IWW Industrial Workers of the World

27. juna 1905. osnovan je IWW

Na današnji dan pre sto sedam godina, 27. juna 1905, par stotina anarhist(kinj)a, socijalist(kinj)a i aktivist(kinj)a bez stalnog mesta stanovanja okupilo se u dvorani u Čikagu na skupu koji će kasnije biti poznat kao Prva godišnja konvencija Industrijskih radnica i radnika sveta (IWW).

Na današnji dan pre sto sedam godina, 27. juna 1905, par stotina anarhist(kinj)a, socijalist(kinj)a i aktivist(kinj)a bez stalnog mesta stanovanja okupilo se u dvorani u Čikagu na skupu koji će kasnije biti poznat kao Prva godišnja konvencija Industrijskih radnika sveta (IWW). Poput današnjih aktivist(kinj)a u Kini, Peruu, Severnoj Africi i drugde one/i su bili na meti vlasti, zatvarane/i pa čak i ubijani zbog zločina neslaganja sa onima koji su na vlasti. Oni su govorili slobodno. Oni su se organizovali na temelju svog drugačijeg mišljenja. Ponekad su obustavljali svoj rad. Često su zahtevali radikalne promene. Oni su se ujedinili pod jednostavnim sloganom, „An injury to one is an injury to all“ („Povreda jednog je povreda svih“, ili u varijanti nešto slobodnijeg prevoda: „Pipneš li jednog od nas imaćeš posla sa svima nama“, prim. prev.)… što je pogled na svet koji je nekompatibilan sa slobodnotržišnim kapitalizmom; filozofijom koja rado eksternalizuje sve vrste povreda u težnji za ostvarivanjem lične koristi; filozofije koja odbacuje kolektivnu odgovornost sem ukoliko ne može da se ostvari profit od njenog komodifikovanja.

IWW, An Injury To One Is Injury To All

I IWW – koji su postali poznati kao Vobliji (Wobblies)1, što sjajno ime premda postoje različita mišljenja o njegovoj etimologiji2 – su to razumeli. Oni nisu samo zahtevali bolje plate i uslove rada (premda su mnogi zahtevali te stvari kao prvi korak), oni su u krajnjoj liniji nastojali da ukinu sve plate. U očima IWW-a, zapošljavanje od strane „bosa“ je plaćeno ropstvo. Mnogi od Voblija su nesumnjivo agitovali za veće plate, ali uvek sa shvatanjem da duži lanci i veći kavezi nisu dovoljni. Čak i danas IWW – one organizacije koje svoje korene vuku od raznih podela u organizaciji – su aktivni u osnivanju radničkih zadruga i bojkotovanju korporacija koje gaze radnička prava. Krajnji cilj je ukidanje gazdi i ukidanje otuđenja plaćenog ropstva… dostojanstvo u sistemu koji omogućava radnicama/ima da budu vlasnici sopstvenog rada i da ga investiraju u preduzeće čiji su vlasnici i u kome imaju jednak deo kao i sve/i ostale/i učesnice/i.

Iako kolektivistička revolucija za koju su se zalagali nikada nije ostvarena, bogata istorija IWW-a je prepuna priča o uspesima. Na svom vrhuncu organizacija je imala oko sto hiljada članica/ova i smatralo se da sasvim pouzdano može da računa na podršku pola miliona ljudi. Ali nije samo puka moć brojeva ono što je polako osvojilo mnoga prava koja danas uživaju radnice/i u našim liberalnim demokratijama, iako je to sigurno igralo veliku ulogu. I organizaciona struktura je takođe ta koja je omogućila radnicama/ima da diskutuju o ciljevima, da se bave strateškim razmatranjima i da šire informacije preko sindikalnih novina. Tokom prve decenije svog postojanja IWW je organizovao bukvalno na stotine štrajkova i sproveo mnoštvo raznih drugih direktnih akcija (blokranje pruga, „borbe za slobodu govora“, održavali su „sit-in“ proteste u lokalnim vladinim zgradama i čak vršili sabotaže). To što se sve ovo dešavalo pod okriljem velike međunarodne organizacije značilo je da uspešne taktike mogu brzo da budu prenete drugima a neuspešne budu odbačene.

