Često se govorilo kako će komunizam procvetati nakon uništenja kapitalističkog oblika proizvodnje, čije nerešive kontradikcije čine takav ishod neminovnim. Na žalost, mnogi događaji iz ovog stoleća ukazali su i na drugačije mogućnosti: na povratak „varvarstvu“, što je bio predmet analize Roze Luksemburg i celog levog krila nemačkog radničkog pokreta, a zatim Adorna i Frankfurtske škole; na uništenje ljudske vrste, što svakim danom postaje sve očiglednije; konačno, na stagnaciju u kojoj će kapitalistički oblik proizvodnje uspevati da preživi kroz stalno prilagođavanje degenerisanom čovečanstvu koje nema snage da ga uništi. Da bismo razumeli neuspeh ove budućnosti koja je dugo bila smatrana za neminovnost, potrebno je da krenemo od činjenice pripitomljavanja ljudskih bića koje se sprovodi u svim klasno podeljenim društvima, a najvećim delom od strane kapitala; pored toga, potrebna je analiza fenomena autonomizacije kapitala.

Nije nam namera da tu istorijsku devijaciju detaljno istražimo na svega nekoliko strana. Zadržaćemo se na jednom odlomku iz Marksovih Grundrisse, koji pruža dobar osnov za razumevanje fenomena autonomizacije kapitala, ali koji jasno otkriva neke kontradikcije Marksove misli i njenu nesposobnost da razreši to pitanje. Reč je o odlomku iz poglavlja o procesu cirkulacije. Radi boljeg uvida, krenućemo od nečega što je Marks napisao malo pre tog odlomka:

„Vreme cirkulacije se tako postavlja kao barijera produktivnosti rada = (što za posledicu ima) povećanje potrebnog radnog vremena = opadanje viška radnog vremena = opadanje viška vrednosti = prepreku procesu samoostvarenja kapitala.“[27]

Marks zatim pravi jednu izuzetno značajnu digresiju:

„Ovde se otkriva opšta tendencija kapitala, koja ga jasno izdvaja od svih prethodnih stadijuma proizvodnje i čini pretpostavkom novog oblika proizvodnje, zasnovanog ne samo na razvoju proizvodnih snaga u cilju reprodukcije ili proširenja datog stanja već i na mogućnosti za slobodan, nesputani, progresivni i opšti razvoj proizvodnih snaga koji je sam po sebi pretpostavka društva, pa tako i njegove reprodukcije; stalno udaljavanje od polazne tačke je jedini preduslov tog razvoja.“[28]

Ovde nije jasno rečeno šta je prepreka kapitalu, ali je zato naglašen njegov revolucionarni, pozitivni aspekt (naglašen na mnogim mestima u Grundrisse i u Kapitalu): težnja ka opštem razvoju proizvodnih snaga. Nas ovde zanima tvrdnja da kapital ne može da ostvari taj cilj; to će biti zadatak novog, superiornog oblika proizvodnje. Na taj način buduće društvo poprima oblik neprestanog, kumulativnog kretanja.

„Ova težnja – koju kapital poseduje, ali kojoj, kao ograničen oblik proizvodnje, protivreči i tako stremi svom ukidanju – jeste ono po čemu se kapital razlikuje od svh ranijih oblika proizvodnje, ali što ga u isto vreme određuje kao prelaznu fazu.“[29]

Zbog ove protivrečnosti kapital ide u susret svom ukidanju. Velika je šteta što Marks nije rekao šta podrazumeva pod „ograničenim oblikom proizvodnje“, jer nas to sprečava da jasno vidimo šta je po njemu, u ovom konkretnom slučaju, kontradikcija. To utiče na razumevanje tvrdnje da je kapitalistički oblik proizvodnje prelazni oblik proizvodnje. Ali, čak i bez objašnjenja ove kontradikcije, možemo da shvatimo sledeće: kapitalistički oblik proizvodnje nije večan (Marksov osnovni argument u polemici sa buržoaskim ideolozima). To je glavna poruka ove tvrdnje. Ali, iz toga sledi još jedan argument: kapitalistički oblik proizvodnje je revolucionaran i stvara uslove za prelaz na drugačiji, superironiji društveni oblik u kojem ljudska bića više neće niti robovi nužnosti (sfere proizvodnje materijalnog života) i u kojem će otuđenje biti ukinuto.

