Anarhisti u turskom ustanku Anarhisti u turskom ustanku

Intervju: anarhisti u turskom ustanku

Kombinacija gubitka legitimiteta turske države, rastućeg gneva protiv kapitalizma i socijalne represije, uz nezaobilazni angažman na samoorganizovanju čitavog života, mogla bi da označi početak socijalne revolucije, smatraju turski anarhisti.

U sklopu daljeg izveštavanja o ustanku u Turskoj koja je započela na trgu Taksim, CrimethInc. je intervjuisao anarhiste iz Istanbula. Oni govore o pozadini pobune, odnosu između ovog i drugih ustanaka širom sveta, te o njegovim implikacijama za budućnost Turske.

Koje već postojeće organizacije su igrale ulogu u ovoj novoj eksploziji društvene borbe?

Važna stvar u vezi sa ovom pobunom je da nije bilo političke organizacije koja predvodi pokret. Ni lidera, ni partije. Eksplozija se desila trećeg dana protesta zbog parka i drveća. Ljudi su izašli na ulice zbog nasilja i brutalnosti policije – to jest, nasilja države. Bilo je i drugih motiva koji su izveli ljude na ulice, ali ni jedan od njih nema veze sa bilo kojom političkom organizacijom. To je autonomni pokret.

Koje taktike su bile najvažnije u sukobima? Gde su te taktike originalno razvijene? Kako su se proširile?

Iako nije bilo političkih organizacija koje bi upravljale ljudima, bilo je anarhista, levičara i drugih ljudi koji su već bili organizovani. Važno je imati iskustvo u sukobima; pojedinci iz tih političkih grupa su pričali sa ostalima o tome kako da postupaju na ulicama, a svako odlučuje o tome šta će da radi. Bilo je nekih važnih inicijativa – poput izgradnje barikada, iza kojih su ljudi koji su podržavali ta nastojanja pružanjem prve pomoći, kuvanjem i diskutovanjem o tome šta da se radi sledeće. Ljudi su radije govorili o tome šta da se radi. Ovo je nova stvar kod nas. Informacije su deljene putem letaka na ulici i putem društvenih medija o tome kako da budemo u toku sa kretanjem policije, kako da odgovorimo na gasne bombe i o pravima ljudi koji su uhapšeni. Ja moram da priznam da su ljudi koristili Facebook i Twitter na koristan način.

Uporedi početak okupacije trga Taksim sa prethodnim protestima, poput prvomajskih demonstracija 2013. U oba slučaja, ko su bili organizatori i šta su bili njihovi originalni ciljevi? Zašto je baš okupacija trga Taksim podstakla toliko mnogo novih učesnika?

OK, mi moramo da razjasnimo pitanje početka protesta. Ovo je bila najrepresivnija godina do sada po društveno organizovanje. Vlada je zabranila prvomajske demonstracije na trgu. Mislim da je to je bio početak. Prvog maja je došlo do sukoba. A posle Prvog maja, na Taksimu nam nije bilo dozvoljeno da protestujemo protiv bilo čega. Vlada je zabranila svaki vid demonstracija. To je naljutilo mnoge ljude. Mi smo posle Prvog maja bili na ulicama da bi protestovali protiv raznih stvari, ali uglavnom zbog ove situacije.

Nova stvar u vezi sa ovom okupacijom se ne tiče zahteva ili ideja. Nova stvar je reakcija ljudi koji su videli nasilje države. Pre pobune, stvari poput „barikada“, „gas maski“, i „bacanja kamenica na policiju“ su ljudima izgledale kao loše stvari. To se mnogo promenilo. Sada se ljudi vesele suzavcu i pevaju pesme o barikadama.

Na koji način su grčke društvene borbe od decembra 2008. oblikovale maštu ljudi u Turskoj? Šta je sa nedavnim ustancima u Severnoj Americi i pokretom Occupy u SAD?

Ja mislim da ima nekih sličnosti između pobune iz 2008. u Grčkoj i ove iz 2013. u Turskoj. Neke ekonomske činjenice su iste u oba slučaja, ali to nisu pravi razlozi. Te situacije su, zapravo, bile vid izražavanja protivljenja ljudi protiv terora i nasilja države. Kada je policija ubila Aleksisa [Grogoropulosa], situacija se promenila. Legitimnost države je nestala. Ljudi su shvatili pravu svrhu države. Takva je sada situacija u Turskoj. Legitimnost države je nestala.

Dešavanja iz 2008. u Grčkoj su privukla pažnju anarhista u Turskoj. Bilo je solidarnih akcija (u kojima smo direktno učestvovali). To nam je pružilo priliku da sa ljudima pričamo o anarhizmu. Ja ne znam da li je to igralo bilo kakvu ulogu u samoorganizovanju našeg društva. Ali barem mogu da kažem ovo: pobunjenici u Grčkoj su oblikovali maštu anarhista u Turskoj.

