Noći rada - Revisited Jacques Ranciere, Noći rada - Revisisted

Noći rada - Revisited

Shvatio sam da radnicama nikada nisu bili potrebni drugi koji će im objašnjavati tajne dominacije

Predgovor izdanju na hindu jeziku knjige Noći rada: radnički san u Francuskoj 19. veka.
Hindi Prevod Abhay Dube. Engleski prevod Rana Dasgupta. Izdavač Sarai

Indijska čitateljka koja otvori ovu knjigu 2009. nesumnjivo će pomisliti da je to čudna stvar. Kako mogu te priče devetnaestovekovnih bravara, krojača, obućara i slovoslagača da budu relevantne u doba informacione revolucije, vladavine nematerijalne proizvodnje ili globalnog tržišta? Ovo pitanje, treba to bi reći, već je bilo postavljeno francuskoj čitateljki koja je ovu knjigu otvorila pre dvadesetsedam godina. Mi tada još nismo pričali o globalizaciji, niti o kraju proletarijata, istorije ili utopije. Sasvim suprotno: Francuska tek što je izabrala kombinovanu socijalističku i komunističku vladu, koja je ponosno polagala pravo na tradicije marksizma i politiku radničke klase. I u tom kontekstu činilo se da knjiga kreće protiv svog vremena, te ju je stoga bilo teško klasifikovati. Autor je bio profesionalni filozof koji je svoje prve udarce zadao 1960-ih, učestvujući u teorijskom poduhvatu Luja Altisera (Louis Althusser), koji je nastojao da remontuje marksističku teoriju. No, umesto da iznese filozofske teze, on je pričao priče o francuskoj radničkoj klasi devetnaestog veka. I on nije ponudio bilo šta što je u skladu sa marksizmom – nikakvu analizu oblika industrijske proizvodnje, kapitalističke eksploatacije, drutšvenih teorija ili klasnih borbi radničkih pokreta. Njegovi radnici, štaviše, nisu bili „pravi“ radnici; bile su to zanatlije iz starih vremena, sanjari koji su se amaterski bavili poezijom i filozofijom, koji su se skupljali uveče da bi osnivali efemerne novine, koji su se zarazili socijalističkim i komunističkim utopijama ali koji su uglavnom izbegavali da učine bilo šta u vezi s njima. I činilo se da se knjiga gubi u besciljnim lutanjima tih ljudi, sledeći snove jednog, ili pričice drugih koje su prepričavane u njihovim dnevnicima; pismima koja su pisali o svojim nedeljnim šetnjama po predgrađima Pariza, ili svakodnevnim brigama onih koji su otišli za Sjedinjene Države da bi isprobali svoj san o bratskom komunalizmu. Šta pobogu da rade čitaoci u 1980. sa ovim pričama?

Pitanje nije, stoga, geografske ili vremenske distance. Ova knjiga se možda čini neblagovremenom u vreme koje proglašava nestanak proletarijata, ali istom takvom se činila i u minulo doba, za koje se tvrdilo da predstavlja klasu ujedinjenu fabričkim uslovima i naukom kapitalističke proizvodnje. Dozvolite mi da to kažem jednostavno: ova knjiga je neprimerena postmodernim shvatanjima iz istih razloga zbog kojih je već bila neprimerena klasičnom modernističkom shvatanju. Ona se protivi verovanju, koje podjednako dele i modernizam i postmodernizam, u pravolinijsku istoriju gde se smatra da su pukotine u putanji vremena delo samog vremena – ishod globalnog temporalnog procesa koji i stvara i uništava oblike života, i koji predstavlja svest na delu. Ova knjiga to odbacuje zato što, uprkos svojoj navodnoj objektivnosti, takvo poimanje vremena uvek uspostavlja hijerarhiju nad bićima i objektima. Verovanje u istorijsku evoluciju, rekao je Valter Benjamin (Walter Benjamin), legitimiše pobednike. Za mene, ovo verovanje legitimiše znanje koje dekretira šta je važno a šta nije, šta čini ili ne čini istoriju. Tako su društvene nauke objavile da te male priče radnika koji idu na popodnovne šetnje, ili ostaju daleko od ozbiljnih realnosti fabrike i organizovane borbe, nemaju istorijskog značaja. Čineći to one potvrđuju da društveni poredak, koji je oduvek počivao na jednostavnoj ideji da je posao radnika da rade – i da se bore, a sem toga još su i dobre progresivne duše – te da nemaju vremena za gubljenje u skitanju, pisanju ili razmišljanju.

