Drugovi i drugarice iz Revolucionarne anarhističke akcije (DAF) iz Turske solidarišu se sa kurdskim braniteljima Kobanea na tursko-sirijskoj granici. DAF je stalno pozivala druge anarhističke grupe da podrže revoluciju u Rožavi.

Gosn Anarhisto, treba da porazgovaramo o kolonijalizmu

Moja glavna preokupacija u pisanju ovog članka je kolonijalni mentalitet i suštinski dogmatizam određenih pojedinaca i grupa u zapadnim anarhističkim krugovima kao simptom dublje krize u organizacionim i imaginativnim kapacitetima delova našeg pokreta.

Petar Stančev završava latinoameričke studije i ljudska prava na Univerzitetu Eseksa. On je prethodno živeo i studirao u Meksiku i četiri godine bio aktivan u Pokretu za solidarnost sa Zapatistima.

Dogmatizam se hrani apstraktnim istinama koje postaju uobičajeni način razmišljanja. Čim takve opšte istine pretočite u reči osećate se poput prvosveštenika koji je u službi svog boga.
– Abdullah Öcalan

2002-e, časopis Green Anarchy iz SAD objavio je članak o zapatističkom pokretu, uključujući sud koji je po svemu sudeći izražavao najgore strahove autora: „EZLN nije anarhistička!“ U tom članku, Zapatisti su prikazani kao „avangardistčki nacionalisti“ i „reformisti“ kojima je uskraćena privilegija da se nazivaju anarhistima od strane anarhističke komisije za izdavanje licenci – čak iako urođenički pobunjenici nikada nisu ni tražili da ih tako zovu.

EZLN je odgovorila na članak – iako je, kako je pojasnio Subkomandante Markos, malo Zapatist(kinj)a bilo voljno da se upusti u rasprave sa „beznačajnim elementima sa rubne ideološke margine“ i još manje pripadnika i pripadnica EZLN-ove milicije je zanimalo mišljenje „ljudi čija najveća vrlina je da šire svoje nerazumevanje i neznanje po novinama i magazinima“. Ali Markos od odlučio da ipak odgovori na taj članak pošto je to bio očigledan primer „dobrog starog kolonijalizma“:

Ovaj stav, iako skriven velom objektivnosti, isti je stav sa kojim se nosimo 500 godina, kada neko drugi u nekoj drugoj zemlji iz neke druge kulture misli da zna šta je najbolje za nas, bolje nego mi sami.

Stavovi poput onogu koji je zauzeo Green Anarchy nisu ni izuzetak niti su stvar prošlosti. Određeni elementi u „anarhističkom“ miljeu i dalje vole da kritikuju na slično kratkovid, slabo informisan, dogmatski i sektaški način borbe naroda sa globalnog juga, pri tom svesno ili nesvesno reprodukujući logiku kolonijalizma.

Ja pišem ovaj članak kao odgovor na nedavno objavljen članak Žila Dovia (Gilles Dauvé), koji na vrlo sličan način kleveta kurdski pokret u Rožavi. Sličan članak, zasnovanom na podjednako sumnjivim etičkim i logičnim osnovama, objavljen je od strane Anarhističke federacije u Londonu. Važno je naglasiti da, iako ću pre svega odgovarati slabo obaveštenim kritikama gore pomenutih članaka, pitanja koja ovde otvaram su daleko važnija za anarhistički pokret na Zapadu nego za same kurdske i zapatističke pokrete, kojima nije potrebno nikakvo opravdanje ili odobrenje od nekih privilegovanih ideološkh purista iz nekog drugog mesta.

[Napomena urednika ROAR Magazina (05/04/'15): Kao što je nekoliko ljudi s pravom napomenulo u komentarima, hteli bismo da naglasimo da se Dovi ne identifikuje kao anarhista već kao levi komunista.]

