Afrin: Pobeda u porazu

Na prvi pogled pad Afrina bi mogao da predstavlja važnu pobedu Turske i njenog modernog kalife Redžepa Tajipa Erdogana. Ali ako pažljivo sagledamo iz bliže ali i šire perspektive bitku u Afrinu, ona se može, zapravo, shvatiti kao pobeda projekta demokratskog konfederalizma u Siriji na čijem čelu su Kurdi.

U jutarnjim časovima 18. marta Turska vojska i njeni lokalni saveznici iz „Slobodne sirijske armije“ (FSA) su ušli u grad Afrin.

Na prvi pogled, ovo bi moglo da izgleda kao važna pobeda Turske i njenog modernog kalife Redžepa Tajipa Erdogana. Ali ako pažljivo sagledamo iz bliže ali i šire perspektive bitku u Afrinu, ona se može, zapravo, shvatiti kao pobeda projekta demokratskog konfederalizma u Siriji na čijem čelu su Kurdi.

Prvo, u čisto vojničkom smislu, svaka procena bitke za Afrin bi trebalo da uzme u obzir potpunu nejednakost između turske okupacione vojske i daleko slabijih Sirijskih demokratskih snaga (SDF) koje su joj se suprotstavile. Nekoliko hiljada boraca SDF-a, naoružani samo sa lakim i zastarelim naoružanjem i pokazujući legendarnu hrabrost i odlučnost, sukobili su se sa drugom po veličini NATO armijom, koja je potpuno ignorisala međunarodno humanitarno pravo.

S obzirom na ovu nesumnjivu neravnotežu snaga ono što iznenađuje je činjenica da je SDF bila u stanju da se suprotstavi takvom neprijatelju tokom skoro dva meseca dok joj je zapravo nedostajala bilo kakave sigurna i stabilna linija snabdevanja.

Sem toga, iako je veći deo Afrina sada pod kontrolom turske okupacije još uvek ima džepova teritorije koje kontroliše SDF u brdovitijim delovima regiona. Značaj ovih okolnosti će biti jasniji u svetlu saopštenja SDF-a u kome se kaže da će voditi gerilski rat protiv okupacione turske vojske i FSA u regionu.

Takođe treba napomenuti način na koji se SDF povukle iz grada Afrina i njihovu agilnost kao disciplinovane vojske. SDF su pokazele da su sposobne za brzo prilagođavanje na različite okolnosti na bojnom polju na maloj teritoriji manje ili više potpuno okružene neprijateljskim ili nenaklonjenim snagama.

Drugo, u strateškom pogledu, Afrin je uvek bio Rožavin meki geopolitički stomak ranjiv na tursku invaziju. Oni komentatori koji često govore o važnosti Afrina kao teritorijalne veze između Rožavine unutrašnjosti, koja leži istočno od Eufrata, i Mediteranskog mora ne vide da demokratski konfederalizam nije projekat formiranja (nacionalne) države koji zahteva spojenu teritoriju sa kurdskom većinom. Zbog toga bilo koji deo Sirije sa ma kojim etnolingvističkim sastavom može biti deo tog projekta. Iskustvo regiona sa arapskom većinom u Raki, Deir al-Zouru i Mabidžu koji su se pridružili Demokratskoj Federaciji Severna Sirija (DFNS) svedoči u prilog tome.

Sem toga, manje više eliminisanjem ruske varijable iz vojnih kalkulacija SDF-a u pogledu Zapadnog Eufrata, bitka za Afrin će verovatno razbistriti strateško razmišljanje DFNS-a. Sa druge strane, bitka za Afrin je ozbiljno, ako ne i fatalno, potkopala uticaj Rusije na SDF u ostatku Sirije. To će verovatno zakomplikovati brz, pobednički izlaz koji je Putin možda zamišljao kao strateški rasplet ruske intervencije u Siriji.

Poštno nema brzog i naglog odlaska američkih snaga iz Sirije, što bi zahtevalo malo verovatno napuštanje ideje opkoljavanja Irana (i Rusije) u Levantu, ova okolnost će, paradoksalno, na duži rok verovatno ojačati pregovaračku poziciju DFNS-a.

Treće, u političkom smislu bitka za Afrin je jasno pokazala, i verovatno će dodatno osnažiti, političku autonomiju SDF-a i SFNS-a. Rusija je, u saradnji sa Iranom i Asadovim režimom, ponudila da spreči tursku invaziju ukoliko SDF preda Afrin sirijskom režimu. Odbijanje SDF-a da prihvati ovakav sporazum predstavlja jasno odbacivanje optužbi koje se često čuju od kritičara Rožave, uključujući neke kurdske organizacije, da je SDF, i generalno DFNS, politički saveznk Asadovog režima.

Ta odluka će, dakle, vrlo verovatno ojačati prestiž i kredibilnost SDF/DFNS-a među sekularnim elementima sirijske opozicije koja nije povezana sa Turskom i mnogim običnim Sirijcima koji su svesni neuspeha Asadovog režima da odbrani sirijske zemlje od okupacione vojske čak i kada je pozvan da to učini od strane sirijskih armije.

I konačno, i možda najvažnije, postoji istorijska dimenzija svake bitke ili rata čiji dugoročni značaj često ima veću težinu od njegovih vojnih, strateških ili politčkih posledica.

Istorijski govoreći vojni porazi koji su usledili nakon hrabre odbrane dali su mnogo simboličkog i diskurzivnog materijala za oblikovanje kolektivnih identiteta i generisanje narodne političke energije kao velikih pobeda. Naravno, istorijska snaga kurdskog oslobodilačkog pokreta se crpi kako politički tako i diskurzivno iz simboličkog nasleđa takvih poraza. Pad „zamka Dimdim“ u ruke Safavidovih snaga Irana nakon duugotrajne opsade (1609.), uništenje Republike Ararat od strane novorođene Republike Turske (1930.), i hemijski urbicid Halabdže od strane iračkog batističkog režima (1988.) samo su neki od značajnijih primera.

Posledice ove istorijske i sibolične dimenzije bitke za Afrin valorizovane su akcijama same turske okupatorske vojske. Nakon višenedeljnog neselektivnog bombardovanja i granatiranja Afrina i nakon ulaska u grad Afrin turske snage i njihovi saveznici su odmah uništili spomenik Kave, legendarnog kurdskog heroja, na glavnom trgu u gradu. Kavino zbacivanje monstruoznog kralja Zuhaka ključno je za kolektivni identitet Kurda i njihovu političku samosvest. Činjenica da je turska vojska inaugurisala svoju okupaciju Afrina uništenjem Kavinog spomenika nužno će ponovo pokazati Kurdima, i svim poštenim posmatračima, fundamentalno i rasističko neprijateljstvo turske države prema bilo kom nepotčinjenim kurdskim životom.

Bitka za Afrin je ustvari već postala moderna legenda i verovatno će još više inspirisati i animirati kurdsku borbu za kulturnu i političku slobodu i priznanje. I to je pobeda.

Izvor: 

Povezano