Danas, nakon procvata marksizma kao teorije razvoja, drugi deo ove tvrdnje se ukazuje kao detalj od suštinskog značaja: između ova dva perioda postoji kontinuitet. Šta je prelaz, ako ne suprotnost prekidu? Ovaj kontinuitet čini razvoj proizvodnih snaga. Odatle sledi sramna, ali realna veza: Marks – Lenjin – Staljin! Ali, to nije predmet ove analize. Naš cilj je da utvrdimo šta su, po Marksu iz Grundrisse, proizvodne snage i za koga one postoje.

„Svi raniji društveni oblici – ili, što je isto, oblici društvene proizvodnje – zasnivali su se na stvaranju bogatstva.“[30] Bogatstvo leži u proizvodnim snagama i u plodovima njihovog delovanja. Ovde se otkriva kontradikcija koja, po Marksu, odlikuje celokupnu ljudsku istoriju: bogatstvo je nužno i samim tim poželjno, ali ono uništava društvo. To znači da društvo mora da se opire sopstvenom razvoju. To nije slučaj u kapitalističkom obliku proizvodnje (koji uništava sve druge društvene formacije), jer on afirmiše proizvodne snage, ali – i to je pitanje – za koga?

„Drevni mislioci koji su toga bili svesni osuđivali su bogatstvo kao pretnju zajednici. Sa svoje strane, feudalni sistem se raspadao pred razvojem urbane industrije, trgovine i moderne poljoprivrede (čemu su doprinela i individualna otkrića, poput baruta i štampe). S razvojem bogatstva – pa tako i novih snaga, uz povećanu razmenu između individualaca – ekonomski uslovi na kojima je počivala zajednica bili su uništeni, zajedno sa političkim odnosima različitih elemenata zajednice koji su se razvijali u tim uslovima: religijom, kao idealnim prikazom tih uslova, karakterom, izgledom pojedinaca, itd. Samo je razvoj nauke – najsolidnijeg oblika bogatstva, kako u pogledu svojih proizvoda, tako i u pogledu proizvođača – bio dovoljan da uništi ove zajednice. Ali, razvoj nauke – tog idealnog i, u isto vreme, praktičnog bogatstva – samo je jedan aspekt, jedan oblik razvoja proizvodnih snaga, odnosno bogatstva. Posmatrano idealno, nestanak zatečenog oblika svesti je dovoljan da ubije celu epohu. U stvarnosti, ova zatečena svest, kao barijera, odgovara ograničenom stepenu razvoja proizvodnih snaga, pa tako i bogatstva. Istina, nije bila reč samo o razvoju na starim osnovama, već i o razvoju same te osnove.“[31]

Za Marksa, proizvodne snage su ljudske (jer dolaze od ljudskog bića) i za ljudsko biće, za pojedinca. Nauka, kao proizvodna snaga (takođe i bogatstvo, kao što je već prikazano u Rukopisima iz 1844. i u Nemačkoj ideologiji), je određena razvojem tih snaga i odgovara pojavi velikog broja novih tehnika i mogućnosti za ovladavanje prirodom. Čak i ako ovaj razvoj ima dvosmislene posledice, procvat ljudskog bića postaje moguć; to je trenutak kada u okviru razvoja vladajuće klase pojedinac može da pronađe model punijeg života. Marks je smatrao da je kapitalistički oblik proizvodnje, podstakavši razvoj proizvodnih snaga, omogućio oslobađajuću autonomizaciju pojedinca. To je po njemu bio najvažniji revolucionarni aspekt ovog oblika proizvodnje.

