Silvia Federiči

Subverzija materinstva kao institucije i ponovno promišljanje majčinstva kao radikalne političke prakse

Želim da istaknem borbu žena za materinstvo i da iznova definišem značenje majčinstva. U određenom smislu želim da redefinišem majčinstvo izvan materinstva i svakako izvan ideje da postoji biološka veza između majčinstva i brige o ljudima.

Najpre bih želela da kažem koliko sam srećna što sam deo ove veoma važne konferencije i da sam impresionirana i dirnuta izlaganjima koje sam čula. U stvari, ta izlaganja su utrla put za mnogo toga što ću reći, iako će moje izlaganje biti nešto drugačije. Želim da istaknem borbu žena za materinstvo i da iznova definišem značenje majčinstva. U određenom smislu želim da redefinišem majčinstvo izvan materinstva i svakako izvan ideje da postoji biološka veza između majčinstva i brige o ljudima. Zato predlažem da da proširimo pojam materinstva izvan činjenice bivanja biološkom majkom. Pre nego što to uradim, ipak, želela bih da govorim o teorijskom okviru iz koga gledam na pitanje materinstva kao institucije. Zašto je materinstvo institucija? Smatram da svako društvo zasnovano na eksploataciji rada neminovno pretvara materinstvo u instituciju, da uvodi regulaciju i oblike kontrole nad reprodukcijom žena i da subordinira njihove reproduktivne kapacitete ciljevima države. Kapitalizam nije izuzetak. Naprotiv, više nego bilo koji drugi ekonomski sistem kapitalizam ima potrebu da reguliše prokreaciju jer je za kapitalizam rad glavni izvor bogatstva. Tako je od samih početaka kapitalističkog društva prokreacija potčinjena proizvodnji radnika i proizvodnji i reprodukciji vojnika za državu. U tom procesu materinstvo je naturalizovano, konstruisano je kao prirodni poziv žene i učinjeno nevidljivim kao rad.

Ipak, postoje trenuci u istoriji kada se iluzija naturalizacije slama. Za mene i za mnoge žene moje generacije taj trenutak je bio Drugi svetski rat, koji je bio krvoproliće iz perspektive odnosa žene prema državi, predstavljajući stvarni momenat u istoriji transformacije odnosa žene prema porodici i prema materinstvu. U Italiji su Mariaroza Dela Kosta i Leopoldina Fortunati pisale zanimljive članke o ovoj temi, opisujući transformaciju položaja žena koju je Drugi svetski rat doneo . Rat je bio prelaz iz vremena fašizma, kada je materinstvo glorifikovano kao patriotska dužnost, i kada su majke sa  petnaestoro dece smatrane heroinama kojima su dodeljivane medalje i nagrade. Rat je bio kraj svega toga. Iskustvo posmatranja ubijanja tolikog broja ljudi, takođe bombardovanja, razumevanje da patrijarhalna porodica nije garantovala život ženama, pokazalo je da se proizvodnja dece za državu ne isplati, pokazalo je da je kao nagradu našim majkama za rad država poslala njihovu decu u rat. To iskustvo je uticalo na mene kao i na mnoge žene koje su odrastale nakon rata. Mnoge od nas su odlučile da ne žele da imaju decu,  i kako bismo izbegle zavisnost od muškarca i zato što nismo želele da donosimo decu na svet koji je proizveo toliko uništavanja i koji im sigurno nije mogao garantovati dobar život. Odbile smo da rađamo decu pod uslovima koje su nudilidržava i kapitalizma.

Neko je jutros pitao šta je pošlo naopako u ženskom pokretu i šta možemo da naučimo iz grešaka koje je napravio. Htela bih da naglasim da se u svojoj inicijalnoj fazi ženski pokret nije borio samo za jednakost ili bolji položaj žena u društvu – želele smo da promenimo društvo odozdo. Znale smo da ukoliko želimo da promenimo položaj žena moramo da promenimo svaki aspekt društvenog života. Među glavnim pitanjima bila su: kako da redefinišemo naš ’privatni život’, sferu seksualnih odnosa i tako dalje.

