Feministički pacifizam ili pasivizam?

Dogmatičnim shvatanjem pacifizma (ili pasivizma?) koji ima klasni i rasni karakter, i demonizovanjem nasilne antisistemske srdžbe, feministkinje se same isključuju iz preko potrebne debate o alternativnim oblicima samoodbrane čiji su cilj i estetika u službi oslobodilačke politike.

Kada neke belkinje veličaju nenasilje ženskih marševa protiv Trampa i potom poziraju za slikanje sa policajcima u trenutku kada je policijsko nasilje naročito usmereno protiv tamnoputih ljudi, kada one koji tuku naciste optužuju da se ne razlikuju od fašista, kada feministkinje koje žive u relativnoj bezbednosti optužuju militantne žene sa Bliskog istoka koje se suočavaju sa seksualnim ropstvom pod okriljem ISIS-ovog militarizma, mi moramo da problematizujemo liberalno poimanje nenasilja koje zanemaruje međusobno ukrštajuće sisteme moći i mehanizme strukturnog nasilja. Dogmatičnim shvatanjem pacifizma (ili pasivizma?) koji ima klasni i rasni karakter, i demonizovanjem nasilne antisistemske srdžbe, feministkinje se same isključuju iz preko potrebne debate o alternativnim oblicima samoodbrane čiji su cilj i estetika u službi oslobodilačke politike. U globalnoj eri femicida, seksualnog nasilja i kulture silovanja, ko može sebi da priušti da ne razmišlja o ženskoj samoodbrani?

Feminizam je odigrao važnu ulogu u antiratnim pokretima i ostvario političke pobede u izgradnji mira. Feministička kritika militarizma kao patrijarhalnog instrumenta čini da odbacivanje ženskog učešća u državnim armijama bude shvaćeno kao „osnažujuće“. Ali potpuno odbacivanje ženskog nasilja od strane feministkinja, bez obzira na ciljeve, ne uspeva da kvalitativno razlikuje etatistički, kolonijalistički, imperijalistički, intervencionistički militarizam i neophodnu, legitimnu samoodbranu.

Monopol nad nasiljem kao fundamentalna karakteristika države štiti je od optužbi za nepravdu, dok, istovremeno, ona kriminalizuje elementarna nastojanja naroda u borbi za preživljavanje. Zavisno od strategija i politike, ne-državni akteri su u najboljem slučaju etiketirani kao „remetilački po javni red“, ili, u najgorem, kao „teroristi“. Tendencija naglašavanja primera poput Mahatme Gandija ili Martina Lutera Kinga da bi se zagovarao nenasilan otpor često muti istorijske činjenice do tačke brisanja radikalnih i ponekad nasilnih elemenata legitimnog antikolonijalnog ili antirasističkog otpora.

Istovremeno, tradicionalno optuživanje nasilja za maskulinost i sistematsko isključivanje žena iz politike, ekonomije, rata i mira, reprodukuje patrijarhat kroz uloge polnih podela u domenu moći. Feministička kritika nasilja je zasnovana na dobronamernoj, pa ipak duboko esencijalističkoj logici rodno zasnovanog morala, koji takođe može da reprodukuje karakterizaciju žene kao pasivne, inheretno apolitične i one kojoj je potrebna zaštita. Takav rodni redukcionizam ne shvata da inklinacija ka nasilju nije inherentno rodno specifična već je određena međupovezanim sistemima hijearhije i moći kao što pokazuje slučaj američkih belkinja koje su mučile iračke muškarce u zatvoru Abu Graib.

Kurdske žene imaju tradiciju otpora; njihova filozofija samoodbrane proteže se od autonomnih ženskih gerilskih armija do razvoja samoupravnih ženskih zadruga. Poslednjih godina, inspirativne su bile pobede Ženskih odbrambenih jedinica (YPJ) u Rožavi – severnoj Siriji i YJA herojskih partizanki Kurdistanske radničke partije (PKK) protiv ISIS-a. Kurdske žene, zajedno sa svojim arapskim i sirijskim hrišćanskim sestrama, oslobodile su hiljade kvadratnih kilometara od ISIS-a, stvarajući divne prizore oslobađanja žena od strane žena. Istovremeno, one su gradile i temelje ženske revolucije unutar društva. Ipak, neke zapadne feministkinje su dovele u pitanje njen legitimitet i odbacile je kao militarizam ili kooptaciju od strane političkih grupa. Narativi zapadnih medija su prikazali ovu borbu na depolitizovan, egzotičan način, ili kreiranjem generalizovanih pretpostavki o „prirodnoj“ nenaklonjenosti žena ka nasilju. Ako je medijskim izveštajima dominirao muški pogled (male gaze), bilo je to delimično zbog odbijanja feministkinja da se pozabave ovom relevantnom temom. Ne možete se oteti utisku da bi to što uzimanje stvari u svoje ruke od strane militantnih žena umanjuje mogućnost zapadnih feministkinja da govore u ime bliskoistočnih žena, projektovanih u bespomoćne žrtve, moglo biti jedan od razloga za ovakvu neprijateljsku nastrojenost.