Nakon 2008, 2010. je došlo do još jedne pobune u Grčkoj. Mi pridajemo više važnosti ovoj pobuni, zato što su tada anarhisti posvetili posebnu pažnju organizovanju svakodnevnog života i oblikovanju njegovog konteksta. Ovo je važno za anarhizam ali i za društvo u celini. Sve analize će biti nepotpune bez isustva sa mogućim budućim načinima organizovanja naših života.

Naša grupa, Revolucionarna anarhistička akcija, imala je prilike da diskutuje o sličnostima i razlikama sa drugovima i drugaricama koji su došli iz Soluna i koji su učestvovali u pobunama 2008. i 2010. Mi smo organizovali skupštinu na trgu Taksim sa drugovima koji su došli da bi izrazili solidarnost [sa našom borbom].

Što se tiče pokreta Occupy, izgledalo je da privlače ljude. Ali moram ovo da kažem: turska pobuna je više od nekakvih reformističkih zahteva poput onih Occupyeva širom sveta. Oni u Turskoj koji su se poistovetili sa pokretom Occupy su liberalne grupe koje uglavnom pričaju o humanizmu, državnoj demokratiji i zaštiti životne sredine i drugim sličnim pitanjima.

Evo kritike Occupya u ime naše grupe, Rvolucionarne anarhističke akcije.

Da li učesnici/e protesta vide vezu između opozicije Erdoganovoj vlasti u Turskoj i tekućih borbi protiv vladavine Muslimanskog bratstva u Egiptu? Koliko je jak dijalog između demonstranata u Turskoj i Egiptu?

Nema snažnih veza između pokreta u Turskoj i Egiptu. Mi imamo neke anarhističke kontakte, i razmenili smo sa njima naše misli o pobuni u Egiptu i oni su sa nama podelili svoje o tekućoj pobuni u Turskoj. Ali stvarno je teško organizovati zajedničku borbu. Mi moramo prvo da organizujemo društva.

Neki ljudi koji su na ulicama koriste turske zastave i zastave sa Kemalom, što su simboli kemalista. Glavna opoziciona partija želi da usmerava pokret, ali to im je zaista teško, zato što nemaju nikakvu logičnu perspektivu za mobilisanje pokreta. Ponekad oni koriste isti jezik kao i vlada – posebno kada govore o ljudima ili grupama koje se direktno sukobljavaju sa policijom.

Zahtevi ljudi koji su na ulicama ne mogu biti ograničeni bilo kakvim izborima, ili referendumom. Ljudi koji nose kemalističke simbole su na ulicama sa Kurdima, sa levičarima i anarhistima. Oni sada shvataju situaciju i menjaju svoje mišljenje. Oni shvataju šta je zapravo „politika“.

Ali kao što sam rekao, na ulicama je bilo ljudi iz glavne opozicione partije koji su želeli da promene način delovanja [demonstranata].

Kakav je efekat retorike demonstranata o kojoj se mnogo pričalo, poput „mi nismo aktivisti/kinje, mi smo narod“ ili „ja nisam radikal/ka, ja sam građanin/ka koji/e poštuje zakon“?

Pa, moram da razdvojim ove dve izjave. „Mi nismo aktivisti/kinje, mi smo narod“ je veoma moćan način da se izrazi duh akcija. Država je od početka pokušala da marginalizuje akcije. Ovo je opšta strategija vlade: zato što su 11 godina dobijali glasove većine, oni pokušavaju sve ostale da definišu kao „marginalne“. Opozicija na ulicama je potpuno ignorisana i opisana kao marginalna u mejnstrim medijima – na primer, Prvog maja kao što sam napred pomenuo.

Ipak, taksimska pobuna je promenila ovaj koncept. Ljudi koji su bili na ulicama su bili vrlo različiti. Različite grupe ljudi su bile ugnjetene na različite načine. Posredstvom vlade AKP-a, mnogi amandmani su pogodili razne grupe poput radnika/ca, žena, LGBT osoba, Alevita, manjina. Pa je tako „marginalno“ izgubilo svoje značenje, zato što se „marginalno“ pretvorilo u „narod“. Premijer je nazvao ljude koji su učestvovali u akcijama „bir kaç çapulcu“, što znači „šaka razbojnika“. Ljudi su prisvojili ovu retoriku i okrenuli je protiv tih pokušaja marginalizacije akcija. Na primer, kada su na TV kanalu izveštavali o akcijama kao o „marginalnim akcijama marginalnih grupa“, jedan od demonstranata se pojavio u kadru, ošamario novinara, i pitao ga: „Za koga ti kažeš da je marginalan?“ Tokom sličnog prenosa, žena je ušla u kadar i pitala: „Ko je marginalan?“

Sa druge strane, kemalistički mediji naglašavaju depolitizovani karaker ljudi koji su na ulicama. To im je važno da bi kontrolisali pokret. Ali realnost nije takva. „Ja sam građanin/ka koji/a poštuje zakon“ nije uobičajena retorika među demonstrantima. Anarhistički karakter pokreta je izraženiji. Ali to ne znači da je svaka osoba koja učestvuje u pobuni anarhista/kinja. Drugačija retorika je u fazonu: „Mi smo narod na ulicama i protiv smo čitave policije, ACAB“.