Materinstvo nam je nametnuto, nema ničeg prirodnog u njemu

Doprinos koji su feministkinje dale društvenoj promeni bio je denaturalizacija materinstva. Nismo morale da čekamo na Fukoa i Džudit Batler da nas nauče da su majčinstvo i materinstvo društveni konstrukti. Svaka feministička intervencija  osvetljava tu poentu, a to je: materinstvo nam je nametnuto, nema ničeg prirodnog u njemu, i da je to mesto iz koga dolazi patnja i potčinjavanje koje uključuje. Oni nisu posledice majčinstva već onoga što ono treba da ispuni. Ipak, feministički pokret je napravio grešku izjednačavajući kontrolu nad našim životima, našim telima i nad reprodukcijom sa borbom za abortus. Ovo je bila kratkovida situacija u kojoj je ignorisana činjenica da je istinska sloboda imati mogućnost da se reprodukujemo, što je mnogim ženama širom sveta uskraćeno. Kroz istoriju kapitalizma država je želela da odlučuje o tome ko će biti rođen na ovoj planeti, a ko neće. Državna politika je u odnosu na materinstvo uvek imala eugeničku dimenziju. U SAD-u, tokom 1970-ih, crnkinje i žene sa niskim primanjima, koje su primale socijalnu pomoć, i koje nisu imale muža a imale su decu, bile su  kandidatkinje za sterilizaciju. Često su u bolnicama nakon rađanja primoravane da potpišu svoj pristanak da im se podvežu jajnici jer će u suprotnom izgubiti socijalnu pomoć. Feministički pokret nije podržao te žene, nije se borio za njihova prava da rađaju decu. To je postalo posebno problematično od  1980-ih, sa globalizacijom i restrukturiranjem globalne ekonomije, kada smo svedočile velikom napadu na žene u ime kontrole populacije. Verujem da je ovaj napad koji je doveo do sterilizacije mnogih žena u Indiji i u Indoneziji, u ime kontrole populacije, bio politička odluka. Širom sveta 1980-ih, nova generacija je sazrevala koja je želela novi svetski poredak, novu raspodelu bogatstva, pravedniju i egalitarniju, koja bi zadovoljila aspiracije antikolonijalnog pokreta. Ovo je bio kontekst u kome su žene krivljene za siromaštvo u svetu, sa  pretpostavkom da su rađale previše dece. Tako je  kampanja za kontrolu populacije postala istinski rat protiv žena, čineći ih žrtvenim jarcima za devastirajuće posledice kolonijalizma u njihovim regijama.

Bila je to greška feminističkog pokreta koji se nije borio za redistribuciju bogatstva i preusmeravanje resursa kojima se reprodukujemo. Naša borba za nadnice za kućni rad je išla u tom pravcu, ali to nije bila popularna strategija 1970-ih, barem ne u SAD-u. Mnoge feministkinje su smatrale da put u žensko oslobađanje počinje sa radom izvan domaćinstva. Kao rezultat toga, reprodukcija kao područje borbe je bila u velikoj meri napuštena, čak do te mere da se u SAD-u feministkinje nisu borile za porodiljsko odsustvo. Plašile su se da ako to budu zahtevale neće imati pravo da zahtevaju jednakost sa muškarcima. Porodiljsko odsustvo se smatralo privilegijom koja bi potkopala pravo žena na jednakost sa muškarcima. Pretpostavka je bila da ako želimo da budemo tretirane jednako pred zakonom moramo dokazati da smo identične sa muškarcima. Drugim rečima morale smo da postanemo muškarci. Simboličan je, prema mom mišljenju, slučaj žena u Zapadnoj Virdžiniji koje su se odlučile na sterilizaciju kako bi mogle da rade u rudnicima, jer ih u protivnom rudarske kompanije ne bi angažovale, pošto  je taj rad opasan za ženski reproduktivni sistem. Posledica kratkovidosti politike ženskog pokreta jeste da nije mogao da izgradi jaku mobilizaciju vezanu za pitanja reprodukcije, u svim svojim dimenzijama – a ne samo kroz borbu za abortus – uprkos činjenici da je to borba koja ujedinjuje sve žene. Danas vidimo da veći pristup plaćenom radu nije ženama dao očekivanu nezavisnost; žene su izborile veću autonomiju od muškaraca, ali ne i od kapitala, sada moraju da rade dva ili čak tri posla u domaćinstvu i van njega. Zaista, život žena danas je konzumiran radom, koji ostavlja malo prostora za porodicu, prijatelje, relaksaciju i politički aktivizam. Odgajanje deteta u mnogome doprinosi količini posla i strepnji koju osećaju mnoge žene i to ima jasne posledice na njihov odnos sa decom. Uopšteno govoreći rekla bih da je reprodukcija, uključujući i prokreaciju, još više obezvređena. Važno je uočiti i da žene koje imaju karijeru ’autsorsuju’ taj rad kroz surogatstvo i usvajanje. To je veoma perverzan fenomen, čija je okrutnost već dobro dokumentovana. Ne samo da imamo žene u mnogim delovima sveta koje kako bi došle do novca proizvode decu ’za prodaju’, već imamo i mnogo izmeštene dece, koja su odbačena od roditelja koji su ih naručili kao i od njihovih bioloških surogat majki, ponekad jer su rođena sa zdravstvenim problemima ili zato što  roditelji naručioci jednostavno više nisu zainteresovani za njih. U SAD-u neki roditelji koriste internet kao bi se rešili dece dobijene surogatstvom, očigledno bez povezanosti sa njima i posmatrajući ih kao objekte za odbacivanje.