Ova knjiga okreće naglavačke poimanje vremena. U velikim modernističkim narativima razvoja proizvodnih snaga i oblika klasne svesti, ova knjiga prepoznaje sredstva za odvajanje intimne energije upravo od onih borbi za koje [veliki narativi] tvrde da ih predstavljaju, i njeno ponovno pripisivanje poretku vremena protiv kojeg je borba vođena. Ona takve narative poima kao sredstvo za ponovno osnaženje moći onih koji veruju da imaju dominantni, eksterni pogled na istoriju koju proglašavaju kolektivnim zatvorom svih ostalih. Ova ideja zatvaranja, i ova nadmoćna pozicija, pronašla je svoj radikalan oblik u projektu Luja Altisera u kom sam učestvovao. Za njega, činioci kapitalističke proizvodnje nužno su bili uhvaćeni u ideološke zamke sistema koji ih je držao na svom mestu. To jest, sam naš projekat ih je zarobio u savršenom krugu: objasnio je da su potčinjeni držani na svom mestu zahvaljujući nepoznavanju zakona dominacije. Ali on je takođe pokazao da ih je mesto na kom su bili sprečavalo da se upoznaju sa zakonima dominacije. Znači bili su potčinjeni zato što nisu razumeli, a nisu razumeli zato što su bili potčinjeni. To je značilo da su svi njihovi napori u bobi protiv dominacije bili beznadežni, da su uhvaćeni u zamku dominantne ideologije, i da su jedino intelektualci, kadri da razumeju logiku kruga, mogli da ih izvuku iz njihovog podređenog položaja.

1968. u Francuskoj je postalo sasvim jasno da se krug dominacije ustvari održava zahvaljujući toj takozvanoj nauci. Postalo je jasno da potčinjavanje i revolucija nemaju drugog uzroka do njih samih i da je nauka koja se pretvarala da objašnjava potčinjavanje i inspiriše revoluciju bila ustvari deo dominantnog poretka. Sa tom lekcijom na umu 1970-ih sam se latio dugotrajnog istraživanja po radničkim arhivama koje je kulminiralo ovom knjigom. Na tom putu, čekalo me je mnogo iznenađenja. Krenuo sam u potragu za primitivnim revolucionarnim manifestima, ali ono što sam pronašao bili su tekstovi koji su rafiniranim jezikom tražili da radnici budu smatrani za jednake i na njihove argumente odgovarano je odgovarajućim argumentima. Pregledao sam arhive stolara ne bih li saznao više o uslovima rada; prvo sam naišao na prepisku iz 1830-ih gde je izvesni radnik pričao svom prijatelju o nedelji u maju kada je sa dva druga otišao da uživa u izlasku sunca nad selom, proveo dan raspravljajući o metafizici u kafani, da bi na kraju pokušao da pridobije osobe koje su jele za susednim stolom za viziju društva koju su delila njih trojica. Onda sam pročitao dokumente u kojima je isti radnik opisao čitavu viziju života, neobičnu kontraekonomiju čiji je cilj bilo pronalaženje načina za smanjenje radnikove potrošnje svakodnevnih dobara da bi mogao da bude nezavisniji od tržišne ekonomije, i da bi imao bolje mogućnosti za borbu protiv nje. Kroz te i mnoge druge tekstove, shvatio sam da radnicama nikada nisu bili potrebni drugi koji će im objašnjavati tajne dominacije, i da je problem sa kojim su se suočavali bio u tome što su morali da se potčine, intelektualno i materijalno, modelima putem kojih se dominacija urezala u njihova tela, i nametnula im gestove, načine percepcije, stavove i jezik. „Budite realni: zahtevajte nemoguće!“ uzvikivali su protestanti 1968. Ali za te radnike iz 1830, nije se radilo o zahtevanju nemogućeg već o tome da sami to omoguće: aproprijacijom vremena koje nisu imali, bilo zahvaljujući ukazanim prilikama da krišom saznaju nešto tokom radnog dana ili odustajanjem od sopstvene noći odmora zarad diskutovanja ili pisanja, ili da bi smišljali stihove ili da bi se bavili filozofijama. Ti teško izvojevani bonusi u vremenu i slobodi nisu bili marginalni fenomen, to nisu bila skretanja pažnje sa izgradnje radničkog pokreta i njegovih velikih ideala. Oni su bili revolucija, diskretna ali svejedno radikalna, i oni su omogućili te druge stvari. Oni su se sastojali iz rada putem kojeg su se muškarci i žene otcepljivali od identiteta koji im je skovao sistem dominacije i afirmisali kao nezavisni stanovnici zajedničkog sveta, sposobni za sva usavršavanja i samoodricanja koja su prethodno bila povezivana samo sa onim klasama koje su bile oslobođene dnevne brige za rad i hranu.

