Černobil, 29 godina kasnije: trka sa vremenom

Skoro tri decenije nakon početka černobilske katastrofe, njen atomsko nasleđe je ozbiljan i zloslutni podsetnik da nuklearna energija nikada neće biti bezbedan izvor energije.

26. april 2015. obeležio je 29. godišnjicu od najgore nuklearne katastrofe u istoriji sveta – černobilske katastrofe (po procenama mnogih stručnjaka, katastrofa u Fukušimi iz marta 2011. znatno je gora od černobilske, prim. prev.). I nažalost, sprečavanje daljeg ispuštanja veće količine radioaktivnosti u životnu sredinu čini se da je trka sa vremenom. Kao što pokazuje novi Greenpeaceov izveštaj koji detaljno navodi vidljiva nastojanja, nema pravih rešenja na vidiku.

Skoro tri decenije nakon početka černobilske katastrofe, njen atomsko nasleđe je ozbiljan i zloslutni podsetnik da nuklearna energija nikada neće biti bezbedan izvor energije.

1986, dve eksplozije su uništile četvrtu reaktorsku jedinicu u Černobilu, koji se nalazi u Ukrajini. Njeno grafitno jezgro je gorelo deset dana. Oslobođena radijacija je žestoko kontaminirala ono što je postalo zabranjena zona površine 2600 km2 – koja uključuje 76 gradova, mesta i sela. Zbog snage eksplozije, vatre i topljenja reaktorskog jezgra, radioaktivnost je izbačena toliko visoko da je radioaktivni oblak nošen hiljadama kilometara daleko, prešavši preko čitave Evrope i kontaminirajući ogromnu površinu zemlje. U pogledu radioaktivnog cezijuma (Cs 137), ukupno najmanje 1,3 miliona km2 je kontaminirano u različitom stepenu – što je područje od prilike dva puta veće od Francuske. I ova kontaminacija će trajati mnogo generacija, s obzirom da je vreme poluraspada Cs 137 30 godina.

Stotine hiljada građana i radnika koji su bili angažovani na čišćenju bili su izloženi značajnom stepenu radijacije – barem 300.000 tih radnika je primilo dozu radijacije koja je bila 500 puta veća od propisane granice za građane tokom jedne godine.

Dvadeset devet godina kasnije, ljudi i dalje pate od posledica ove nesreće, dok se dobro utemeljene naučne procene kreću u rasponu od više desetina hiljada obolelih od raka i umrlih.

Jedna od stvari na licu mesta koja sve više zabrinjava je integritet strukture zgrada. Eksplozija iz 1986. prouzrokovala je ozbiljna oštećenja. I, zbog visokog nivoa radijacije, rad na oštećenoj zgradi nakon nesreće morao je da bude otkazan. Starenje i korozija su samo dodatno pogoršali te strukture. Sem toga, neke koje su oštećene tokom nesreće, na primer pucanjem, zbog nepristupačnosti postrojenja se tek sada otkrivaju.

Rušenje sarkofaga, što bi dovelo do oslobađanja radioaktivnih supstanci u životnu sredinu u okolini postrojenja, ne može biti isključeno. I to bi moglo da predstavlja ozbiljne probleme.

U ruševinama se nalazi više od 1,5 miliona tona radioaktivne prašine. Ako bi se sarkofag srušio, velika količina radioaktivnog materijala bi bila oslobođena, i to bi moglo da dovede do izlaganja radijaciji i na udaljenosti do 50 kilometara [od postrojenja]. Takođe tu je i 2.000 tona zapaljivih materijala koji se nalaze u sarkofagu. U slučaju izbijanja požara, čak i bez rušenja, toplota od vatre bi izazvala oslobađanje velike količine čestica radioaktivne prašine.

Da bi se pomoglo minimizovanje rizika, 1997. je dogovoren Plan za implementaciju skloništa. Kamen temeljac ovog srednjoročnog predloga je Novo bezbednosno zatvaranje (New Safety Confinement - NSC) – ogromna, samonoseća, zasvođena čelična struktura nalik hali: 275 metara široka, 165 metara duga, i 110 metara visoka. Ona se ne može sastaviti direktno iznad uništenog reaktora zbog velikog nivoa radijacije. Ipak, trenutno se sastavlja iz dva dela sa strane uništenog reaktora. Oni će biti spojeni, i potom skliznuti preko reaktora uz pomoć hidrauličnog sistema za dizanje – to je proces koji će potrajati tri dana. Kada bude gotov, biće to najveća pokretna struktura na Zamlji.

Ukupni trošak Plana za implementaciju skloništa trenutno se procenjuje na 2,15 milijadi funti. Zbog odlaganja i značajnog rasta troškova, sada postoji manjak od više stotina miliona evra. Kasnije ove nedelje, međunarodna konferencija čiji će domaćin biti nemačka vlada fokusiraće se na postojeće pretnje iz Černobila. Države koje su finansirale ovaj projekat diskutovaće o tome kako da popune ovaj ogroman manjak.

Samo sklonište je dizajnirano sa izuzetno ograničenim ciljevima sprečavanja daljeg curenja vode u uništeni reaktor i njene kontaminacije – što se dešavalo pošto je sadašnji sarkofag propao – i zadržavanja radioaktivnog materijala u slučaju potpunog rušenja postojećeg sarkofaga. Projektovan je da traje samo 100 godina.

Kao što autor novog Greenpeaceovog izveštaja zaključuje:

„glavna prepreka Planu implenetacije skloništa, je to što uklanjanje materijala koji sadrži gorivo nije deo projekta, iako najveća pretnja po životnu sredinu i ljude dolazi upravo od tih visoko radioaktivnih supstanci koje sadrže gorivo. Dok je zaštitna školjka dizajnirana tako da omogući da ovaj materijal koji u sebi sadrži gorivo bude uklonjen kasnije, finansijska sredstva koja su potrebna da se zaista implementira uklanjanje materijala koji sadrže gorivo nisu obezbeđena Planom implementacije skloništa. Stoga, dugoročna pretnja koju predstavlja uništeni reaktorski blok neće biti otklonjena trenutnim delatnostima. Ukratko, mora se istaći da 29 godina nakon najgore nuklearne katastrofe koju je svet do sada video, oštećeni reaktor još uvek predstavlja opasnost. Pravo rešenje za situaciju se ne nazire na vidiku.“

Kao u slučaju novije nuklearne katastrofe u Fukušimi Daiči, nema doglednog rešenja za Černobil. Uprkos kontinuiranom opadanju industrije nuklearne energije širom sveta, stotine ostarelih reaktora i dalje operišu, dok se grade novi reaktori – što značajno povećava rizik od nuklearne nesreće. Gotovo je sigurno da kad god se bude desila nesreća u 21. veku, još uvek će se raditi na obuzdavanju i sređivanju postrojenja u Černobilu i Fukušimi Daiči.

Ono što su nam Černobil, Fukušima i stotine manjih nuklearnih nesreća jasno pokazali je inherentni rizik nuklearne tehnologije: uvek će biti nepredviđenih kombinacija ljudskog neuspeha, tehnološke greške i prirodnih katastrofa koje bi mogle da dovedu do velikih reaktorskih akcidenata i oslobađanja ogromne količine radijacije. Lekcije su jasne – po definiciji ne postoji takva stvar kao što je „nuklearna bezbednost“. Jedini način da se postaramo da se ne dese sledeći Černobil i Fukušima je ukidanje nuklearne energije.

Povezano