Šok doktrina

Haos je dobar biznis

„Jedino kriza — prava ili ona koja je kao takva doživljena — proizvodi pravu promenu. Kada dođe to te krize, akcije koje će biti preduzete zavise od ideja koje stoje na raspolaganju.”

- Milton Fridman

Repost old.kontra-punkt.info

Prvi put objavljeno u magazinu Kontrapunkt Reloaded v.5.1.5

Poput mnogih ljudi — u najmanju ruku, to je ono što u poslednje vreme govorim sebi — otpisao sam Naomi Klajn kada se krajem 90-ih prvi put pojavila na sceni. Bilo je previše ozbiljnih aktivista koji su se sjatili oko no logo, njenog iznenađujućeg bestelera koji je premašio milionski tiraž, zahvaljujući zvučnoj frazi prohujalog vremena: „globalizacija”. Ko bi mogao da poveruje bilo kojoj knjizi koju je „New YorK times” nazvao „biblijom pokreta”? I tom podnaslovu — Brendovske siledžije na nišanu. To jedva da je zvučalo kao fascinantan rad uzbudljive analize.

Morao sam o njoj ponovo da porazmislim kada je postala kolumnistkinja „the Nation-a”. (cela istina glasi: otada me je isti magazin povremno upošljavao, i nakratko sam radio sa Klajn.) Ona je počela da objavljuje radove poput kontroverzne kolumne „Donesite Nadžaf u Njujork!” koja je istakla čudan nedostatak interesovanja unutar antiratnog pokreta za ono što se zaista dešavalo u Iraku. Nekoliko meseci posle toga ona je zadala još jedan udarac: ekspoze o brižno prikrivenom i potpuno očiglednom konfliktu interesa u korist bivšeg državnog sekretara (i kopredsednika Studijske grupe za Irak) Džejmsa Bejkera iii (James Baker) u njegovoj ulozi izaslanika koji će voditi pregovore o smanjenju iračkih dugova.

Sada nam stiže knjiga Naomi Klajn „Šok doktrina: uspon rušilačkog kapitalizma”, u kompletu sa „YouTube” videom Alfonsa „children Of Men” Kuarona (Alfonso Cuaron). Režiser izlaže tezu knjige u nizu epileptičnih erupcija: bilo to u Čileu, Šri Lanci ili Iraku, širenje granica „slobodnog” tržišta je uvek zavisilo od šoka, bilo u vidu tenkova, cunamija ili terora. To je kapitalizam kao oblik torutre. Shvatite Naomi Klajn vrlo ozbiljno.

Salvador Aljende

Ima jedna čuvena fotografija od 11. septembra na kojoj predsednik izlazi pred svoj kabinet, sa šlemom u ruci, kaiševima koji se njišu, sa naoružanim gardistima koji mu stoje uz bok, dok gleda u nebo kako mlaznjaci dolaze uz zaglušujuću buku.

Ali to je 11. septembar 1973, a čovek pod šlemom je Salvador Aljende (Salvador Allende), izabrani predsednik Čilea, a mlaznjaci su lovci Čileanskog ratnog vazduhoplovstva, na svom putu da bombarduju La Monedu, predsedničku palatu, u okviru puča koji su projektovale SAD.

Klajn istražuje ovaj uznemirujući sinhronicitet, prateći ideološke korene tekućeg debakla u Iraku do čileanskog puča. Aljende, posvećeni socijalista, nije čak ni ušao u kabinet kada su američke korporacije, zabrinute za svoju imovinu u zemlji, formirale ad hok komitet za Čile. Citirajući izveštaj Komiteta Senata SAD koji je konačno ispitao stvar, Klajn piše da „jedina svrha komiteta bila je da primora Aljendea da odustane od svojih nacionalizacija „suprotstavivši mu se ekonomskim kolapsom”. „Defakto lider komiteta” je bila Internacionalna telefonska i telegrafska kompanija (ITT), otišla je dalje od pukog ekonomskog pritiska, nudeći Aljendeovoj opoziciji milion dolara i pokušavajući da zainteresuje CIA-u za učešće u zaveri vezanoj za manipulisanje rezultatima predsedničkih izbora 1970.

