi. To znači da će radnici i radnice dobiti hleb i drvo za ogrev koji su im očajnički potrebni.

Vraćanje transporta u normalu će ubrzati pobedu komunizma. I sa pobedom komunizma doći ćemo do potpune i suštinske jednakosti žena. Zbog toga poruka „Dana radnica“ ove godine mora biti: „Radnice, seljanke, majke, supruge i sestre, sav trud uložite da biste pomogle radnicima i drugovima u prevazilaženju haosa u železnici i ponovnog uspostavljanja transporta. Svi u borbu za hleb i drvo za ogrev i sirovine.“

Prošle godine slogan Dan radnica je bio: „Sve za pobedu crvenog fronta“.[8] Sada pozivamo radnice da okupe svoje snage na novom frontu bez krvoprolića – frontu rada! Crvena armija je porazila eksternog neprijatelja zato što je bila organizovana, disciplinovana i spremna da se žrtvuje. Sa organizacijom, napornim radom, samodisciplinom i samopožrtvovanošću, radnička republika će pobediti svog unutrašnjeg neprijatelja – dislokaciju transporta i ekonomije, glad, hladnoću i bolest. „Svi za pobedu fronta rada bez krvoprolića! Svi za ovu pobedu!“

Novi zadatak Dana radnica

Oktobarska revolucija je ženama dala jednakost sa muškarcima u pogledu građanskih prava. Žene ruskog proletarijata, koje su ne tako davno bile u najnepovoljnijem položaju i tlačene, sada u Sovjetskoj republici mogu sa ponosom da pokažu drugovima i drugaricama u drugim zemljama put do političke jednakosti kroz uspostavljanje diktature proletarijata i sovjetske vlasti.

Situacija se puno razlikuje u kapitalističkim zemljama gde žene i dalje preopterećene i obespravljene. U tim zemljama glas radnica je slab i beživotan. Tačno je da su žene u raznim zemljama – u Norveškoj, Australiji, Finskoj i nekim od Sjedinjenih Američkih Država – dobile građanska prava čak i pre rata.[9]

U Nemačkoj, nakon što je Kajzer zbačen i buržoaska republika uspostavljena, predvođena „kompromiserima“,[10] trideset šest žena je ušlo u parlament – ali nijedna komunistkinja!

1919. u Engleskoj, žena je prvi put izabrana u parlament. Ali ko je ona bila? „Gospođa“. To znači zemljoposednica, aristokratkinja.[11]

U Francuskoj, takođe, nedavno je postavljeno pitanje proširenja biračkog prava na žene.

Ali šta su ova prava za radnice u okviru buržoaskih parlamenata? Dok je moć u rukama kapitalista i vlasnika imovine, nikakva politička prava neće spasiti radnice od tradicionalnog ropskog položaja kod kuće i u društvu. Francuska buržoazija je spremna da baci još jednu koricu hleba radničkoj klasi, suočena sa rastom boljševičkih ideja među proletarijatom: oni su bili spremni da daju ženama pravo glasa.[12]

Gosn. Buržoa, gospodine – prekasno je!

Nakon iskustva ruske oktobarske revolucije, svakoj radnici u Francuskoj, u Engleskoj i drugim zemljama je jasno da jedino diktatura radničke klase, jedino vlast sovjeta može da garantuje potpunu i apsolutnu jednakost, konačna pobeda komunizma će raskinuti vekovne lance represije i obespravljenosti. Ako je ranije zadatak „Međunarodnog dana radnica“ uprkos supremaciji buržoaskih parlamenata bio borba za pravo žena da glasaju, radnička klasa sada ima novi zadatak: da organizuje radnice oko borbenih slogana treće internacionale. Umesto učestvovanja u radu buržoaskih parlamenata, poslušajte zov Rusije –

„Radnice svih zemalja! Organizujte jedinstveni proleterski front u borbi protiv onih koji haraju svetom! Dole sa parlamentarizmom buržoazije! Mi pozdravljamo sovjetsku vlast! Dosta sa nejednakostima koje trpe radnici i radnice! Mi ćemo se boriti sa radnicima za trijumf svetskog komunizma!“

Ovaj poziv se prvi put čuo tokom iskušavanja novog poretka, u borbama građanskog rata čuće se i ogrejaće srca radnica drugih zemalja. Radnice će slušati i verovaće u istinitost ovog poziva. Sve do nedavno oni su mislili da ukoliko uspeju da pošalju nekoliko predstavnika u parlament da će im životi biti lakši i kapitalističko tlačenje podnošljivije. Sad znaju da to nije tako.

Jedino će ih rušenje kapitalizma i uspostavljanje sovjetske vlasti spasiti od sveta patnje, poniženja i nejednakosti koje čine život radnica u kapitalističkim zemljama tako teškim. „Dan radnica“ se pretvara od dana borbe za biračko pravo u međunarodni dan borbe za puno i apsolutno oslobođenje žena, što znači borbu za pobedu sovjeta i za komunizam!

Dole sa svetom imovine i moći kapitala!

Dosta je bilo nejednakosti, obespravljenosti i tlačenja žena – nasleđa buržoaskog sveta!

