Revolucija i diktatura

O jednom anarhisti koji je zaboravio svoje principe

U ovom eseju Luiđi Fabri analizira konvertitstvo i oportunizam Viktora Serža u kontekstu ruske revolucije. Esej je napisan 1921.

U poslednjem izdanju Vie Ouvriere koje je stiglo iz Pariza, pronašli smo pismo ruskog druga, Viktora Serža (Victor Serge), poznatog u Francuskoj – gde je živeo pre 1915. – pod pseudonimom Kibalčič. On o ruskoj revoluciji piše iz Moskve, gde živi usred svih zbivanja.

Istina je, on nam ne saopštava ništa novo.

Njegovo pismo je, više nego išta drugo, polemika protiv lista Le Libertaire koje se latio zato što je on u skladu sa našim uverenjima, po kojima je, ako možemo da citiramo Bakunjinovu formulaciju, poimanje autoritarnih komunista da revolucija može biti dekretirana i organizovana „bilo kao diktatura ili putem ustavotvorne skupštine, sasvim pogrešno“. Kibalčič misli suprotno. On je promenio svoje mišljenje i pristalica je takozvane proleterske revolucije.

Ali poput politike svakog renegata koji je, ili se čini da je, iskren, on se zavarava da je evoluirao i prebacuje anarhistima koji su ostali verni svojim principima da su tradicionalisti, da su zakopani u blatu, dok anarhizam – kaže on – nije tradicionalistički i statičan već je dinamičan. Upravo tako! Ali on ne uspeva da shvati da pod izgovorom oslobađanja od takozvane anarhističke tradicije, on upada u orbitu stare etatističke, autoritarne tradicije buržoaskih socijalista, ako ne i direktno u apsolutističku i militarističku tradiciju encien regimea. On je sam arhetip anarhiste koji je u svojoj mašti izvajao anarhiju poput divnog sna, zato što, duboko u sebi, slabo veruje u nju: čim dođe do određenih dešavanja, suočen s njima on biva pozvan da se drži svojih ideja, čak iako to može dovesti do trvenja, sukoba i žrtvi, on smesta skakuće u suprotnom smeru. I bilo kome koga bi to moglo da iznenadi, on dogovara:

„Čovek mora da ide u korak sa životom, i da se suoči sa realnošću. Čovek mora da ostane na polju činjenica.“ Ovo je potpuno isti jezik koji su 1914. koristili drugi renegati anarhije u svom prihvatanju ratnohuškačke politike, renegati koji su zaboravili sopstvene principe i čije tvrdnje je naš Malatesta na tako brilijantan način razotkrio kao netačne.

Kibalčič je Državni anarhista (kontradikcija između te dve reči je indikativna za njegov perverzni stav) baš kao što su 1914. to bili Grave i Malato: baš kao su Vanderveldei, Guesdei i Bisolatiji bili Državni socijalisti, izuzev što su manje protivrečili svojim učenjima. Baš kao što su nas intervencionisti iz 1914-1915. nazivali tradicionalistima i obožavaocima reči i zastupali mišljenje, kao što to Kibalčič radi, da u svetlu realnosti činjenica čovek mora da revidira svoje ideje, itd, ali baš kao što nisu bili u stanju da umesto anarhističkih ideja ponude bilo šta drugo sem praznog, varljivog praznoslovlja namenjenog buržoaskim demokratama, tako i Kibalčič takođe ne može da nam kaže nešto više o tome kako i koje su to anarhističke ideje koje treba popraviti i prosto se krije iza „fenomena koji se dešava“ u Rusiji da bi deklamovao autoritarnu marksističku formulu o Državi kao instrumentu revolucije.

On, poput nekih drugih anarhista koje znamo, nije uspeo da razume da se najvažniji deo anarhističkog programa sastoji, ne od nekog dalekog sna, čije ostvarenje bismo i mi hteli da vidimo, društva bez gospodara i bez vlade, već, pre svega, slobodarskog poimanja revolucije, revolucije protiv Države a ne sa Državom, poimanje da je sloboda i sredstvo i cilj, prikladnije oružje protiv starog sveta od Državnog autoriteta koji preferira Kibalčič i osim što je mač sa dve oštrice, oružje je koje je manje nepouzdano od vlasti.