Iako Klajn navodi rad Džeka Andesona (Jack Anderson), legendarnog novinara koji je nasamario ITT, ona ne spominje njegovo izveštavanje o domaćoj strani poslovanja te kompanije. 1971. ITT je sklopila sporazum sa Niksonovim vrhovnim tužiocem Džonom Mičelom (John Mitchell): za 400.000 dolara donacije za predstojeću Republikansku nacionalnu konvenciju u San Dijegu, Mičel bi se postarao da tekući antitrustovski spor („najveća” parnica pod Niksonovom administracijom, sudeći po Andersonu) bude pristrasno rešen. Tada kao i sada, korporativni dosluh je bio od vitalne važnosti za republikansku vlast.

Sa većim delom toga javnost je bila upoznata do 1973, a ITT je malo toga pokazala u vezi sa svojm investicijama. CIA je stoga krenula u lov na potencijalne kaudilje (caudillo, španski ili latinoamerički vojni diktator, prim. prev.) i već finansirala grupu ekonomista koji su smišljali kako da hitno sruše Aljendeovu socijalističku državu. Pripremni rad za taj projekt obavljen je 1957. kada je vlada SAD počela da finansira program koji je obezbedio čileanskim studentima ekonomije (i na kraju studentima ekonomije iz čitave Latinske Amerike) viši stepen iz ekonomije na Čikaškom univerzitetu. U to vreme, programi Harvarda i MIT-a su imali četiri ili pet latinoameričkih studenata, ali Čikago ih je tada imao 40 ili 50, što je bilo skoro trećina ukupnog broja studenata na odeljenju. Bila je to, piše Klajn, „glavna destinacija za Latinoamerikance koji su želeli da studiraju ekonomiju u inostranstvu.” Ono što su studirali bile su ideje Milotna Fridmana (Milton Friedman).

Legendarno čikaško odeljenje za ekonomiju iz tog perioda počiva na Fridmanovom radu, koji je potekao iz jedne ideje: u tržišnom društvu, cene su prenosile tako kompleksne informacije — o proizvodnji roba i društvenom trošku — da je bilo nemoguće da bilo koji pojedinac razume čitav sistem. Ali ostavljene na miru, cene bi postepeno dovele ponudu i potražnju do harmonije, i društvo bi se prirodno organizovalo na najbolji mogući način. Bila je to nebeska, matematički čista vizija.

Teorija je takođe držala da bi bilo koji pokušaj uplitanja u cene — minimalac, carine, itd. — beznadežno deformisao sistem, i morao biti odbačen. Kada su cene poludele, Fridman je preporučio tri nova srodna poteza: deregulaciju, privatizaciju i kresanje socijalnih službi. Takođe je preporučio da se sve to uradi odjednom, što pre je moguće, da bi javnost razumela da je ekonomska situacija pod kontrolom, i pre nego što je bilo ko mogao da se suprotstavi. On je to nazvao „šok terapijom”.

Godinama kasnije, Fridman je zabeležio: „Jedino kriza — prava ili ona koja je kao takva doživljena — roizvodi pravu promenu. Kada dođe to te krize, akcije koje će biti preduzete zavise od ideja koje su dostupne.” Čileanski puč je bio jedna od takvih proizvedenih kriza, i vlada SAD se postarala da Fridmanov model bude usvojen.

Nakon šoka puča došao je šok terapije: preko noći su ukinute kontrolisane cene, vladinim izdacima je isisana srž, „gotovo pet stotina državnih kompanija i banaka” prodato je na javnim nadmetanjima a trgovinske barijere su nestale. Preko 177.000 industrijskih poslova ugašeno je tim udarom. A konačni element šok doktrine još jednom je isporučen zahvaljujući učtivosti CIA-e.

Istovremeno, 1957. je takođe bila godina kada je CIA počela da finansira istraživanje kanadskog psihijatra dr. Juena kamerona (Ewen Cameron). Kameron je bio ubeđen da njegove  duševno poremećene pacijente treba iznova izgraditi od temelja, što je zahtevalo da budu „reprogramirani”. Prostije rečeno: nameravao je da razmontira njihove ionako krhke ličnosti. Da bi „održali vremensku i prostornu predstavu” o nama, Kameron je verovao, mi zavisimo od „(a) našeg kontinuiranog čulnog inputa, i (b) naše memorije. Produžena čulna deprivacija je pogađala ovo prvo, a terapija elektrošokovima je udarala na potonje. Dve godine kasnije CIA je prestala da finansira kameronov rad, objavila je priručnik KUBARK, vodič za mučenje koji je kružio po vojnim režimima Latinske Amerike. U njemu je stajalo: „sve tehnike koje su primenjene... suštinski su načini ubrzavanja procesa regresije.”