Drugi vid problematičnog razvoja globalnog restrukturiranja reprodukcije je ’globalizacija starateljstva’, tj. činjenica da osiromašene žene zemalja ’Trećeg sveta’ dolaze u SAD da rade kao služavke, dadilje, i druge tipove starateljskog rada. U mnogo slučajeva  su u pitanju žene koje ostavljaju svoju decu, koje se osećaju strašno usamljenima i koje se često vezuju za decu o kojoj se staraju, iako su u pitanju vrlo prekarni odnosi, što znači da mogu u bilo kom trenutku biti razdvojeni. Očigledno je da moramo da promislimo ponovo pitanje majčinstva i da preusmerimo feminističku borbu. Važan doprinos feminističkog pokreta je analiza položaja majčinstva u kapitalističkoj organizaciji rada, i prepoznavanje da je ovaj rad podređen potrebama tržišta rada. Očigledno je da su ’majčinstvo’ i proizvodnja radnika za tržište dva različita procesa, ali to je ono što žene žive, doživljavaju, čine, uz velike protivurečnosti. Naučile smo da možemo razmrsiti naše ’majčinstvo’ od disciplinovanja naše dece i porodice, kako bi delovali onako kako se od njih očekuje u kapitalističkoj organizaciji rada. Ne predlažem da disciplinu proglasimo izlišnom; svakako je potrebno da deca razumeju da su deo zajedničkog sveta i da život u kolektivu zahteva  razumevanje određenih društvenih pravila. Prepoznavanje razlike između disciplinovanja naše dece kako bi delala za kapital i učenja dece da žive kao deo zajednice je bilo veoma važno za nas. Između ostalog, shvatile smo da odbijanjem određenih aspekata kućnog rada oslobađamo ne samo sebe, već i našu decu. Jer postoji razlika između našeg disciplinovanja i disciplinovanja naše dece. U stvari, ženski pokret je osnažio ne samo žene već i druge članove njihovih porodica. Nešto zanimljivo se dogodilo od 1980-ih i 1990-ih do danas, što nam može dati nadu za budućnost. To je razvoj onoga što bih nazvala ’pobunjenim materinstvom’. Pojavlilo se u različitim vidovima. Jedan od njih je borba za samoodređujuću prokreaciju. U pitanju je odlučivanje ne samo o tome da li i kada želimo da imamo decu, već i kako želimo da se porađamo. U SAD-u sada postoji pokret koji se suprotstavlja industrijalizaciji rađanja, tj. činjenici da se najčešće porođaji obavljaju kao na traci. Dobijate nekoliko sati – ovo važi najviše za bolnice za osobe za niskim primanjima – i ako ne možete da se porodite u zadatom vremenskom periodu urade vam carski rez.