Moja glavna preokupacija u pisanju ovog članka je kolonijalni mentalitet i suštinski dogmatizam određenih pojedinaca/ki i grupa u zapadnim anarhističkim krugovima kao simptom dublje krize u organizacionim i imaginativnim kapacitetima delova našeg pokreta. Ovo pitanje bi stoga trebalo da bude predmet ozbiljne debate. Ako ne uspemo da porazgovaramo o tome, mi rizikujemo sopstvenu marginalizaciju i transformisanje našeg pokreta u samoživu subkulturu koja je nije sposobna da se poveže sa spoljnim svetom. Ovo, sa druge strane, bi dovelo do toga da zapadni anarhizam isčezne kao istorijski relikt koji se dokazao kao uglavnom impotentan u nastojanjima da dovede u pitanje status kvo.

Ne prosuđujemo, ne gubimo glave

Ovo je pretpostavka sa kojom počinje Dovijev članak: mi ne treba da prosuđujuemo kurdski pokret, ali mi ne treba ni da gubimo glave diveći mu se. To je u redu. Ali uprkos ovom zahtevanju objektivnosti, autor završava čineći upravo ono što nam je rekao da ne radimo: on primenjuje koncepte i standarde zapadne političke misli na rožavinu revoluciju i pravila koja se ne uklapaju u njegovu unapred zamišljenu kategoriju „socijalne revolucije“.

Ti anarhisti (a njih nije malo) koji podržavaju borbu za demokratsku autonomiju u Kurdistanu podsećaju se da ne „gube glavu“. Njihova podrška je prikazana kao znak „beskičmenjačkog“ radikalizma zato što se ne pridržava ko zna kakve puritanske dogme. Ovo je interesantan oblik „anarhizma“, rekao bih, ako uzmemo u obzir bogatstvo i raznovrsnost anarhističke tradicije. Pored paternalističkog diskursa, interesantno je ispitati činjenice i tvrdnje ovih navodno ispravnih i bistroumnih revolucionara iz fotelje.

Dovijeve tvrdnje se mogu sažeti ovako:

  1. Borba u Rožavi se vodi od strane stanovništva koje „nikoga ne zanima“ i koje je ostavljeno od strane velikih sila da se igra autonomije zato što ne može stvarno da poremeti kapitalistički poredak.
  2. Revolucija u Rožavi, u najvelikodušnijem čitanju, je borba zasnovana na principima zapadnog liberalizma. To nije socijalna revolucija, ona nije uticala na dublje strukture društva, i nije eksplicitno antikapitalistička.
  3. Nema izazova državnom aparatu i borba je inherentno nacionalisitčka.
  4. Emancipacija žena je farsa i preterivanje, i revolucija nije feministička.

Pošto se iste kritike često potežu protiv drugih pokreta sličnog karaktera, uključujući Zapatiste, osporavanje ovih specifičnih tačaka daleko je relevantnije od same Rožave.

Dostojanstvo nikoga

„Nikada više Meksiko bez nas“, jedan je od slogana koji obeležava ideološku suštinu EZLN-a. Za urođenički narod u Čjapasu se nije znalo, bio je nevažan i zaboravljen, ostavljen kraj puta da ga dokrajče glad i bolest. Zbog toga se za zapatistički ustanak iz 1994. često kaže da je „rat protiv zaborava“. Ovaj zaborav nikada nije bio i sada nije slučajan: to je nameran proizvod rasizma i kolonijalizma, i eksternog i internog, koji devalvira život i patnje ljudi globalnog juga do mere kada oni za ostatak sveta često ne postoje.

Kada je ova tišina prekinuta 1994, meksička vlada i masovni mediji su shvatili moć informacija i nametnuli su medijsku blokadu koja je bila relativno uspešna u brisanju prisustva i dostignuća zapatista iz masovne svesti u Meksiku i inostranstvu. Na sličan način, revolucionarna borba Kurda je u velikoj meri izostavljena u globalnim medijima (barem do ikonične borbe za Kobane), a represija i agresija sa kojima se suočavaju od strane drugih sila osim ISIS-a i dalje se ne spominju.

