Da li je antifa taktika kontraproduktivna? Pitajte belog nacionalistu Ričarda Spensera šta misli o tome.

Da bi posledice učlanjenja u pokret belih nacionalista izgledale manje privlačno – da biste fašizmu oduzeli „zabavu“ – upravo je antifa strategija ta koja sprečava širenje tog pokreta. Spenserova izjava da njegovi skupovi više nisu „zabavni“ je muzika za antifa uši.

Ričard Spenser se više ne zabavlja. U podužem YouTube videu koji je postovao u nedelju, beli nacionalista je objavio da će otkazati zakazane govore i obustaviti svoju kontroverznu „turneju po fakultetima“. On je za svoje mitinge rekao: „Kada se pretvore u nasilne sukobe i žestoke bitke, nisu zabavni.“

„Stvarno mi je mrsko da kažem ovo, i definitivno se ustručavam da to izgovorim“, rekao je poster boy takozvane alt-desnice. „Antifa pobeđuje u meri u kojoj su spremni da idu dalje od bilo koga drugoga, u smislu da su spremni da urade stvari poput pukog nasilja, zastrašivanja, i generalno stvaranja neprijatnosti.“ On je rekao da je spremnost ekstremno levičarskih aktivista da uporebe svako raspoloživo sredstvo u pokušaju da onemoguće održavanje njegovih govora ekstremnu desnicu dovelo u poziciju da idu „uzvodno kroz brzake bez vesla“.

Spenser se oglasio nedelju dana nakon što je održao slabo posećeni govor na Univerzitetu države Mičigen. Njegova pojava je privukla antifa demonstrante koji su se sukobili sa Spenserovim ekstremno desničarskim pristalicama, zbog čega je uhapšeno 20 ljudi – skoro svi iz antifa kontigenta.

Spenserova izjava, koju su pozdravile antifa grupe i pristalice širom društvenih mreža, oštro pobija more tvrdnji da antife prakse služe kao poklon ekstremnoj desnici. Antifa, što je skraćnica za antifaši/zam/sta/stkinja/stčki, nije grupa ili ogranizacija, već skup političkih praksi čiji je cilj uklanjanje neonacističkih, belo nacionalističkih i srodnih grupa iz javnih prostora na internetu i van njega. Iako su ove prakse, među koje spadaju fizički sukobi ali se na njih ne svode, primenjene su protiv fašista još od ranog 20. veka, a izbor predsednika Trampa i ponovna pojava otvorenog delovanja belih supremacista izbacila je antifa opoziciju u prvi plan. Tamo gde se beli nacionalisti okupljaju – od Berklija do Bostona i Šarlotsvila – antifa su bili tu sa namerom da ometu održavanje tih skupova.

Industrija uspaničenih medijskih komentatora odlučila je da osudi pretnje koje antifa i njihov stav „nezauzimanja platforme“ predstavljaju za slobodu govora. Dovoljno je reći da su ovi sveprisutni stavovi medija duboko pogrešni. Aspekt tih kritika koji je relevantan za nas je tvrdnja da antifa akcija nije delotvorna. Kritičari čak tvrde da je antifa pristup kontraproduktivan, da raspiruje vatru pažnje gladnih belih supremacista koju bi zapravo hteo da ugasi. Noam Čomski je bio jedan od mnogih koji je antifa nazvao „velikim poklonom“ ekstremnoj desnici. Umesto toga, kritičari smatraju da je najbolji način da se porazi ekstremna desnica debatovati sa njima, da se iznese na videlo slabost njihovih argumenata, da se racionalnom argumentacijom pobede beli supremacisti.