Postoje i drugi vidovi borbe. Posebno smo bile inspirisane borbama žena u Latinskoj Americi tokom 1980-ih i 1990-ih koje su nastale kao odgovor na liberalizaciju njihovih ekonomija što je uzrokovalo ogromno osiromašenje. Već u Čileu, nakon Pinočeovog državnog udara  – koji je označio početak neoliberalnog režima, kao i institucionalizovanje režima terora – žene koje su se pobunile, bile su zaštićene činjenicom da su se organizovale kao majke, kao starateljke svojih porodica. U konzervativnom režimu, zvanično posvećenom veličanju materinstva, imale su mogućnost da se angažuju kroz aktivnosti koje su vremenom menjale  ne samo društvo, već i njihovo iskustvo materinstva. Počele su kolektivno da organizuju reprodukciju. Organizovale su komitete za nabavku  i za kuvanje. Počele su da kupuju zajedno jer je to bio način da se redukuju troškovi za hranu; organizovale su narodne kuhinje, odbore za baštovanstvo, komitete za setvu. To je bio mehanizam za preživljavanje, ali su im zajedničke aktivnosti  takođe pomogle da razbiju  izolaciju i osećaj paralizovanosti generisan brutalnošću režima. Prekinule su svoju izolaciju u trenutku kada se u Čileu okupljanje kažnjavalo hapšenjem, torturom, nestankom. Vladi je trebalo dugo vremena da shvati šta se u stvari događalo, da shvati da su žene kroz ova okupljanja stvarale novu realnost. Bitan  momenat desio se kada je Vlada počela da optužuje žene i  njihove aktivnosti za  komunizam. Isto iskustvo se ponovilo u Peruu i u Argentini gde su žene donele lonce i tiganje na piquetes.

Mnogo toga je već rečeno i pisano o samoupravnim fabrikama, ali ne i dovoljno o samoupravnoj reprodukciji koju su žene organizovale, a koju sada prepoznajemo kao političko materinstvo. ‘Političko materinstvo’ jer iako su se borile u ime materinstva, u stvarnosti su ga transformisale. Prema rečima jedne žene: ‘Da bi postala dobra majka moraš se boriti’. Da bi bila dobra majka moraš izaći iz kuće, moraš se povezati sa ljudima i suprotstaviti  autoritetima i institucijama, jer više ništa nije sigurno. Videli smo slične procese ne samo u Latinskoj Americi već i u drugim delovima sveta. Jedan od poslednjih primera dolazi iz Japana. Nakon katastrofe u Fukušimi japanska vlada je odbila da prizna da postoji ozbiljna opasnost i evakuisala je samo stanovnike  sa veoma malog područja oko nuklearne elektrane gde se eksplozija dogodila. Zatim su pozvali na patriotizam tražeći od ljudi da nastave da žive kao da se ništa nije dogodilo, i da nastave da konzumiraju proizvode iz kontaminirane zone, kako bi podržali ekonomiju. U Tokiju prodaju takozvani ’paradajz ljubavi’ koji raste u kontaminiranoj zoni. U ovoj situaciji mobilisale su se majke. Odbile su da prihvate propagandu i da hrane svoju decu radioaktivnom hranom i više ne veruju ni u šta što im vlada servira. U Japanu sada postoji pokret žena koje se organizuju kao majke, dok se ustvari udaljavaju od tradicionalnih oblika majčinstva. One takođe pokazuju da ukoliko želite danas da budete dobra majka morate da učite o radioaktivnosti, o hrani, da morate da se udružujete i udružujete sredstva kako biste kupili Gajgerove brojače, kako biste utvrdili da vaša deca mogu da izađu napolje i da se igraju. Sada se takođe udružuju u naseljima kako bi kupile uređaje za proveru radioaktivnosti u hrani, jer vlada prepoznaje samo visok nivo radioaktivnosti i konstantno redefiniše ono što predstavlja siguran nivo  radioaktivnosti. Odgovor vlade Japana na Fukušimu je simptomatičan primer  napada kompanija i vlada na sredstva naše reprodukcije. I ne bi trebalo da nas iznenađuje  što su upravo žene te koje reaguju i koje se organizuju.  Aktiviraju se kao žene, kao majke, i u isto vreme menjaju majčinstvo i stvaraju politički oblik materinstva.

Poslednja stvar koju želim da naglasim jeste da takođe vidimo promenu, posebno među novim generacijama aktivistkinja, u pravcu  koncepcije majčinstva koja ide izvan biološkog roditeljstva. To je pojam majčinstva koji dolazi iz želje za novim vidom političkog delovanja, gde lično i političko, gde vreme za aktivizam i reprodukciju naših svakodnevnih života nisu razdvojeni. Primer je Occupy pokret. Aktivisti danas shvataju da ako žele da promene svet moraju da počnu od sopstvenih života. I da moramo da razvijemo odgovornost ne samo prema našoj deci, deci koja potiču iz naše materice ili kojoj smo očevi, već da moramo da budemo odgovorni prema svim novim generacijama.

Izlaganje transkribovala i prevela sa engleskog jezika: Ana Vilenica

lektura: Tanja Marković

Izvor: 

Povezano