„Najviši stepen razvoja ove osnove (...) u isto vreme je i najviši stepen razvoja proizvodnih snaga, pa tako i najpotpunijeg razvoja pojedinca. Ali, čim se ta tačka dosegne, dalji razvoj se opaža kao pad; započinje novi ciklus razvoja, na novim osnovama.“[32]

Opadanje je neizbežno jer je razvoj pojedinca blokiran. Ova tvrdnja ne može da posluži kao osnov za teoriju o opadanju kapitalističkog oblika proizvodnje[33] jer bi to značilo da je pad počeo u ovom veku već još sredinom prošlog; niti može da posluži kao argument za tvrdnju da opadanje razvoja individue istovremeno znači i opadanje kapitala, jer je to u potpunoj suprotnosti sa stvarnošću. Sam Marks je stalno ponavljao da je razvoj kapitala praćen uništavanjem ljudskih bića i prirode.

Da li je razvoj proizvodnih snaga, u različitim društvima, ikada pratio razvoj individue? Da li je kapitalistički oblik proizvodnje ikada bio revolucionaran i za sebe i za ljudska bića? Da li razvoj proizvodnih snaga stalno napreduje, uprkos slučajevima pojedinačnog opadanja? Marks kaže: „…dalji razvoj se opaža kao pad…“ Da li proizvodne snage stagniraju? Da li kapitalistički oblik proizvodnje opada?[34]

Marksova digresija u nastavku potvrđuje da se opadanje odnosi na ljudska bića. Individua cveta kada joj proizvodne snage dopuštaju da se razvija, kada njihov razvoj ide uporedo. Praveći poređenje sa prekapitalističkim periodom, Marks je pokazao da kapital nije u suprotnosti sa bogatstvom već da preuzima njegovu proizvodnju. Tako preuzima i razvoj proizvodnih snaga. Nekada je razvoj ljudskih bića i njihovih zajednica bio u suprotnosti s razvojem bogatstva; sada dolazi do neke vrste simbioze između njih. Da bi to bilo moguće, bila je potrebna određena mutacija: kapital je morao da uništi ograničeni karakter pojedinca; to je drugi aspekt njegovog revolucionarnog karaktera.

„Vidimo da je ranije vlasništvo u kontekstu proizvodnje bilo definisano u skladu sa ograničenim, konačnim oblikom zajednice (Gemeinwesen); odatle i pojedinac, sa svojim ograničenim karakteristikama i ograničenim razvojem svojih proizvodnih snaga, koji je takvu zajednicu stvarao. Ovaj preduslov društvenog života bio je opet posledica određenog, stadijuma istorijskog razvoja proizvodnih snaga, tj. razvoja bogatstva i oblika njegove proizvodnje. Svrha zajednice i pojedinca, kao i proizvodnih uslova, jeste reprodukcija konkretnih uslova i pojedinaca, posmatranih kako pojedinačno, tako i u njihovim društvenim grupisanjima i odnosima, kao živih nosilaca tih uslova. Kapital sam uspostavlja proizvodnju bogatstva; odatle univerzalni razvoj proizvodnih snaga, stalno odbacivanje postojećih pretpostavki tog razvoja kao pretpostavki (ograničenja) njegove reprodukcije. Vrednost odbacuje svaku konkretnu upotrebnu vrednost, svaki poseban oblik potrošnje ili trgovine kao apsolutni preduslov; samim tim svaki stepen razvoja društvenih proizvodnih snaga, trgovine, znanja, itd., za kapital predstavlja prepreku koju on na svaki način pokušava da prevaziđe.“[35]

Ovaj odlomak ima značajne, neposredne posledice. Nigde se ne spominje proletarijat; tu su samo kapital i njegova revolucionarna uloga u ukidanju postojećih uslova. Marks je isto rekao i ranije, na još brutalniji način:

„(Kapital) je destruktivan, njegovo delovanje je uvek revolucionarno, on ruši sve prepreke na putu daljeg, svestranog razvoja proizvodnih snaga, ekspanzije potreba, eksploatacije i razmene prirodnih i mentalnih snaga.“[36]

Zato moramo da zauzmemo novi pristup u sagledavanju uloge koju je Marks dodelio proletarijatu u uslovima konstante pobune kapitalističkog oblika proizvodnje.