U tome leži čitava suština anarhističkih učenja: koja se nisu pojavila odjednom, poput Minerve iz glave Jupitera, iz uma jednog izolovanog mislioca, ma kako darovitog: nego su izvedena iz iskustva prethodnih revolucija, iz dodira sa kojom i u žaru koje, nakon 1794, 1848. i 1871, ljudi poput Godvina, Prudona, Bakunjina, Arnoa, Pizakana i Lefransea, itd … izvukli su odgovarajuće pouke koje je Prva internacionala u velikoj meri usvojila kao svoje i koje su danas poznate po opštim karakteristikama anarhizma.

Ako neko poriče ovu revolucionarnu funkciju anarhizma, onda on/a više nije anarhista/kinja. Ako se čitav anarhizam sastojao od daleke vizije Društva bez vlasti, ili individualnog afirmisanja sebe, ili intelektualnog i duhovnog problema apstraktne individualne percepcije življenje stvarnosti, ne bi bilo ni potrebe ni mesta za anarhistički politički ili društveni pokret. Da je anarhizam bio samo lična etika rada na sebi, prilagodljiv u materijalnoj egzistenciji najdivergentnijim akcijama, pokretima koji bi prkosili toj egzistenciji, mogli bismo se zvati „anarhistima“ a da pripadamo drugim strankama, dok bi opis „anarhistički“ mogao biti primenjen na sve one koji, čak iako su intelektualno i duhovno oslobođeni, jesu i ostaju naši neprijatelji u pogledu prakse.

Ali mi to tako ne shvatamo, niti to čine oni koji su u anarhizmu prepoznali, ne nekakav način za povlačenje u kulu od slonovače, već revolucionarni proleterski pokret, aktivno učešće u emancipaciji radnika, podjednako sa jednakošću i slobodom kao svojim kriterijumom i svojim ciljem! Kibalčič, koji ne prihvata taj cilj, automatski se izopštava iz anarhističke porodice. Da bi ostao u njoj, kada dođe do svojih zaključaka, on implicitno priznaje da nije ni anarhista ni anarhistički komunista: on se ograničava na tvrdnju – ja sam komunista. To je na tik do lažnog predstavljanja, jer uopšte nije sigurno da je komunizam, kako on tvrdi, sam po sebi protiv Države i da je u svojim neposrednim ciljevima slobodarskog karaktera, čim oni mogu da vide Državu ne kao smetnju i devijaciju, već kao oružje protiv starog sveta. On se vara i vara nas kada nastoji da pomiri diktatorski komunizam sa anarhijom, pošto je sam Lenjin upozorio (u Rekonstruktivnom zadatku sovjeta) da su „anarhizam i anarhistički sindikalizam nepomirljivi sa proleterskom diktaturom, sa socijalizmom, sa komunizmom“. Socijalizmom i komunizmom u smislu u kom ih razume Lenjin, to jest, boljševizam.

Dok čekamo da čujemo od Kibalčiča šta je uopšte ovaj netradicionalni anarhizam, primećujemo da se taj njegov prikladnije može opisati kao neanarhizam. Svakako, on govori na najpesimističkiji moguć način o ruskom anarhističkom pokretu koji je bujao 1905, 1906 i 1917-18. „Nakon što je revoluciji učinio nemerljivu uslugu i podario joj sijaset heroja – on kaže da je taj ruski anarhistički pokret bio rastrzan potpunom ideološkom, moralnom i praktičnom konfuzijom.“

To bi svakako bile deprimirajuće vesti, kad ne bismo već znali da svi oni koji napuste jednu partiju da bi prešli u drugu otkrivaju da sve ide od lošeg ka gorem u onoj koju su upravo napustili. Svi renegati vide stvari kroz iste naočare! Naš odgovor je da je pokret koji je bio dovoljno jak da revoluciji učini neizmernu uslugu i da mnoštvo heroja ne može biti uništen tek tako.

