Britanija se sprema za novi krah poput onog iz 2008-e: evo zašto

Vlada želi da verujemo da je naš ekonomski rast održiv, i da će budžetski suficit srediti sve naše probleme. Ali to su opasni mitovi.

Britanski javni život je uvek bio protkan tabuima, i nigde to nije tačnije nego u domenu ekonomije. Danas o seksu možete da kažete šta vam dago, ali čim se tema promeni na fiskalnu politiku, bezbroj je stvari koje svi znaju, čak postoje i udžbenici i akademski članci, ali niko o tome ne bi trebalo javno da pirča. To je pravi problem. Zbog ovih tabua, nemoguće je govoriti o pravim razlozima kraha iz 2008-e, i to čini gotovo sigurnim da će se ponovo desiti nešto poput toga.

Danas bi hteo da pričam o najvećem od svih tabua. Nazovimo to principom Janko-Marko: što vlada ima manji dug, to ga više imaju svi drugi. Nazivam ga tako zato što je zasnovan na vrlo prostoj matematici. Recimo da imamo 40 pokeraških čipova. Janko ima pola, a Marko ima drugu polovinu. Očigledno, ako Janko dobije dodatnih 10 čipova, Marko će imati 10 manje. Sad pogledajte ovo: to je dijagram bilansa između javnog i privatnog sektora ove ekonomije:

uk-sectoral-balances-and-obr-forecasts.jpg

Da li ste primetili kako je grafikon simetričan? Gornji deo je tačan odraz donjeg. To se naziva „računovodstveni identitet“. Ako jedan ode gore, drugi mora, nužno, ići dole. To znači da ako vlada objavi da „mi moramo da se ponašamo odgovorno i da otplatimo nacionalni dug“ i akumulira budžetski suficit, onda ona (javni sektor) uzima više para putem poreza od privatnog sektora nego što otplaćuje. Taj novac mora da dođe odnekud. Dakle ako vlada ostvari suficit, privatni sektor ide u deficit. Ako vlada smanji svoj dug, svi drugi moraju da se zaduže tačno u tolikoj meri da bi uravnotežili svoje budžete.

Čipovi su preraspodeljeni. Ovo nije puka teorija. U pitanju je prosta matematika.

Dakle, očigledno, „privatni sektor“ uključuje sve od domaćinstava i malih dućana do gigantskih korporacija. Ako celokupni privatni dug poraste, to neće podjednako pogoditi sve. Ali ko će biti pogođen to vrlo malo ima veze sa fiskalnom odgovornošću. To se uglavnom tiče moći. Bogati imaju milion načina da se izmigolje iz svojih dugova, i zahvaljujući tome, kada je vladin dug prebačen privatnom sektoru, taj dug uvek bude prebačen na one koji su najmanje u stanju da ga plate: u hipoteke srednje klase, keš kredite i tako dalje.

Ljudi koji upravljaju vladom to znaju. Ali oni su naučili da ako samo nastavite da ponavljate: „Mi samo pokušavamo da se ponašamo odgovorno! Porodice moraju da izbalansiraju svoje budžete. Pa, moramo i mi“, ljudi će jednostavno pretpostaviti da če vladino akumuliranje suficita nekako svima olakšati da takođe urade to isto. Ali ustvari, u realnosti upravo je obrnuto: ako vlada uspe da izbalansira svoje knjige, to znači da vi nećete moći da izbalansira vaše.

Možda mi sada prigovarate: ali zašto bilo ko mora da bude zadužen? Zašto ne bi svi jednostavno izbalansirali svoje budžete? Vlade, domaćinstva, korporacije ... da svi žive u okviru svojih mogućnosti i da na kraju niko nikome ništa ne duguje. Zašto prosto ne uradimo to?

Pa i za to postoji odgovor: onda ne bi bilo novca. To je još jedna stvar koju svi znaju ali niko zaista ne želi da priča o tome. Novac je dug. Novčanice su samo mnogo cirkulišućih priznanica (zadužnica). (Ako mi ne verujete, pogledajte na novčanicu u svom džepu. Na njoj piše: „Obećavam da ću platiti nosiocu na zahtev iznos od pet funti.“ Vidite? To je priznanica.). Funte su ili cirkulišići vladin dug, ili su kreirane od strane banaka davanjem dugova. Odatle dolaze pare. Očigledno, ako se niko uopšte ne bi zaduživao, ne bi ni bilo para. Ekonomija bi krahirala.

Tako da dug mora da postoji. I dug mora neko da poseduje. Nazovimo tu grupu kolektivno „bogataši“, pošto većina njih to jesu. Ako vlada akumulira mnogo duga, to znači da bogati ljudi imaju mnogo vladinih menica, koje plaća niske kamatne stope; vlada vas oporezuje da bi ih isplatila. Ako vlada isplati svoj dug, ona tada u suštini radi prebacuje taj dug direktno na vas, kao hipotekarni dug, dug kreditne kartice, keš kredite, i tako dalje. Naravno novac se i dalje duguje istim bogatašima. Ali sada ti bogataši mogu da ubiru daleko veće kamate.

Ali ako prebacite dug na one koji su najmanje u stanju da ga plate, nešto će na kraju morati da popusti. U poslednjih nekoliko decenija tri puta je vlada ostvarila suficit:

uk-gdp.jpg

Obratite pažnju kako svaki suficit prati, tokom određenog broja godina, podjednaka i suprotna recesija.

Nema sumnje da če se sada desiti upravo to. Trenutno, politika konzervativaca je stvaranje stambenog balona. Naduvane cene stanovanja stvaraju bum u građevinarstvu i to čini da izgleda kao da ekonomija raste. Ali to se jedino može platiti opterećivanjem vlasnika kuća sa još više i više hipotekarnog duga. Evo podataka Kancelarije za budžetsku odgovornost o tome šta če se desiti sa cenom stanovanja u narednih nekoliko godina:

uk-house-prices-and-obr-projections.jpg

Izraz „poleće k'o raketa“ odmah pada na pamet. I evo šta kaže da će se zahvaljujući tome desiti sa dugom domaćinstva:

uk-house-prices-and-obr-projections-1.jpg

To nas vraća tačno tamo gde smo bili pre hipotekarne krize 2008-e. Da li stvarno mislite da će rezultati biti išta drugačiji?

Ali nešto poput ovoga mora da se desi kada vlada ostvari suficit. Svi bi jednostavno nastavili da svaljuju dug na one koji su najmanje sposobni da ga plate, sve dok se čitava stvar ne sruši poput kule od karata: baš kao što je uradila 2008-e.

Izvor: 

Povezano