I zapatisti i kurdski pokret su pretnja status kvou zato što nude i sprovode u praksu alternative koje zaista funkcionišu. Opasnost koja proističe iz samog postojanja takvih uspešnih primera dovela je do njihove uporne eliminacije iz mejnstrim medja i javne debate – i, svakako, do konstantnog napada od strane reakcionarnih snaga na terenu. Tvrditi da ti pokreti postoje milošću većih sila prosto zato što nikome ne smetaju je smešno.

Sem toga, reći da su ti pokreti ostavljeni da rade šta žele zato što nisu pretnja po državu i kapital je ekstremno uvredljivo za sećanje na sve one koji su godinama ubijani, proganjani i lišavani imanja od strane meksičkih, turskih ili sirijskih vlada. Oba pokreta su bila žestoko proganjana i to su i dalje. Desetine hiljada je raseljeno. Prljavi rat i direktna vojna konfrontacija bili su i dalje se koriste protiv njih. Pošto su i Rožava i Čjapas bogati prirodnim resursima, Dovijeva tvrdnja da oni zapravo ni ne interesuju kapital i da su zbog toga prepušteni sebi u direktnoj je suprotnosti sa činjenicama na terenu.

Fotografija Devrimci Anarsist Faaliyet-a (Revolucionarna anarhistička akcija), prikazuje drugove iz DAF-a u protestnoj šetnji u Kobaneu sa banerom na kome piše: „Mi smo svi Kava u borbi protiv Dehaka“, što se odnosi na kurdsku legendu o ustanku potlačenih.

Revolucija koja se preosmišljava

„Koračanje i postavljanje pitanja“ je ključni princip koji su zapatisti definisali u svom nastojanju da odu dalje od unapred zadatih i uskih konceptualizacija revolucionarne borbe. Zapatisti vide revoluciju kao proces u kom narod gradi svoju slobodu odozdo i uči kako da sam upravlja tokom tog procesa.

Ovaj princip odbacuje tradicionalno marksističko-lenjinističko poimanje istorijske avangarde i imunizuje revolucionarni proces od autoritarnih tendencija „u ime revolucije“ - kontaminacije koja je uobičajena za državno-socijalističke režime 20. veka. Na isti način, revolucija u Rožavi se shvata kao proces, ne kao primena unapred pripremljenih formula.

Svesrdna upotreba zapadne terminologije i pokušaj da se rožavina revolucija klasifikuje u skladu sa njom na kraju odaje utisak da je pravi razlog zbog kog su ovi navodno kritički nastrojeni „anarhisti“ skeptični prosto to što neki nepoznati narod braon boje kože odbija da sledi uputstva iz njihovog kuvara. Naravno, sve ovo se radi bez ikakvog praktičnog dokaza zato što ispada da su ti „anarhisti“ možda pročitali Kuvar ali su nekako užasni kuvari.

Da samo naverem jedan važan primer, Dovijeva analiza onoga što on naziva „liberalnom“ strukturom Rožavinih kantona zasnovana je isključivo na njegovom uskom čitanju Društvenog ugovora – okvirnog zakona kantona – ali on ne uspeva da zađe dublje u paralelni sistem direktne participacije koji ga prati. Interesantno, on tvrdi da društvena struktura u kurdskim kantonima nije promenjena, što je u suprotnosti sa svim činjeničnim dokazima i direktnom opservacijom novinara, profesora i aktivista koji su zaista posetili kantone.

Bez ikakve sumnje, ove strukture demokratske samouprave su u razvoju, sa mnogim pitanjima koja tek treba da budu otvorena i mnogo toga treba da se nauči. Ipak, oni reafirmišu osnovni princip da stvarno oslobođenje može jedino biti življeno i primenjeno ovde i sada putem narodnog samoupravljanja.