1915. IWW je osvojio velika poboljšanja radnih uslova sezonskih poljoprivrednih radnica/ka. IWW-ov štrajk u drvnoj industriji 1917. je direktno odgovoran za osmočasovno radno vreme (ignorišite korporativni revizionizam koji zasluge za ovo pripisuje gazdama kompanija koje su svojim radnicama/ima velikodušno „podarile“ osmočasovni radni dan… što je u suštini potpuno suprotno od istine). I istovremeno, u srcu filozofije IWW-a bila je ideja jednakih prava u pogledu rase i pola. Vobliji su zahtevali – premda se bitka nastavlja i do današnjeg dana – jednake plate i uslove rada za muškarce i žene bez obzira na njihovu rasu. Neki smatraju da je njihov odnos prema rasi u doboko segregiranim Sjedinjenim Državama u nekim oblastima ograničio domete njihove privlačnosti i uticaja.

Tokom ovog perioda IWW i njegove članice i članovi žestoko su napadnute iz nekoliko pravaca. Vlada SAD – od federalne pa sve do okružnog nivoa – podmestla je nekolicini istaknutih članova IWW-a zločine koje oni očigledno nisu počinili. Istovremeno vlasti su upadljivo ignorisale postupke privatnih milicija koje su osnovale gazde kompanija sa ciljem razbijanja štrajkova, čak i kada su takve taktike dovodile do ozbiljnih povreda i smrti. Država je dala odobrenje krupnim kapitalistima da ubijaju radnike prilikom pokušaja gušenja sindikata. I ona je takođe progledala kroz prste dobrovoljačkim grupama koje su napadale radnice/ke u štrajku (posebno sezonske radnice/ke i one koni nisu bili belci). Članovi IWW-a su bili tučeni, na njih je pucano, zatvarani su na osnovu lažnih optužbi i linčovani, sve sa prećutnom saglasnošću vlasti Sjedinjenih Država. Niko normalan ne bi sugerisao da je tadašnja vlada bila „ista kao“ današnja sirijska i kineska vlada. Ali njihova spremnost da prihvati iste brutalne taktike svakako nam nešto govori.

Izbijanje Prvog svetskog rata je zadalo udarac popularnosti IWW-a. Kao deklarisano pacifistička organizacija, IWW je rat smatrala – sasvim ispravno – svađom između imperijalnih sila u kojoj su milioni mladića poslati da umru uzaludnom smrću i da drugima nanose uzaludne smrti. U godinama neposredno pre njihovog ulaska u rat, Vobliji su vodili aktivnu kampanju protiv uključenja SAD u rat. Kada su neki članovi hrabro insistirali na nastavljanju ove kampanje čak i nakon objave rata od strane SAD, vladi je bilo lako da žigoše IWW kao nepatriote. Istaknuti lider ove organizacije je linčovan u avgustu 1917. i to je pokrenulo talas takvih napada. Stotine članova je pohapšeno i bačeno u zatvor. U samo jednom posebno brutalnom primeru, član IWW-a je izveden iz svoje zatvorske ćelije od strane čuvara i bačen u masu koja se okupila ispred zatvorske kapije. On je pretučen na mrtvo, kastriran i linčovan pre nego što mu je u telo pucano više desetina puta. Okružni islednik je zaveo smrtni slučaj kao „samoubistvo“.

Vesli Everest, IWW, žrtva linčovanja

Ime tog člana IWW-a je Vesli Everest (Wesley Everest). I premda je lista istaknutih Voblija duga i impresivna, spomenuću samo njegovo ime. Namerno ću se uzdržati od imenovanja drugih da kult pojedinca ne bi zamaglio ono što je uvek bio masovni pokret… poduhvat koji je bio namerno komunalnog karaktera. Za one koje to interesuje, lako će pronaći imena poznatijih članova, za mnoge od kojih ste verovatno čuli i koji su zaslužili svoje stranice na „On This Deity“. Ali nemojmo se zaglibiti u životnoj priči jedne osobe i umesto toga usredsredimo se na kolektivno delanje ljudi.