Ono što odmah pada u oči jeste da je kapitalistički oblik proizvodnje revolucionaran zato što uništava stare društvene odnose, a da je proletarijat definisan kao revolucionarna snaga samo u odnosu na kapital. Tu leži problem: kapital je revolucionaran zato što razvija proizvodne snage („kapital sam razvija proizvodnju bogatstva“); proletarijat ne može da bude revolucionaran ako nakon revolucije kapital nastavi da razvija proizvodne snage ili tom razvoju nastavi da određuje oblik. Kako utvrditi jasnu razliku između revolucionarnih uloga ova dva faktora? čime možemo da dokažemo opravdanost uništenja kapitalističkog oblika proizvodnje od strane proletarijata?

Sa usko ekonomskog stanovišta to je nemoguće. Marks nikada nije postavio ova pitanja jer je bio apsolutno siguran da će se proletarijat pobuniti protiv kapitala. Ali, mi moramo da ih otvorimo ako želimo da izađemo iz ćorsokaka u kojem smo se našli sledeći teoriju po kojoj proizvodni odnosi nužno dolaze u sukob s razvojem proizvodnih snaga (onih snaga za koje se pretpostavljalo da postoje za ljudska bića, jer da nije tako, ljudi ne bi imali razloga da se bune). Ako proizvodne snage ne postoje za ljudska bića već za kapital, i ako one dolaze u sukob sa proizvodnim odnosima, to onda znači da ti odnosi nisu dovoljni za kapitalistički oblik proizvodnje; samim tim, moguća je i revolucija koja neće biti za ljudska bića (na primer, fašizam). To znači da je kapital izmakao. U odlomku kojim se bavimo, Marks je izneo sledeće, izuzetno važno zapažanje o kapitalu: „Njegova glavna pretpostavka – vrednost – postavljena je kao proizvod, a ne kao neka uzvišena pretpostavka koja lebdi nad proizvodnjom.“[37]

Kapital kontroliše vrednost. Pošto je rad taj koji vrednost ispunjava supstancom, sledi da kapital kontroliše ljudska bića. Marks je samo posredno ukazao na pretpostavku koja je takođe proizvod: najamni rad koji omogućava valorizaciju.

„Glavna prepreka kapitalu je činjenica da se njegov razvoj odvija na kontradiktoran način; razvoj proizvodnih snaga, opšteg bogatstva, znanja, itd. odvija se tako što radna jedinka stalno otuđuje sebe; u uslovima koje sama stvara svojim radom, njen rad joj se ukazuje kao tuđ, nametnut tuđim bogatstvom i sopstvenom bedom.“[38]

Da li je to otuđenje za kapital zaista prepreka? Moglo bi se pretpostaviti da mala potrošačka moć radnika može da vodi u krizu, možda i onu konačnu. To je jedna mogućnost, koja je u nekim periodima zaista dolazila do izražaja. Marks je uvek odbijao da svoju teoriju kriza zasnuje na ovoj tački, iako ga to nije sprečavalo da govori o maloj potrošačkoj moći radnika. Po njemu, kapital sam stvara barijeru tako što radnu jedinku gura u bedu. Treba da imamo u vidu da je Marks tada polemisao sa apologetama kapitala, u nastojanju da dokaže da kapitalistički oblik proizvodnje nije večan i da ne može da donese oslobođenje. A opet je u svojoj analizi ukazao na mogućnost da kapital u jednom trenutku može da izmakne ljudskoj kontroli. Vidimo da nisu proizvodne snage te koje stiču autonomiju već kapital, jer u određenom trenutku proizvodne snage postaju „barijera koju kapital teži da prevaziđe“. To znači sledeće: proizvodne snage više ne pripadaju ljudima, već kapitalu; one postoje za kapital.[39]

Otuđenje radne jedinke ne može da bude barijera kapitalu, osim ako Marks nije mislio na barijeru u smislu neke slabosti. Takva slabost bi kapital učinila inferiornim u odnosu na druge oblike proizvodnje, što je teško dokazivo imajući u vidu ogroman razvoj proizvodnih snaga koji on stalno pokreće. U celom Marksovom delu postoji dvosmislenost u pogledu toga na koje proizvodne snage on misli: da li su one za ljude ili za kapital? Na ovoj dvosmislenosti počivaju dva oprečna tumačenja Marksovog dela. Etičko tumačenje (posebno u slučaju Rubela) naglašava meru u kojoj je Marks osuđivao kapital zbog uništenja ljudskih bića, insisitirajući na tome da kapitalistički oblik proizvodnje može da bude samo prelazni oblik. Tumačenje Altisera i njegove škole polazi od toga da Marks nije uspeo da iz svojih ekonomskih analiza u potpunosti odstrani ljudski faktor, što je dokaz nesposobnosti te teorije da napusti ideološki diskurs, na osnovu čega je Altiser postavio pitanje tačnog utvrđivanja epistemološkog prekida.