Da li je bilo debata na temu nasilje protiv nenasilja? Šta većina demonstranata/kinja misli da ima „pravo“ da radi na protestu? Kako se to promenilo? I kako su ljudi reagovali na one koji su se latili militantnije akcije?

Tokom sukoba uopšte se nije postavljalo pitanje samoodbrane od nasilja. Ali neke levičarske i kemalističke grupe su želele da oblikuju pokret kao nenasilnu stvar. Ipak, na primer, pre dva dana na trgu je održana komemoracija za ljude koji su ubijeni od strane policije. Akcija za komemoraciju se sastojala samo u polaganju cveća na trgu – ali policija je ponovo upotrebila suzavac. Tako da te situacije menjaju mišljenja ljudi u korist „samoodbrane“ od nasilnih snaga policije.

Tokom nereda, demolirane su mnoge banke i globalne korporacije, ali takođe i neke lokane prodavnice za koje se zna da pripadaju fašistima, ili pripadaju gradonačelniku Istanbula ili ljudima koji su u bliskim odnosima sa vladom. Gnev ljudi je bio konkretan i duh pobune je uticao na militantni karakter. Slogan sa jednog od transparenata može da pomogne u objašnjenju: „Mi ćemo sa kamatom povratiti našu slobodu, koju ste nam uzeli na rate. - Kamatni lobi“.

Potpisan je sa „Kamatni lobi“ zato što je Erdogan pokušavao da predstavi te akcije kao „igru inostranih snaga“ i za to je okrivio „kamatni lobi“.

Koja je bila uloga društvenih medija u širenju pokreta, i u njegovom ograničavanju?

Kada su TV kanali, novine i sajtovi mejnstrim medija cenzurisali akcije, ljudi su koristili Facebook da bi se međusobno informisali – ne samo u pogledu vesti, već i informacija koje su bile neophodne za naredne akcije. Twitter je takođe još jedan dobar resurs za učesnike/ce protesta. Ljudi su delili vesti o situaciji na barikadama i položajima policije, ali su takođe objavljivali adrese bolnica i potreba ljudi. Ljudi su koristili „nove medije“ da organizuju solidarnost i podršku kao i akcije. Čak i danas, cirkuliše mnogo materijala, poput fotografija i video snimaka policijskog nasilja. Ljudi reaguju na mejnstrim medije i još uvek uspešno koriste društvene medije za komunikaciju.

Koje od represivnih strategija vlasti su bile neuspešne, a koje su bile uspešne?

Oni još uvek koriste nasilje. Sada je otpor legitimniji. Vrednosni sudovi ljudi su se promenili. Vlada sada priča o tome kako će da pita narod za svaku političku strategiju. Ali sada ljudi pokušavaju da govore o političkim strategijama koje žele da realizuju bez države.

Sa druge strane, država nastavlja po starom. Oni su počeli sa lovom na veštice na društvenim medijima. Facebook profili ljudi ili njihovi tvitovi koriste se za podizanje optužbi. Sem toga, bilo je mnogo racija u političkim prostorima, kancelarijama, novinama, radio stanicama i kućama politički aktivnih ljudi. Mnogi ljudi su privedeni i mnogi od njih su još uvek u zatvoru. Putem racija, ti slučajevi su učinjeni tajnim – što znači da ne možeš da vidiš svog advokata 24 časa i ne znaš zašto si optužen – i mnoge nebitne stvari se smatraju „dokazima“ da bi se izmislilo dokazni materijal ili sakrili dokazi o postupcima policije. Država koristi ovu pobunu da bi ugušila svaki did društvene opozicije. Erdogan je čestitao ministarstvu policije za njihovo vladanje tokom akcija, uprkos ljudima koje su ubili. Policajac koji je ubio Ethema Sarısülüka — koji je umro nakon što je upucan u glavu – oslobđen od strane suda dok se čekalo na suđenje. Dok ova opresija raste, ljudi se sve više pune gnevom, zbog državnog terora i nepravde.

Ankara, anarhisti u zaklonu

Na koji način će ovo promeniti budućnost društvenih borbi u Turskoj?

Mislim da to zavisi od organizovanih grupa. Zato što, da bi ste pružili otpor, važno je ne samo nastaviti sa akcijama, već i misliti kolektivno, delovati kolektivno i oblikovati naše živote kolektivno. Iskustvo koje smo stekli iz ove pobune će nam pomoći u narednim borbama, kao u Grčkoj 2008. i 2010.

Nakon što je država izgubila legitimitet, ako se to iskombinuje sa gnevom protiv kapitalističkog procesa i otporom protiv socijalne represije, i ako to navede ljude da samoorganizuju čitav život, onda bez straha možemo da pričamo o socijalnoj revoluciji. Ali prerano je za to. Ovo su prvi koraci ka socijalnoj revoluciji u budućnosti.

Kao što su naši drugovi i drugarice rekli, „naš vek je tek počeo“.

Sa revolucionarnom solidarnošću,

Anarhisti i anarhistkinje u Turskoj – Revolucionarna anarhistička akcija.

Još izjava anarhista koji učestvuju u ustanku:

Izvor: 

Povezano