Pošto su Pinočeovi (Pinochet) mučitelji počeli sa radom sa električnim šipkama za teranje stoke i drugim alatkama svog zanata, njegovi ekonomski savetnici (sa nadimkom „Momci iz Čikaga”) rečima Klajn nameravali su da ostvare „ubrzavanje procesa regresije”, radeći na tome da vrate Čile u imaginarno „čisto” tržište. Oba šoka ostavila su javnost ošamućenom, spremnu na potčinjavanje. Bila je to šok doktrina na vrhuncu svoje slave.

Od zemlje do zemlje, Klajn metodično razara mit da „oslobođena slobodna tržišta idu ruku pod ruku sa demokratijom”, razotkrivajući gadne realnosti šok doktrine. Njena definicija „šoka” je malo elastična: u Argentini, to je puč po Pinočeovom modelu; u Britaniji, to je Foklandski rat (što je možda njen najslabiji primer, pošto se rat desio daleko od Britanske zemlje i relativno malo života je izgubljeno); u Poljskoj, to je ivica ekonomskog kolapsa; u Južnoj Africi, to je dužnička kriza koja je namerno proizvedena od strane odlazeće vlade aparthejda; u Šri Lanci, to je cunami; i u Nju Orleansu, to je uragan katarina. Lista se nastavlja. Iako se priroda krize može promeniti, način na koji je inkorporirana u šok doktrinu je uznemirujuće konzistentan.

Posledice recentnijeg 11. septembra nisu izuzetak. Bušova banda je manipulisala osećanjima javnosti da bi opravdala invaziju i okupaciju Iraka, koja je započeta [akcijom] „Šokiraj i ulij strahopoštovanje”. Klajnini citati iz Pentagonove doktrine gotovo su jezivi:

To je, oni tvrde, prefinjeni psihološki model usmeren „direktno na volju javnosti neprijatelja da se odupre. …Grubo rečeno… [ona] bi preuzela kontrolu nad sredinom i paralisala ili na taj način preopteretila neprijateljsko opažanje i razumevanje dešavanja.” Cilj je „učiniti neprijatelja potpuno impotentnim.”

Klajnini kritičari tvrde da je kapitalizam oduvek koristio taktiku šoka, da su trenuci krize uvek bili ugrabljeni s ciljem da se navali na sprovođenje programa vladajuće klase, da otkriva toplu vodu ili još gore, da je samo prepakuje. Ali mi živimo u vreme kada se „rušilački kapitalizam” uzdiže nad ruševinama Bagdada koje se puše. Do sada, „ključne” funkcije države — bezbednost i nadzor kao najvažnije među njima — oduvek su bile imune na šok doktrinu. Ali baš kao što „Blackwater” skandal tako živo demonstrira, Bušova administracija namerila se da ih privatizuje vratolomnom brzinom.

Na čelu tog poslednjeg juriša bili su podpredsednik Dik Čejni (Dick Cheney) i bivši sekretar za odbranu Donald Ramsfeld (Donald Rumsfeld). Ramsfeld je stigao u ministarstvo odbrane sa misijom: „transformacija” oružanih snaga. Ono što je to stvarno značilo u praksi bila je privatizacija svake funkcije čije je odbacivanje bilo moguće zamisliti (a za veoma mali broj njih se to nije moglo reći). U tom svetlu, Klajn ironično primećuje da je Ramsfeldov manjak trupa manje izgledao kao strateška greška, a više kao rad direktora koji se latio kresanja troškova.

U vezi s tim, Čejni je pet godina služio kao izvršni direktor „Halliburtona”, tokom kojih je keš „koji je kompanija izvukla iz blagajne SAD [iznosio] od 1,2 do 2,3 miliona dolara.” „Halliburton” je brzo postao jedan od najvećih logističkih kontraktora za vojsku SAD, uzevši direktno  finansijsko  učešće u izdacima vojske SAD.