Možda se to eventualno dogodilo u Rusiji kao što se zbilo u drugim revolucijama da je gorući idealizam i revolucionarni polet boraca možda popločao put vladajućoj partiji, koja ih je kasnije odbacila, ili tačnije, otarasila se onih koji su se pokazali nesposobnim da se prilagode postajanju funkcionerima nove vlade i koji nisu bili spremni da se odreknu izražavanja svog neslaganja. Kibalčič nas je možda snabdeo vestima o Emi Goldman i upoznao nas da li je tačno da je ta hrabra žena, koja je stigla u Rusiju puna nade i entuzijazma za revoluciju, sada utamničena u moskovskim zatvorima. Neka Kibalčič pokuša da dođe u posed anarhističkih novina na ruskom jeziku, i ukoliko ne može da nađe nijedne, neka nam kaže zašto i neka nas upozna da li je tačno da anarhistička štampa nije dozvoljena pod diktaturom. To bi objasnilo „uništenje“ ruskog anarhističkog pokreta bolje od suptilne distinkcije između tradicionalnog i netradicionalnog anarhizma.

Ako su to neosnovane glasine i klevete, neka ih porekne – on ili neko drugi – jer tačno je da bi trebalo rasvetliti dešavanja u Rusiji, čak i iz revolucionarnog ugla gledanja, iz ugla gledanja slobode, sada kada je pretnja zapadnih država neutralizovana i moskovska vlada oseća pobedu. Na primer: da li ima istine u izveštajima o prinudnom radu u ruskim fabrikama, vojnoj disciplini, produženom radnom vremenu, neadekvatnim platama, zabrani štrajkova, itd? Nije važno to što bi trebalo da budemo upoznati sa koracima koji su preduzeti protiv buržoazije, reakcionara, plemstva, sveštenstva, itd. i čak bismo mogli da ih prihvatimo, ali važna stvar je da otkrijemo koju stvarnu slobodu uživaju proleteri, revolucionari, naši anarhistički drugovi: slobodu štampe, slobodu udruživanja, slobodu misli, slobodu preduzetništva, itd?

I upravo po tim pitanjima smo najviše držani u mraku.

U svom članku, Kibalčič govori samo o stvarima koje su najmanje važne: intelektualnom radu na istoriji Komunističke partije, festivalima na otvorenom i pozorištima, itd. Čak su i rimski tirani nudili narodu „hleba i igara“ i sasvim je tačno da je u Rusiji spektakla ima u izobilju i vesti da je snabdevenost hranom u Moskvi i Petrogradu bolja nego pre teši nas takođe. Ali Kibalčič nam ne govori o onome što najviše interesuje anarhiste, upravo zato što su anarhisti: a to je, sloboda. I ako su izveštaji koji dopiru do nas sa raznih strana, i koje smo naveli gore, tačni, to bi potvrdilo naše duboko uverenje da je komunizam bez anarhije, komunizam u svom etatističkom obliku, negacija slobode. Kada Kibalčič kaže da je „sam komunizam u svom državnom obliku garantuje pojedincu veću dobrobit, više sreće i više slobode nego bilo koji drugi oblik društvene organizacije“ on govori nešto što, u najmanju ruku, još uvek čeka na praktičnu potvrdu.

Kao što sam priznaje, danas u Rusiji, toga uopšte nema. Mi smo dobro upoznati s tim da veliki deo razloga zašto revolucija ne može ruskom narodu doneti veću dobrobit, potporu i slobodu može se pripisati od sramne blokade od strane kapitalističkih zemalja, do rata koji je protiv Sovjetske Republike vođen od strane sila antante, i bezbrojnih, neizrecivih gadosti koje su počinjene protiv nje od strane međunarodne buržoazije. Svi mi to znamo, ali smo ubeđeni da neke od njenih neprilika, posebno njenih internih neprilika, ruska revolucija duguje svom diktatorskom karakteru, svoje vlade i onih koji vladaju. „Ovo nije vreme da se poziva na odgovornost zbog svojih grehova“, kaže Kibalčič. Možda. Ali niti bi trebalo velom prekriti greške ili niti bi trebalo ohrabrivati druge da ih ponove.