Ali, ta dvosmislenost može da se prevaziđe. Ako je kapital prevazišao ovu barijeru, onda je uspeo da ostvari punu autonomiju. Zato je Marks zaključio da kapital mora da ukine samog sebe; to ukidanje sledi iz činjenice da kapital ne može da razvija proizvodne snage u korist ljudskih bića; opšti, svestrani razvoj može da omogući samo novi, superiorniji oblik proizvodnje. U tome leži kontradikcija: kapital izmiče kontroli ljudskih bića, ali ipak mora da nestane, jer ne može da omogući razvoj njihovih proizvodnih snaga. Ovo je i u kontradikciji s Marksovom analizom destrukcije ljudskih bića od strane kapitala. Kako uništeno ljudsko biće može da se buni? Ukoliko želimo da zaobiđemo ovu kontradikciju, na Marksa možemo da gledamo kao na proroka opadanja kapitala, ali onda nećemo shvatiti ni njegovo delo, niti sadašnju situaciju. Sam kraj Marksove digresije pojašnjava ovu kontradikciju.

„Ali i sam ovaj antitetički oblik prozivodnje iščezava tako što stvara uslove za sopstveno prevazilaženje. Posledice su sledeće: uslovni i potencijalni opšti razvoj proizvodnih snaga (bogatstva) kao osnove; samim tim, univerzalni karakter trgovine, pa tako i razvoj svetskog tržišta kao osnove za opšti razvoj individue i stvarni razvoj individualaca, uz stalno prevazilaženje ograničenja te osnove, koja se opažaju kao takva, a ne kao nedodirljive granice; ne neka idealna ili zamišljena univerzalnost pojedinca, već univerzalnost njegovih stvarnih i idealnih odnosa. Odatle mogućnost da pojedinac shvati istoriju kao svoj proces i prepozna prirodu (u isto vreme prisutnu i kroz primenu sopstvenih moći na prirodu) kao svoje pravo telo. Reč je o tome da proces razvoja bude postavljen i shvaćen kao pretpostavka. Za sve ovo, pre svega je nužno da puni razvoj proizvodnih snaga postane uslov proizvodnje, ali tako da se nijedan poseban uslov proizvodnje ne postavi kao prepreka razvoju proizvodnih snaga.“[40]

Da bi ovaj proces imao posledice po ljude, kapital mora da bude uništen, a proizvodne snage stavljene u službu ljudi. U članku La KAPD et le mouvement proletarien (Komunistička radnička partija Nemačke i proleterski pokret)[41] skrenuli smo pažnju na ovaj odlomak, naglašavajući da je ljudsko biće mogućnost. Tako smo došli do zaključka da revolucija mora da bude ljudska. Ovo nikako ne znači da na ljudsko biće gledamo kao na nepromenljivo u svim njegovim svojstvima, što bi bio samo drugi oblik shvatanja o nepromenljivosti prirode. Ali, morali smo da naglasimo do koje su mere sva dosadašnja razmatranja nedovoljna, jer je razvoj proizvodnih snaga koji je Marks smatrao mogućim samo u uslovima novog, superiornog načina proizvodnje, isti onaj razvoj koji kapital već sprovodi. Marksovo najveće ograničenje jeste to što je komunizam shvatao pre svega kao novi oblik proizvodnje, u kojem će proizvodne snage doživeti procvat. Te snage su svakako važne, ali samo njihovo postojanje nije dovoljno da bi se komunizam definisao na adekvatan način.