Neophodnost priznanja ove revolucije ono je što ovoj knjizi daje njenu neobičnu formu. Knjiga nas direktno uranja u radničke reči, u sve njihove oblike – od ličnog poveravanja i svakodnevnih anegdota do beletristike koja je pisana u dnevnicima do filozofskih spekulacija i programa za budućnost. Ona ne nastoji da nametne bilo kakve razlike u statusu, bilo kakvu hijerarhiju između deskripcije, proze ili rasprava. To ne izvire iz neke fetišističke pasije za proživljenim, koja je opšti izgovor za podelu uloga pomoću koje narod biva primoran na određeni govor da bi dokazao da zaista govori jezikom naroda, onim koji siromašnima dopušta da imaju iskustvo realnog i ukus svakodnevnice ne bi li tako što bolje zadržali za sebe privilegiju kreativne imaginacije i analitičkog jezika. Upravo je ta podela između jezika naroda i književnog jezika, između realnog i fikcije, između dokumenta i argumenta ono što ovi „narodni“ tekstovi dovode u pitanje. Mi nikada nećemo znati da li su autentična njihova sećanja na detinjstvo, njihovi opisi radnog dana ili njihove pripovesti o suočavanju sa jezikom. Pripovedanje nikada nije prosto navođenje činjenica. To je način konstruisanja – ili dekonstruisanja – iskustvenog sveta. Obrazovan filozof i dete iz naroda to rade na isti način. U trećoj knjizi Platonove Republike, Sokrat traži od svojih sagovornika da poveruju u neverovatnu priču: ako su neki ljudi filozofi i zakonodavci a drugi su pri tom radnici, to je zato što su bogovi umešali zlato u duše prve grupe i gvožđe u duše druge. Ova neobična priča je nužna da bi se dala konzistentnost svetu u kom razlike u imovinskom stanju moraju biti prihvaćene kao razlike u prirodama. Radnički narativi koji su ovde predstavljeni nalikuju na kontramitove, to su narativi koji mute ove razlike u prirodama.

Zato mi je tako važno da raspletem mrežu reči, u kojoj su pripovest, snovi, fikcija i rasprava zajedno delovi istog poduhvata, da bih uzdrmao poredak stvari koji smešta pojedince, klase i oblike govora na zadato mesto. Nema narodne inteligencije koja je zauzeta praktičnim stvarima, niti učene inteligencije posvećene apstraktnoj misli. Ne postoji nekakva inteligencija koja je posvećena realnom i druga koja je posvećena fikciji. Uvek je to ista inteligencija. Ovo je poruka koju je tokom istog istorijskog perioda zagovarao Žozef Žakoto (Joseph Jacotot), nastavnik koji je raskinuo sa svakom tradicijom. Dok su njegovi savremenici želeli narodu da daju samo neophodno uputstvo koje je dovoljno za adekvatno zauzimanje pripadajućeg im mesta u društvu, on ih je pozvao da se intelektualno oslobode i da na taj način demonstriraju jednakost svih inteligencija.[1]

U samoj raznovrsnosti njihovih izraza, radnici čije priče su ispričane u ovoj knjizi, demonstriraju upravo tu jednakost. Da bih pokazao subverzivnu moć njihovog dela trebalo je da raskinem sa svim konvencijama društvenih nauka za koje ove lične pripovesti, beletristika i rasprave ne predstavljaju ništa više od konfuznog izraza društvenog procesa koji samo one mogu poznavati. Trebalo je da sa ovih svedočanstava skinem sve konvencionalne etikete, ili simptome društvene stvarnosti, i da ih izložim kao beleške i misli koje su doprinele stvaranju alternativnog drutšvenog sveta. Zbog toga se ova knjiga odriče objašnjavalačke distance. Umesto toga ona pokušava da isprede osećajnu strukturu ovih tekstova da bi njihova radikalna energija mogla ponovo da odjekuje u naše doba, i da uzdrma poredak koji kategorizuje vremena i oblike govora. Upravo iz tog razloga naši ozbiljni teoretičari i istoričari su odlučili da ovu knjigu smeste u lepu književnost. Pitanje kojim sam se ja bavio bilo je podsećanje na to da se rasprave filozofa i intelektualaca sastoje od istog opšteg jezičkog i misaonog materijala od kog se sastoje i dela pisaca i ove proleterske pripovesti.

Zato se, takođe, ne bojim da će ova knjiga izgubiti puno zbog vremenske, prostorne i jezičke distrance. Jer ona ne priča samo priču o radničkoj klasi iz nekih vremena i mesta koja su daleko za nama. Ona pripoveda o onim vidovima iskustava koja nisu tako daleko od naših. Savremeni oblici kapitalizma, eksplozija tržišta rada, nova prekarnost rada i destrukcija sistema socijalne solidarnosti, svi zajedno stvaraju oblike života i iskustava rada koji su verovatno bliži iskustvima ovih zanatlija nego univerzumu visoko tehnoloških radnika i globalne buržoazije prepuštene frenetičnoj potrošnji koju su opisali mnogi savremeni sociolozi i psiholozi. U našem današnjem svetu, baš kao što je to bilo i u njihovom, izazov je u opstruiranju i podrivanju poretka vremena koji je nametnut od strane sistema dominacije. Suprotstaviti se vladavini kapitalističkih i državnih elita i njihovih eksperata inteligencijom koja dolazi od svakoga i bilo koga.

Preostaje mi da se najtoplije zahvalim urednicima i prevodiocima koji su omogućili da se glasovi ovih anonimnih ljudi, tako dugo zaborevljenih, čuju na indijskom jeziku, i da se na taj način susretnu sa novim glasovima sa kojima se mogu mešati i proširiti svoj apel.


Nepomene

[1] Vidi Jacques Ranciere, The Ignorant Schoolmaster, Stanford University Press, 1991.

Izvor: 

Povezano