Država, nacionalizam i kapitalizam

Partija demokratskog jedinstva (PYD), kao vodeća snaga u rožavinoj revoluciji, priznala je integritet sirijske države i predložila demokratski konfederalizam kao prihvatljiviji model za zemlju u celini nakon rušenja režima i poraza ISIS-a. Ovo je odraz ideološkog zaokreta do kog je došlo u kurdskom pokretu tokom godina, od početnog naglašavanja stvaranja nezavisne kurdske države. Očalanovim (Öcalan) rečima:

Poziv za odvojenu nacionalnu državu rezultat je interesa vladajuće klase ili interesa buržoazije, ali ne odslikava interese naroda, pošto bi još jedna država samo uključila stvaranje dodatne nepravde i još više bi suzila pravo na slobodu.

Kurdski pokret za oslobođenje sada smatra državu patrijarhalnim, hijerarhijskim i isključujućim skupom institucija. Ne može biti boljeg dokaza za prave namere PYD-a od dodeljivanja jednakih prava svim etničkim grupama u sva tri kantona, kao i njihove reprezentacije na svim nivoima vlasti i njihovog aktivnog učešća u samoniklim demokratskim strukturama. Kao kurdska aktivistkinja i naučnica, Dilar Dirik je u svom govoru održanom prošle godine na New World Summit-u u Briselu, objasnila da rešenje kurdskog pitanja nije osnivanje nove države, pošto je pre svega sama država problem.

Dovi smatra da, tajno, kurdski pokret uopšte nije napustio ideju nacionalne države, ali ju je prosto reformulisao tako da zvuči manje autoritarno. Ipak u srži ovog argumenta ostaje čudan paradoks: uopšte nije jasno zašto bi kurdski pokret usvojio libertersku antidržavnu masku da bi ostvario tajni cilj osnivanja nezavisne kurdske države – preduzimajući izuzetno težak zadatak organizovanja narodne moći dok bi verovatno bilo mnogo lakše dobiti priznanje od međunarodne zajednice kao prava nacionalna država nego kao decentralizovani sistem konfederalizovanih komuna.

Što se antikapitalističke prirode revolucije u Rožavi tiče, ekonomski sistem kantona je zasnovan na tri glavna noseća stuba: zadružnoj ekonomiji, otvorenoj ekonomiji i privatnoj ekonomiji. Zadružna ekonomija, koja se fokusira uglavnom na poljoprivredi i proizvodnji malog obima, je ključna. Zasnovana je na komunalnom vlasništvu i samoupravljanju i često operiše izvan monetarne ekonomije. Neka od imanja su kolektivizovana nakon što su veliki zemljoposednici napustili region posle preuzimanja od strane PYD. Privatne kompanije su dozvoljene, ali one moraju da rade zajedno sa administracijom i da se pridržavaju socijalnih principa revolucije.

Takozvana otvorena ekonomija je zasnovana na stranim investicijama, koje nažalost ostaju neophodne za razvoj oskudne infrastrkture regiona. Na primer, u Rožavi nema naftnih rafinerija, čak iako kanton Cizire ima velike rezerve nafte. Ideja je da se privuku strane investicije – ali samo po cenu poštovanja socijalne prirode kantona. Lokalna ekonomija će biti razvijena u skladu sa uslovima koje su postavili žitelji Rožave i njihove skupštine, a ne zapadni kapitalisti. Industrija koja će na kraju biti razvijena u Rožavi bi trebalo da bude pod direktnom radničkom kontrolom, ili je ovo barem izrečena namera zvaničnika PYD-a.

Sudeći po Doviu, revolucija u Rožavi nije antikapitalistička zato što „proleteri“ nisu preuzeli sredstva za proizvodnju i privatna svojina je još uvek dozvoljena. Ovo je smešna izjava, s obzirom na to da „proletarijat“ u klasičnom zapadnom smislu ne postoji u Rožavi. Ovde autor još jednom ilustruje ograničenja purističke klasne analize zasnovane isključivo na prevaziđenim i neprimenjivim realnostima 19-vekovne industrijske Evrope.

Nije ženska revolucija?