Borba kurdskih žena je razvila filozofiju samoodbrane u čijoj srži je žena i zasnovana je na intersekcionalnoj analizi kolonijalizma, rasizma, nacional-etatizma, kapitalizma i patrijarhata. Teorija ruže je deo nepokolebljivo žensko-oslobodilačke političke misli lidera PKK Abdulaha Očalana. On ističe da, da bismo ostvarili ne-dražvne oblike samoodbrane, dovoljno je da pogledamo u prirodu. Svaki živi organizam, ruža, pčela, ima svoje mehanizme samoodbrane koji mu služe za očuvanje ili izražavanje svoje egzistencije – sa trnovima, žaokama, zubima, kandžama, itd, ne da bi dominirao, eksploatisao ili bespotrebno uništavao druga stvorenja već da bi se očuvao i podmirio svoje životne potrebe. Među ljudima, čitavi sistemi eksploatacije i dominacije neprestano nastavljaju sa nasiljem preko mere koja je neophodna za fizički opstanak. Protiv ovakve zloupotrebe moći, legitimna samoodbrana mora biti zasnovana na društvenoj pravdi i komunalnoj etici sa posebnim poštovanjem ženske autonomije. Ukoliko se oslobodimo socijal darvinističkih shvatanja borbe za opstanak i takmičenja koja su pod okriljem kapitalističke modernosti dosegla smrtonosne dimenzije i fokusiramo se na interakciju života u okviru ekoloških sistema, možemo da učimo od prirodinih načina otpora i da formulišemo filozofiju samoodbrane. Da bismo se borili protiv sistema, samoodbrana mora da uključi direktnu akciju, participatornu radikalnu demokratiju i samoupravne društvene, političke i ekonomske strukture.

Pored demokratskog konfederalizma na čijem čelu je kurdski pokret za slobodu, autonomni ženski demokratski konfederalistički sistem je izgrađen pomoću hiljade komuna, saveta, zadruga, akademija i odbrambenih jedinica Kurdistana i šire. Kroz stvaranje autonomne ženske komune u selu, identitet, egzistencija i volja njenih članica pronalaze svoj izraz u praksi i dovode u pitanje autoritet patrijarhalne, kapitalističke države. Sem toga, ekonomska autonomija i komunalna ekonomija zasnovana na solidarnosti putem osnivanja zadruga od ključnog su značaja za društvenu samoodbranu pošto garantuju samodovoljnost putem uzajamnosti (mutualizam) i zajedničke odgovornosti, odbacujući zavisnost od država i muškaraca. Briga za vodu, zemlju, šume, istorijsko i prirodno nasleđe vitalni su delovi samoodbrane protiv nacionalne države i profitno orijentisanog uništavanja životne sredine.

Braniti se takođe znači biti i poznavati sebe. To znači prevazilaženje seksističke, rasističke proizvodnje znanja koju propagira kapitalistička modernost i koja potlačene isključuje iz istorije. Politička svest konstituiše borbu protiv asimilacije, otuđenja od prirode i genocidne državne politike. Odgovor na pozitivističku, ka muškarcima orijentisanu, kolonijalističku istoriju – pisanje i društvene nauke, prema tome je uspostavljanje samoniklih ženskih akademija koje promovišu oslobodilačke epistemologije.

Borba lišena etike ne može zaštititi društvo. U očima kurdskih borkinja, ISIS ne može biti poražen isključivo oružjem, to se može učiniti samo socijalnom revolucijom. Zbog toga su jezidske žene, nakon što su doživele traumatični genocid od strane ISIS-a, po prvi put u svojoj istoriji osnovale autonomno žensko veće sa sloganom „Organizacija jezidskih žena će biti odgovor na sve masakre“, uporedo sa ženskim vojnim organizacijama. U Rožavi, zajedno sa YPJ (Ženske zaštitne jedinice, prim. prev.), čak i bake uče kako da rukuju sa kalašnjikovima, a unutar Civilne zaštite (HPC) se smenjuju u preuzimanju odgovornosti za zaštitu svojih zajednica, dok hiljade ženskih centara, zadruga, komuna i akademija nastoje da iskorene dominaciju. Nasuprot hipermaskulinom ratu turske države, autonomnom mobilizacijom Kurdkinje čine jedan od glavnih izazova Erdoganovoj autokratskoj vladavini. Suštinski je važno to što su im se pridružile žene iz različitih zajednica u izgradnji ženskih alternativa muškoj dominaciji u svim sferama života. Alternativni koncept samoodbrane koji ne reprodukuje etatistički militarizam dakako mora biti antinacionalistički.

Za razliku od nasilja koje ima za cilj da potčini „drugog“, samoodbrana je potpuna posvećenost i odgovornost prema životu. Živeti znači pružati otpor. A da bi se živelo svrsishodno i slobodno, čovek mora da bude politički autonoman. Prosto rečeno, u internacionalnom sistemu seksualnog i rasnog nasilja, koji su legitimisale kapitalističke nacionalne države, zahtevati nenasilje je luksuz onih koji se nalaze u privilegovanom položaju relativne bezbednosti, verujući da se nikada neće naći u situaciji kada će nasilje postati neophodno za opstanak. Premda teorijski razuman, pacifizam ne odgovara realnosti većine žena te stoga preuzima prilično elitistički karakter prvog sveta.

Ako su naši zahtevi za društvenom pravdom iskreni, u svetskom sistemu međusobno ukrštenih oblika nasilja, mi moramo da uzvratimo udarac.

Izvor: 

Povezano