Spenserova najnovija poruka sugeriše upravo suprotno. „Ideja turneje po fakultetima bila je otići u utrobu zveri – otići na akademsku teritoriju koju kontrolišu marksisti – i držati govore koji su uvod u osnovne ideje identitarianizma i ‚alt-desnice‘“, rekao je on u svom videu, naglašavajući upotrebu dešavanja koja su „okrenuta javnosti“ radi širenja i normalizovanja poruke „alt-desnice“. Bilo ko ko je gledao Spensera i tipove poput njega u javnim debatama sa liberalima o pitanju rase trebalo bi da mu je jasno da je pogrešno verovanje da se njegova nasilna bela supremacija može pobediti racionalnim argumentima. On se drži svoje priče o neophodnosi bele „etno-države“ dok ga njegov liberalni sagovornik naziva monstruoznim rasistom. Rezultat je da se antirasisti slažu sa liberalima i da se rasisti slažu sa Spenserom. Efekat, pošto se obe strane drže svojih argumenata, je puko ušančivanje netolerantnog status kvoa – ili, još gore, prikriveni rasisti shvataju da im Spenserovi argumenti dozvoljavaju da, takođe, istupe javno.

Umesto te sve gore i gore pat pozicije, antifa strategija ima za cilj da kreira materijalne, pretrpljene posledice za neonaciste, grupe belih supremacista i one koji bi se organizovali sa njima. Taj pristup uzima za ozbiljno da mladi, beli, često otuđeni muškarci vide obećanje, pripadanje i mogućnost napredovanja u tim organizacijama. Oni se ne pridružuju grupama kao što su Identity Evropa, američkoj grupi za belu supremaciju koja je bila izrazito fokusirana na propagandno delovanje na kampusima, zbog snage svojih argumenata – i niti će oni napustiti takve zajednice zbog rđave logike njihove ideologije.

Da bi posledice učlanjenja u pokret belih nacionalista izgledale manje privlačno – da biste fašizmu oduzeli „zabavu“ – upravo je antifa strategija ta koja sprečava širenje tog pokreta. Spenserova izjava da njegovi skupovi više nisu „zabavni“ je muzika za antifa uši.

Nije slučajno da je antifa taktika sprečila uspon neonacizma na pank sceni 1970-ih i 1980-ih, ili da su grupe bivših vojnika Jevreja spremih za tuču zaustavile rast antisemitskog, fašističkog organizovanja Osvalda Mozlija u Britaniji nakon Drugog svetkog rata. I nije iznenađenje da je takozvana alt-desnica bila primorana da ponovo razmotri svoju današnju taktiku. Dok se kolumnisti Njujork Tajmsa možda trude da prikažu antifa poziciju kao nešto što je tek malo više od siledžijstva željnog šibanja, strategija kreiranja ozbiljnih posledica za bele nacionaliste koji bi se organizovali zasnovana je na dobro utemeljenom shvatanju želje za fašizmom i kako se ona širi.

Spenser nije objavio da je „alt-desnica“ poražena i njegova poruka sigurno nije objavila smrt beloj supremaciji koja prožima DNK ove zemlje. Kao što sam već napomenula, Antidefamaciona liga je otkrila prošle godine, da je količina propagande belih supremacista utrostručena na kampusima širom Amerike i da je desničarski ekstremizam odgovoran za 71 posto ekstremističkih napada. Spenser je takođe samo jedna ličnost; ekstremna desnica ne zavisi od njegovog pojavljivanja na fakultetima.

Neki mogu reći da Spenserovi planovi da bude manje okrenut javnosti, da organizuje tajnije sastanke tako da antifa neće moći da se pojavi, stvara opasnije mogućnosti za širenje pokreta daleko od očiju javnosti. Ideja, ipak, da je verovatnije da će pokret koji je oteran u podzemlje – ma kako da to izgleda u eri organizovanja putem društvenih medija – dobiti narodnu podršku je neutemeljena i neempirijska.

Ako govornici „alt-desnice“ zaista odu u „podzemlje“, gde će im nedostajati policijski kordoni i zaštita od strane univerzitetskog establišmenta, antifa će se postarati da ode za njima tamo, takođe. Antifa taktika koja dobija manje medijske pažnje od udaranja naciste pesnicom u lice uključuje intenzivno online istraživanje posvećeno razotkrivanju koje, gde i kako se grupe povezuju i organizuju. U tome je čitava poenta antifa taktike: obaviti posao, svim raspoloživim sredstvima, tako da ekstremna desnica nema više gde da ode.

Povezano