Da li želis borbu, dete moje?

Pred vama je pismo gnevnih grčkih aktivista upućeno letargičnoj masi, koja sebi dozvoljava da borbu za svoja prava prati preko televizijskih ekrana i uz brojne izgovore, svoju sudbinu prepušta sistemu. Pismo je napisano u aktivističkom žaru sa ciljem da trgne čitaoce iz ušuškanosti komformizma.

Koliko ću još godina gledati iste reportaže na televizijskim kanalima? Sredovečne ljude po pijacama koji se razjareni obraćaju kamerama, govoreći „kako ćemo ući u Skupštinu“, kancelarijske službenike koji kuju zavere dok ispijaju svoju kafu, pričajući o štrajku koji bi želeli da pokrenu, ali ne mogu zbog svojih dugova i kreditnih kartica, hiljade demonstranata koji „okreću dlanove“1 ka parlamentu, priželjkujući jednu „magičnu noć, poput one u Argentini“2, i ostale besne radnike koji ne odustaju od štrajkova, jer je to jedini način na koji umeju da se bore.

Fejsbuk revolucionari, zatvoreni u svoj mali svet, koji danonoćno pljuju političare, novinare i blogerske neistomišljenike... Intelektualci sa svojim praznim floskulama koji pišu novi manifest prežvakavajući iznova izlizane govore, zarđale od višegodišnje i uzaludne upotrebe. Najvažnije vesti govore o „lenjim i neodgovornim građanima“, o nacionalnom sramoćenju i naruživanju slike o našoj zemlji u inostranstvu, dok apatija raste svakog dana sve više i više, raste pred teorijama zavere koje prikazuju emisije, iznenada otkrivajući vladine tajne u kojima obelodanjuju da su za sve krivi Jevreji i emigranti (bezbroj armija koje ruše Novi Poredak Stvari, i poput kuge gore i od one u 14. veku, prete da unište narod, nacije i čitavo čovečanstvo), dok Lazopulos3 umiruje masu koja „želi ustanak“. Tako svi umrtvljeni u svom hedonizmu konzumerizma traže izlaz, ali u istom trenutku otvaraju nove lavirinte, ne shvatajući realnu situaciju. Drugi se, pak, priklanjaju praksi Kineza i traže načine da obezbede svoju decu, tako što ih šalju u Evropu ili u Australiju. Reci mi iskreno, da li želis borbu, dete moje?

Međutim, kada dođe trenutak okršaja, odjednom postaješ krotak, zamišljen i poslušan. Tada pobunjenici postaju nasilnici, zamaskirani kapuljaši i podstrekivači ili prosto pljačkaši i destruktivci koji podrivaju „pokret“ koji želiš, o kome sanjaš, koji može da uđe u Bastilju a da ništa ne stavlja na kocku. Nedostaje ti 2004. sa šarenilom i slavljem u prestonici, turisti i bezbrižno leto – ta 24 dana plaćenog odmora koji su zauvek izgubljeni.

Reci mi iskreno, koliko se zapravo plašiš? Tražiš čvrsto tlo, makar to značilo i eksploataciju, nemaštinu, ograničavanje demokratije, privatizaciju i cenzuru. Ako se i nateraš da ustaneš sa kauča, biće to zbog jedne nenasilne protestne šetnje po ulicama grada, kojom ćeš pokazati - šta? Kako se buniš i protestuješ... Protiv koga? Protiv onih koji se nisu ustručavali da 15. i 29. juna izdaju naredbu za napad na narod? I šta očekujes da će uraditi? Da će se sažaliti ili obratiti pažnju na tvoje zahteve? Osim ako to ne činiš samo kako bi rekao da si bio tamo, spreman da se suprotstaviš, ali ne i da se sukobiš; jer, zaboga, pokret ne treba da se brani zato što će zbaciti one koji su upravo došli: „Vi protestujte, a ja odoh po kafu i dolazim da zauzem svoje mesto“, ili „Hajde da napravimo jednu partiju, kako bismo srušili sistem iznutra“, ili „Bolje da ne blokiramo ulice i ne ometamo saobraćaj, jer to šteti privredi i narušava sliku naše zemlje u inostranstvu“. Kažeš kako čekaš „boga“ da nas „spasi“. Gde je bio „bog“ da pomogne komunistima, Kronštatovcima, Špancima? Bog je umro! Zato što si umro i ti! Ti više ne živiš – samo preživljavaš!

Objavili su ti rat, a traže od tebe da poštuješ mir. Nastavićeš, dakle, da tražiš savršenu teoremu za novi dan, ili ćeš se potruditi da ga sam osmisliš, iz sata u sat, kroz akciju? Reci nam kako, reci nam šta ti o tome misliš; pođi sa nama, ali ne očekuj partijsku članarinu, nemoj neprestano da dolaziš i odlaziš, nemoj da ćutiš i nemoj da pričaš bez prestanka. Ne očekuj da ćeš nas ganuti pričajući dramu o žrtvama gušenja. Samo se seti da će možda doći red i na tebe.

Reci mi: kako može da postoji mir bez ravnopravnosti, slobode i pravde? Ali – ovo ogledalo nikada ne odgovara; posmatra nas jedan nepomični idol, kome oboje ličimo na marionete.

Fusnote

1. Otvoreni dlan ili „moutza“ je tradicionalni grčki uvredljivi gest koji datira još iz vremena Vizantije, a sastoji se od ispruženih prstiju i dlana uperenog ka osobi kojoj je uvreda upućena. (prim.prev.)

2. Odnosi se na krizu i nemire u Argentini iz 2001. (prim.prev.)

3. Lazopulos je poznati grčki glumac koji vodi emisiju stand-up komedije, veoma popularne u Grčkoj. Kako su mu teme uglavnom političke, svojim pro-sistemskim vicevima otupljuje oštricu besa grčkog naroda i odvlači ga od pobune i demonstracija.

Izvor: eagainst

Povezano