Prema Marksu, kapital rešava svoje kontradikcije tako što ih apsorbuje ili tako što mistifikuje stvarnost. On može da prividno prevaziđe svoju usku osnovu, ograničenja svoje prirode koja počiva u razmeni kapitala-novca i radne snage. Kapital nužno mora da dođe u sukob sa ovom pretpostavkom svog kretanja: zato je Marks govorio o opoziciji između privatnog prisvajanja i društvenog karaktera proizvodnje. Ali, „privatnog prisvajanja“ čega? Viška vrednosti, koji stvara proletarijat, pa tako i najamni rad kao odnos. Ali, ceo razvoj kapitala, čijem je razumevanju Marks dao tako dragocen doprinos, čini mistifikaciju delotvornom: kapital stiče nezavisnost u odnosu na ljudska bića, što mu omogućava da zaobiđe sukob sa svojim pretpostavkama. Moglo bi se reći da uprkos tome sukob i dalje postoji kao posledica jednog totalnog procesa: socijalizacije. To je tačno. Ali, društveni karakter proizvodnje i ljudske aktivnosti (opšti razvoj proizvodnih snaga i uništenje ograničenog karaktera ljudskih bića), predstavljaju samo moguću osnovu komunizma; oni ne vode u komunizam automatski. Šta više, proces kapitala stalno nastoji da uništi komunizam ili da makar blokira njegovu pojavu i ostvarenje. Da bi ta mogućnost postala stvarnost potrebna je ljudska intervencija. Ali, sam Marks je pokazao da je kapitalistički oblik proizvodnje integrisao proletarijat. Da li uništenje ljudskih bića i prirode mogu da prođu bez posledica po sposobnost ljudskih bića da pruže otpor kapitalu i da ga zatim pobede?

Neko će možda pomisliti da Marksu pripisujemo stanovište koje je zapravo samo naše. Navedimo zato još jedan izuzetan odlomak:

„Ono što precizno razlikuje kapital od odnosa gospodar-sluga je činjenica da se radnik nalazi nasuprot kapitalu kao potrošač i posednik razmenske vrednosti; kao posednik novca i kroz sam novac on postaje središte cirkulacije – jedno od bezbrojnih središta – u kojem se njegova specifičnost kao radnika gubi.“[42]

Jedan od modaliteta uništavanja revolucionarne moći proletarijata bilo je usavršavanje njegove uloge potrošača; na taj način kapital hvata proletarijat u svoju mrežu. Proletarijat prestaje da bude klasa koja negira. Nakon formiranja, radnička klasa se rastvara unutar društvenog tela. Marks je anticipirao pesnike „potrošačkog društva“, tako što je, kao i u nekim drugim slučajevima, objasnio jedan fenomen (iako možda samo u okvirima naziva koji mu je dodeljen) koji je primećen mnogo kasnije i to pogrešno.

Sva prethodna razmatranja ne vode ka prihvatanju fatalističkog koncepta (ovog puta negativnog), poput: šta god da radimo, nema izlaza; kasno je za bilo šta – ili ka nekom drugom obliku bezumnog defetizma koji generiše bolesnu rascepkanost reformističkih pokušaja.

Pre svega, treba da naučimo lekciju. Kapital je izmakao svim ljudskim i prirodnim barijerama; ljudi su pripitomljeni: ovde je reč o njihovoj dekadenciji. Revolucionarno rešenje ne treba tražiti unutar dijalektike proizvodnih snaga u kojoj individua igra ulogu kontradikcije. Sadašnje naučne analize kapitala otvoreno ignorišu ljudska bića, koja po nekima nisu ništa drugo do bedni ostatak bez ikakvog značaja. To znači da je jezik nauke jezik kapitala, odnosno da je takva nauka moguća samo nakon uništenja ljudskih bića; to je jezik patologije ljudskih bića. Zato je sumanuto polagati nadu u oslobođenje u nauku. Ovo stanovište je utoliko sumanutije u slučajevima poput Altiserovog, jer ono ne može da raskine sa samim sobom, da likvidira svoju „arheologiju“, pošto ostaje verno proletarijatu – proletarijatu za koji se pokazalo da je u ovom kontekstu puki predmet kapitala, element ugrađen u njegovu strukturu.