„Subverzinvna priroda pokreta ili organizacije ne može biti merena brojem naoružanih žena – niti njen feministički karakter“, kaže Dovi, koji zatim tvrdi da je čitava ideja da je revolucija u Rožavi takođe ženska revolucija zasnovana na slici ženskih YPJ milicija koje su postale čuvene tokom istorijske odbrane Kobanea.

Naravno da je tačno da mi ne možemo da merimo feministički karakter pokreta prosto na osnovu učešća žena u oružanom sukobu. Ipak upravo zbog toga je Dovi trebalo da malo bolje istraži pre nego što je krenuo da ljaga revoluciju u Rožavi zbog toga što nije dovoljno feministička. On ukratko spominje da je ženama garantovano 40% učešća u komunama i da sve javne pozicije imaju dvostruki karakter – jednog muškarca i jednu ženu. Ali ono što autor ispušta je socijalna analiza koja aktivno transformiše rodne odnose u čitavom Kurdistanu.

U svojoj knjizi, Oslobađanje života: Ženska revolucija, Abdulah Očalan naglašava patrijarhat kao ključni element opresije koji je proizveo sve oblike hijerarhije i dominacije. On smatra da je naša civilizacija zasnovana na tri oblika dominacije nad ženama: putem ideologije, putem sile i putem otimanja ekonomije: „Od ovog odnosa potiču svi oblici odnosa koji gaje nejednakost, ropstvo, despotizam i militarizam.“

Brojni su primeri praktičnog ostrarivanja ovih ideja u Rožavi, a među njima su zabrane prisilnih brakova, ubijanja zbog povrede časti, poligamije, seksualnog nasilja i diskriminacije, i najvažnije, prepuštanje ženskih pitanja ženama. Žene imaju svoje skupštine koje upravljaju ženskim pitanjima i koje mogu da nametnu svoje odluke mešovitim skupštinama ukoliko smatraju da se njihove odluke tiču ili da negativno utiču na žene.

Advokatkinja za međunarodna ljudska prava i pobornica ženskih prava u sukobima, Margaret Oven (Margaret Owen), opisuje razvoj rodnih prava pod PYD-ovom upravom u vrlo pozitivnom svetlu. Ona ističe potpuno žensku partiju Uniju zvezda i garantovano jednako učešće žena u svim sferama javnog života, uključujući „udruženja, političke, obrazovne, medicinske, vojne, policijske i finansijske službe“. Sa takozvanim ženskim kućama, pokret je takođe razvio sistem zaštite od muškog nasilja.

Od sektaške impotentnosti do revolucionarne kreativnosti

Zaslepljeni frustracijom sopstvene marginalnosti i izolovani nesposobnšću da prilagode svoje ideje realnosti i da izgrade društvenu snagu koja će zapravo biti u stanju da dovede u pitanje kapitalističku modernost i nacionalnu državu, neki zapadni anarhisti i dalje se radije povlače u svoje ideološke kule od slonovače i polažu pravo na superiorno znanje i ispravnost na temelju praznih tvrdnji o „beskičmenjaštvu“ radikalizma drugih ljudi – posebno onih sa globalnog juga.

Jasno, takve sektaške pozicije negativno utiču na mogućnost „anarhističkih“ grupa na zapadu da zapravo proizvedu radikalne i smislene alternative kapitalizmu i državi. Na kraju one sputavaju revolucionarni anarhistički ideal lancima arogantne dogme koja je sama sebi svrha i koja na kraju te grupice čini impotentnim u njihovoj navodnoj ideološkoj čistoći.

Ovo je kriza sa kojom se suočavamo na Zapadu – i to nam ne obećava bolju budućnost ukoliko sektaški elementi u našem pokretu ostanu nesposobni za preosmišljavanje i pronalaženje novih i kreativnih oblika borbe i organizacije. Ovo potonje, verujem, je mnogo važnije od bombastične „revolucionarne“ retorike koja, u nekim zapadnim anarhističkim krugovima, izgleda tako jadno odvojena od prakse.

Izvor: 

Povezano