Napred ka međunarodnom jedinstvu radnica i radnika u borbi za diktaturu proletarijata – proletarijata oba pola!


Fusnote

[1] Carska Rusija je još uvek koristila stari „julijanski“ kalendar iz srednjeg veka, koji kasni 13 dana za „gregorijanskim“ kalendarom koji je korišćen u većem delu sveta. Stoga 8. mart je bio „23. februar“ po starom kalendaru. Zbog toga je revolucija iz marta 1917. nazvana „februarskom revolucijom“ a ona iz novembra 1917 „oktobarskom revolucijom“.

[2]Klara Cetkin je bila predvodnica nemačkog socijalističkog pokreta i glavna predvodnica međunarodnog pokreta radnica. Kolontaj je bila delegatkinja na ovoj međunarodnoj konferenciji gde je predstavljala tekstilne radnice St. Peterburga.

[3] To nije tačno. Ogromna većina nekvalifikovanih radnika u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj nije mogla da glasa. Manji procenat muškaraca iz radničke klase u Sjedinjenim Državama nije mogao da glasa – pre svega imigranti. Na jugu SAD crnci su često sprečavani da glasaju. Sifražetski pokret srednje klase u svim evropskim zemljama se nije borio za davanje prava glasa ni ženama ni muškarcima iz radničke klase.

[4] Na kongresu koji je održan 1903, ruska Socijal demokratska radnička partija podelila se na dva krila, boljševike (što na ruskom znači „većina“) i menjševike (što znači „manjina“). Tokom perioda između 1903. i 1912. (kada se podela ustalila) ta dva krila su radila zajedno, neko vreme ujedinjeni, da bi se opet podelili. Mnogi socijalisti, uključujući čitave lokalne organizacije, radili su sa oba krila ili pokušavali da ostanu neutralni u raspravama. Kolontaj, aktivna socijalistkinja i borkinja za ženska prava od 1899, bila je prvo nezavisna u odnosu na obe frakcije, a onda na nekoliko godina postala menjševik. Pridružila se boljševicima 1915. i postala jedina žena u njihovom centralnom komitetu. Ona je takođe služila kao komesar socijalne zaštite sovjetske republike i bila na čelu ženske sekcije boljševičke partije.

[5] Avgust Babel (August Bebel, 1840-1913) je bio lider nemačke socijal demokratske partije. On je bio poznati pobornik ženskog pokreta i autor klasične knjige o marksizmu i ženama (Die Frauenfrage, u engleskom prevodu Žene u socijalizmu), koja je prevedena na mnoge jezike.

[6] Kada je 1914. izbio rat, došlo je do velike podele u međunarodnom socijalističkom pokretu. Većina socijal demokrata u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj i Engleskoj su podržali rat. Drugi socijalisti, poput Kolontaj, Lenjina, boljševičke partije i Trockog u Rusiji, Klare Cetkin i Roze Luksemburg (Rosa Luxemburg) u Nemačkoj i Judžina Debsa (Eugene Debs) u Sjedinjenim Državama, da navedemo neke od lidera, osudili su socijaliste koji su bili za rat zato što su izdajnici radničke klase i borbe za radničku revoluciju.

[7] Prva reč „sovjet“ znači „savet“. Sovjeti, ili radnički saveti, su demokratska tela čiji delegati su izabrani na fabričkim sastancima i sastancima susedstava i koje kontrolišu njihova braća i sestre radnici i radnice. Predstavnici sovjeta moraju da podnose izveštaje svojim biračima i podložni su neposrednom opozivu.

[8] Nakon što je radnička klasa preuzela vlast u oktobru/novembru 1917, ruska radnička država se suočila sa dva velika problema. Jedan je bila invazija trinaest zemalja, uključujući Sjedinjene Države; drugi je bio otpor pro-monarhističkih i pro-kapitalističkih elemenata u Rusiji. Prevashodno u režiji Lava Trockog, sovjeti su stvorili radničku i seljačku armiju, Crvenu armiju, koja je porazila snage kontrarevolucije.

[9] Žene su dobile pravo glasa u nekoliko država SAD pre Prvog svetskog rata. Federalni amandman koji garantuje svim ženama starijim od 21 godine pravo glasa usvojen je 26. avgusta 1920. Tek je 1960. ukinuta poslednja prepreka za glasanje radničke klase u Sjedinjenim Državama.

[10] „Kompromiseri“ o kojima govori Kolontaj su socijal demokratski lideri koji su formirali novu kapitalističku vladu u Nemačkoj nakon Kajzerovog pada 1918. Oni su aktivno podržavali kontrarevoluciju nakon ulaska u vladu.

[11] Premda je aristokratkinja ledi Astor bila prva žena koja je služila u britanskom parlamentu, prva žena koja je izabrana u parlament bila je irska revolucionarka Konstanca Markievic (Constance Markievicz). Zajedno sa drugim članovima partije Šin Fejn (Sinn Fein), ona je odbila da učestvuje u radu imperijalnog parlamenta.

[12] Francuskinje su konačno dobile pravo glasa nakon Drugog svetskog rata.

Izvor: 

Povezano