Šta bi, u suštini, Kibalčič želeo? Da se čak i francuski anarhisti odreknu od svojih principa da bi se priključili komunističkoj frakciji Socijalističke partije, „da bi smanjili opasnost od Državnog socijalizma i suprotstavili se uticaju vlasti“. Dobro, juriš! Mi znamo iz prelepog iskustva da su svi koji su prebegli iz anarhizma u autoritarni socijalizam završili u najgorim refomističko-legalističkim i autoritarnim hiperbolama. Najbolje sredstvo za ostvarivanje anarhističkog uticaja je da se ostane anarhista u svojim ciljevima kao i u sredstvima.

Ali Kibalčič kaže da je diktatura sredstvo, oružje, isto onoliko koliko je to i revolver. „Svako nasilje je diktatorsko!“ Tako se naš bivši ruski drug upušta u prilično varljivu igru reči. Ocrnjujući ga, on brka nasilje buntovnika sa nasiljem žandara: nasilje pobunjenog naroda sa onim vlade koja tlači, nasilje onoga ko kida lance, oslobađa sebe i oslobađa druge sa nasiljem Države, a ne sa onim revolucije: i čak iako može da tvrdi i da se smatra revolucionarnom, diktatura sputava revoluciju i skreće je sa kursa. Odbacivanje, odupiranje i slaganje sa opozicijom sigurno nije isto što i „povlačenje iz bitke“, kao što Kibalčič tvrdi, već se zapravo svodi na progon drugačijeg delovanja koje je istovremeno revolucionarnije i slobodarskije.

Kibalčič kaže da, u vreme kada su čitave generacije žrtvovane „on nema želju da se angažuje u zaludnim raspravama o ličnim preferencijama“, ali anarhistička koncepcija revolucije nije pitanje preferencija Pere ili Đoke, niti je to strančarski apriorizam. Za revolucije je dobro to što su anarhisti protiv diktature: da revolucija ne bude abortirana, da ne ograničava naše ciljeve, da ne oblikuje organizam koji bi neizbežno utro put novom obliku etatističke vladavine, novoj vladajućoj klasi. Mi se svim srcem nadamo da se u Rusiji to neće desiti. Premda postoji svaki razlog da se toga bojimo, i premda borba čak i danas zahteva mukotrpan rad, i naše najbolje drugove je strpala u zatvor buržoaska „Kraljevska garda“, mi ne želimo da nam sutra jedina satisfakcija bude to što smo u zatvor strpani od strane „Crvene garde“ proleterske diktature! I ono što je važno, Kibalčič nastavlja, je da bi trebalo da budemo „bezrezervno za Crvenu Rusiju ako želimo da ona opstane!“ Sigurno! Da li bismo to rekli da smo u Rusiji, to ne možemo kazati, ali mi bismo sigurno napravili razliku između Rusije Naroda i Rusije Vlade, zvanične Rusije. Pošto živimo u kontekstu buržoaske vladavine, suprotstavljeni Državi i buržoaskom okruženju, mi smo bezrezervno uz revolucionarnu Rusiju. Ali to ne znači da bi trebalo da ustuknemo po pitanju diktature, u pogledu problema revolucionarnog rukovodstva, jer revolucija može početi čak i izvan Rusije. Odbranimo rusku revoluciju od buržoaskog klevetanja: pozovimo ljude da se okupe u njenoj odbrani od napada kapitalističkih zemalja, ali ne zatvarajmo svoje oči pred njenim greškama i ne žurimo da ih ponovimo. Nemojmo da nas zavede uspeh pa da potpuno zaboravimo naše principe.

Ostajući pre svega anarhisti, ispunićemo našu prvu dužnost prema Revoluciji!

„CATILINA“ (aka Luigi Fabbri)

Povezano