Podpredsednik je nastavio da prima odloženu kompenzaciju od kompanije u iznosu od 200.000 dolara godišnje, i kada je na kraju otišao iz Bele Kuće, bio je u mogućnosti da unovči akcije kompanije čija je cena skočila za 300% tokom  njegovog boravka u ministarstvu.

Klajn barata terminima „neoliberalni” i „neokonzervativni” pomalo slobodno, sasvim jasno saopštivši da ih vidi kao suštinske sinonime. U SAD je neoliberalni projekat tokom poslednje dve decenije, ako ne i duže, bio dvopartijski. Sve dok ima diplomatski program, neoliberalizam poziva na upotrebu multilateralnih institucija i upotrebu sile u koaliciji sa drugim državama. Ideološki, neokonzervativizam je pokretna meta; verovanja koja idu pod tim imenom smenjivala su se tokom godina. Ali privrženost agresivno unilateralističkoj agendi inostrane politike neokonzervativaca, sada je duboko ušančena unutar Republikanske partije. Imajući u vidu Čejnijeve izjave iz 90ih koje je u više navrata ponovio da bi svrgavanje Sadama samo dovelo do izuzetno teške situacije, teško je poverovati da je on ikada stvarno mislio da SAD donose demokratiju u Irak. Ono što su on i Ramsfeld želeli, da citiram Klajn (koja citira Rona Saskinda (Ron Suskind)), bilo je „da kreiraju demonstrativni model koji će rukovoditi ponašanje bilo koga ko bezobzirno pribavi destruktivno naoružanje ili se na bilo koji način, ruga autoritetu Sjedinjenih Država.” Manje od ratne strategije, primećuje ona, Irak je dakle bio „globalni eksperiment u bihejviorizmu”.

Invazija i okupacija su takođe bile vlažni san odbrambenih kontraktora. Klajn primećuje da je Ričard Perl (Richard Perle), često najavljivan na vestima kao „analitičar” ili u najboljem slučaju „neokonzervativac”, trebalo da bude potpisan kao „trgovac oružjem sa impresivnim vokabularom”. Nedavno, glavni odbrambeni kontraktor „Lockheed Martin” je investirao u kompanije za zaštitu zdravlja. Sudeći po Klajn, to znači da je „u budućim konfliktima, „Lockheed” spreman da profitira ne samo od proizvodnje oružja i mlaznih lovaca, već i od obnove onoga što uništi, i čak od lečenja ljudi koji su ranjeni njihovim naoružanjem.” U eri rušilačkog kapitalizma, rat ne brine tržišta, on ih hrani.

Ugovorna pomama priziva u sećanje Brehtov (Brecht) kuplet iz njegovog Ratnog bukvara, zajedno sa slikom radnika koji rade sa ogromnim čeličnim pločama:

„Šta to pravite, braćo?”
„Gvozdene vagone.”
„A šta je sa onim velikim čeličnim pločama koje podižete?”
„Oni su za oružje koje raznosi gvožđe u param parčad.”
„A čemu sve to, braćo?”
„Od toga živimo.”

Ako Šok doktrina ima manu, to je kada Klajn povremeno gubi zaplet, otvarajući poglavlje intervjuom sa uticajnim ekonomistom Džefrijem Saksom (Jeffrey Sachs) ili saobraćajnom nesrećom u Nju Orleansu, a onda se više nikada ne navrati na ova dešavanja. Ipak, ona nikada ne gubi fokus sa svoje teme, minuciozno gradeći svoj argument od šoka do šoka. Klajn posmatra budnim očima i novim čini sve dobro poznate priče. Šok doktrina je neophodno štivo za svakoga ko je zainteresovan za borbu za bolji svet.

Još važnije, to je poziv na oružje. Ogromni transfer javnog bogatstva u privatne ruke olakšan šok doktrinom i rušilačkim kapitalizmom, inauguriše ono što Klajn naziva „korporativističkom” državom. Ona tu reč ne koristi, ali Stara Levica je imala ime za pakt države i korporativnih interesa sa ciljem ugnjetavanja rada i očuvanja kapitalizma. Oni su to zvali fašizam.  

Povezano