Ali, i ovo je nedovoljno. Uništeno ljudsko biće je pojedinac koga je stvorilo klasno društvo. Tu se slažemo: ljudsko biće je mrtvo. Jedina šansa da se drugačije ljudsko biće pojavi je naša borba protiv pripitomljavanja, naše rađanje i pojavljivanje kroz tu borbu.

Humanizam i scijentizam su dva izraza pripitomljavanja ljudi. Svi oni koji gaje iluziju o dekadenciji kapitala evociraju drevne humanističke koncepte ili utiru put novim naučnim mitovima. Oni ostaju neosetljivi na revoluciju koja već prožima naš svet.

Sve do sada rasprava se vodila oko toga da li su ljudska bića ostala nepromenjena u različitim klasnim društvima i pod vlašću kapitala. To je razlog naglašavanja društvenog konteksta: čovek, suštinski dobar, bio je posmatran kao biće koje se u društvenom kontekstu menja na bolje ili na gore. Na ovome su posebno insistirali materijalistički filozofi XVIII veka, dok su marksisti naglašavali ulogu okruženja uslovljenog razvojem proizvodnih snaga. Promena nije osporavana, a posle Marksa je često ponavljano kako je istorija stalni preobražaj ljudske prirode. Ipak, prećutno ili izričito, smatralo se da postoji jedan nesvodivi element koji čini mogućim pobunu ljudi protiv kapitala. Kapitalizam je bio opisivan na manihejski način: s jedne strane pozitivni pol proletarijata, oslobađajuće klase; s druge strane negativni pol, kapital. Kapital je u isto vreme bio afirmisan kao nužan, jer na revolucionaran način menja život ljudskih bića, i opisivan kao apsolutno zlo u odnosu na oličenje dobra, proletarijat.

Fenomen s kojim se danas suočavamo ni u čemu nas ne navodi da ublažimo negativno vrednovanje kapitala, ali nas navodi da to viđenje proširimo i na klasu koja mu je nekada bila suprotstavljena, noseći u sebi sve pozitivne elemente ljudskog razvoja, ali i sadašnjeg stanja čovečanstva. Reč je o zajednici i ljudskim bićima preoblikovanim po zahtevima kapitala, koji odražava ljudsku zajednicu poput ogledala. Teorija ogledala mogla je da se pojavi tek kada je ljudsko biće postalo tautologija, odraz kapitala. Pod despotizmom kapitala (a to je stvarnost sadašnjeg društva), nema jasne razlike između dobra i zla. Sve može da bude osuđeno. Snage negacije mogu da se pojave samo izvan kapitala. Pošto je kapital apsorbovao sve stare kontradikcije, revolucionarni projekat mora da odbaci sve proizvode razvoja klasnog društva. To je vrhunac njegove borbe protiv pripitomljavanja, protiv opadanja ljudske vrste. To je suštinski momenat u procesu formiranja revolucionara, apsolutno nužnog uslova proizvodnje revolucije


Napomene

[27] Marks, Grundrisse, p. 539 engleskog izdanja, London: Pelican, 1973.

[28] ibid., p. 540

[29] ibid.

[30] ibid.

[31] ibid., pp. 540-541

[32] ibid., p. 541

[33] Videti kod Victora u Révolution Internationale No. 7, série 1, članak Volontarisme et confusion.

[34] Mnogi autori su govorili o stagnaciji i opadanju proizvodnje između dva svetska rata. Ali, Bordiga je uvek odbacivao teoriju o opadanju kapitalističkog oblika proizvodnje kao očiglednu deformaciju Marksove teorije (videti Le renversement de la praxis dans la théorie marxiste, Invariance No. 4, série 1).

[35] Marks, Grundrisse, p. 541.

[36] ibid., p. 410.

[37] ibid., p. 541.

[38] ibid.

[39] To je ono što je Marks pokazao kroz analizu fiksnog kapitala u Ranim radovima, a zatim i u prvom tomu Kapitala, gde je analizirao transformaciju procesa rada u proces proizvodnje kapitala (videti Un chapitre inédit du Capital, Paris : Ed. 10/18, 1971).

[40] Marks, Grundrisse, pp. 541-542.

[41] Invariance, Série II, No. 1.

[42] Marks, Grundrisse, pp. 420-421.