Iako se IWW donekle oporavio tokom 1920-ih i 1930-ih, nastavivši sa organizovanjem radnica i radnika i uspešnim (povremenim) ostvarivanjem većih prava i boljih uslove za one koji su imali slabije plaćene poslove, antikomunistički lov na veštice iz 1950-ih je desetkovao rukovodstvo IWW-a. Do tog trenutka, ipak, Vobliji su mogli prilično legitimno da tvrde da su uradili više u korist američkih radnica i radnika od bilo koje druge grupe. A njihov uspeh se širio i preko granica Sjedinjenih Država zahvaljujući međunarodnom članstvu koje je uticalo na radničke pokrete širom Evrope i Australije. Istovremeno, gotovo da nema sumnje da originalni osnivači verovatno ne bi svoju organizaciju okvalifikovali kao uspešnu. Da, IWW je pobedio u nekim važnim bitkama, oni su obezbedili važna prava i popravili položaj miliona radnica i radnika. Ali oni nisu sprečili rat… niti su pobedili u ratu koji su sami vodili.

IWW, One Big UnionI možda je to bio rat koji su unapred bili osuđeni da izgube. Iako se mora reći da im konstantno cepanje i unutrašnje svađe nisu povećali šanse za uspeh. Prva velika podela u IWW se desila nepunih godinu dana nakon osnivanja. A druga velika podela samo dve godine nakon toga. U to vreme unutrašnji dijalog među Voblijima se vodio između anarhosindikalista i marksista. Potonji su smatrali da je borba za veće plate i bolje uslove rada suštinski važan prvi korak ka ostvarivanju radničke kontrole nad sredstvima za proizvodnju. Prvo, smatrali su oni, neophodno je da podignemo radnike iz ponižavajućeg siromaštva – da ih oslobodimo od svakodnevne borbe za goli opstanak. Samo tada će oni biti u stanju za koherentnu političku akciju protiv sistema.

Anarhisti su, sa druge strane, ovaj pristup smatrali pogubnim. Sama stvar koja bi navela radnike da zbace kapitalistički sistem bilo je njihovo ugnjetavanje, njihovo siromaštvo i činjenica da su podjarmljeni. Dajte im veće lance i veće kaveze i mnogi od njih bi mogli da zaborave da lanci i kavezi uopšte postoje. Dok bi drugi mogli da budu sasvim srećni sa plaćenim ropstvom sve dok su plate zadovoljavajuće.

Iako su moje prirodne simpatije naklonjene anarhističkoj poziciji, uvažavam obe strane te rasprave. Ko bi mogao da bude tako bezosećajan pa da odbaci materijalne dobitke koje je ostvario IWW tokom prvih decenija svog postojanja? Ko bi odbacio osmočasovni radni dan i insistirao da bi manuelne radnice i radnici trebalo da budu primorane da rade 14 sati za siću ili da ostanu bez posla? Kako možemo da kritikujemo teške uslove rada koji su podstakli kritiku i otpor kineskih radničkih aktivist(kinj)a koji pri tom rizikuju svoje živote, a da ne budemo zahvalni zato što smo – uglavnom – eliminisali takve uslove iz našeg društva?

Ali istovremeno, zar ne bismo mogli da se složimo da su anarhisti bili u pravu? Da antikapitalistička revolucija naikada nije ostvarena uglavnom zato što je kapitalistička elita dopustila da nadole iscuri taman koliko treba bogatstva, pružajući masama malu količinu komfora i iluzije bezbednosti? Da se aktuelna fragmentacija zapadnog kapitalizma dešava upravo zbog toga što smo bili srećni sa našim većim kavezima, čak iako je njihova izgradnja izvršena na naš i na račun planete na kojoj živimo?

IWW London, Sabocats


Napomene

1Eng. wobble, njihati se, drmati, kolebati, oklevati, teturati se.

2Prema jednom od njih, ime potiče od komičnog načina na koji su kineski radnici izgovarali IWW, našto kao: "aj-vobja-vobja", prim. prev.

Povezano