Iskoristiti Ukrajinu za kuvanje planete

Iskoristiti Ukrajinu za kuvanje planete

Od klimatskih promena do Krima, industrija prirodnog gasa je bez premca u eksploatisanju krize zarad privatne korsti – što ja nazivam doktrinom šoka

Način da se pobedi Vladimir Putin je da se evropsko tržište preplavi sa prirodnim gasom koji je „fracked-in-the-USA“, ili bi industrija htela da poverujemo u to. Kao deo eskalirajuće antiruske histerije, u kongresu SAD podneta su dva zakonska predloga – jedan u predstavničkom domu (H.R. 6), jedan u senatu (S. 2083) – koji imaj uza cilj da se po ubrzanom postupku odobri izvoz tečnog prirodnog gasa, sve u ime pomaganja Evropi da se odvikne od Putinovog fosilnog goriva, i poboljšanja nacionalne bezbednosti SAD.

Sudeći po Koriju Gardneru (Cory Gardner), republikanskom kongresmenu koji je podneo predlog zakona u predstavničkom domu, „protivljenje ovom zakonu je kao da spustite slušalicu u trenutku kada vas zovu upomoć vaši prijatelji i saveznici“. I to bi moglo biti tačno – sve dok vaši prijatelji i saveznici rade za Ševron (Chevron) i Šel (Shell), a hitan slučaj je potreba da se održi rast profita usred nestajanja rezervi konvencionalne nafte i gasa.

Da bi ova smicalica uspela, važno je zagledati se u detalje suviše izbliza. Poput činjenice da veći deo gasa verovatno neće stići do Evrope – zato što predloženi zakoni omogućavaju da gas bude prodat na svetskom tržištu bilo kojoj zemlji koja pripada Svetskoj trgovinskoj organizaciji.

Ili činjenice da je industrija godinama prodavala priču o tome kako Amerikanci moraju da prihvate rizike po svoju zemlju, vodu i vazduh koji prate hidraulično frakturisanje (fraking) da bi pomogli svojoj zemlji u ostvarenju „energetske nezavisnosti“. I sada, odjednom i lukavo, cilj je promenjen u „energetsku bezbednost“, što izgleda znači prodati privremeni višak frakovanog gasa na svetskom tržištu, te na taj način stvoriti energetsku zavisnosti u inostranstvu.

I pre svega, važno je ne pimetiti da bi izgradnja neophodne infrastrukture za izvoz gasa tog obima potrajala više godina sve dok se obavi dobijanje dozvola i izgradnja – samo jedan terminal za pretvaranje gasa u tečno stanje može da košta 7 milijardi dolara, i mora biti snabdevan ogromnom, međupovezanom mrežom cevovoda i kompresorskih stanica, i zahteva sopstvenu elektranu za generisanje energije koja je dovoljna za pretvaranje gasa u tečno stanje putem super hlađenja. Do trenutka kada ti ogromni industrijski projektu budu izgrađeni i pušteni u pogon, Nemačka i Rusija bi mogle na brzinu postati prijatelji. Ali do tada će se malo ko sećati da je kriza na Krimu bila izgovor koji je iskoristila gasna industrija da ostvari svoje dugogodišnje snove o izvozu, bez obzira na posledice po zajednice u kojima se vrši fraking ili po planetu koja se kuva.

Ja tu veštinu iskorišćavanja kriza za privatnu korist zovem doktrinom šoka, i ona ne pokazuje znake povlačenja. Svi mi znamo kako radi doktrina šoka: za vreme krize, bila ona realna ili fabrikovana, naše elite su pod okriljem hitnosti mogle da proguraju nepopularne mere koje su pogubne za većinu. Naravno, ima prigovora – od strane klimatologa koji upozoravaju na potentne moći metana da utiče na globalno zagrevanje, ili lokalnih zajednica koje ne žele na svojim ljubljenim obalama ove izuzetno rizične izvozne luke. Ali ko ima vremena za debatovanje? U pitanju je hitan slučaj! Prvo donesite zakone, razmišljajte o njima kasnije.

Mnoge industrije su dobre u smišljanju ovakvih smicalica, ali niko nije veštiji u iskorišćavanju karakteristika krize koje nameću racionalnost od globalnog gasnog sektora.

Tokom protekle četiri godine gasni lobi je koristio ekonomsku krizu u Evropi da kaže zemljama poput Grčke da je izlaz iz duga i očaja u otvoranju njihovih divnih i fragilnih mora za bušotine. I primenila je slične argumente da bi racionalizovala fraking širom Severne Amerike i Ujedinjenog Kraljevstva.

Sada je kriza du jour sukob u Ukrajini, koji se koristi kao jarac za obaranje smislenih ograničenja na izvoz prirodnog gasa i za proguravanje kontroverznog slobodno-tržišnog dila sa Evropom. Kakav je to dil: još više slobodnog tržišta koje zagađuje ekonomije i još više gasova koji zadržavaju toplotu i zagađuju atmosferu – i sve to kao odgovor na energetsku krizu koja je uglavnom fabrikovana.

U takvim okolnostima vredi upamtiti – što je ironija svih ironija – da kriza u čijem eksploatisanju je industrija prirodnog gasa bila najveštija su same klimatske promene.

Nema veze što je jedino rešenje industrije za klimatsku krizu dramatično širenje procesa ekstrakcije u fraking koji u našu atmosferu oslobađa ogromne količine metana koji destabilizuje klimu. Metan je jedan od najpotentnijih gasova staklene bašte – 34 puta moćniji u zadržavanju toplote od ugljen dioksida, sudeći po najnovijim procenama Međuvladinog panela o klimatskim promenama. I to tokom 100-godišnjeg perioda, tokom koga moć metana vremenom slabi. Daleko je relevantnije, smatra Robert Horvat (Robert Horwath), biohemičar sa Univerziteta Kornel (Cornell), jedan od vodećih svetskih eksperata za emisije metana, posmatrati uticaj u rasponu od 15 do 20 godina, kada metan ima potencijal za globalno zagrevanje koji je zapanjujućih 86-100 puta veći od ugljen dioksida. „U ovom vremenskom okviru mi rizikujemo da budemo zarobljeni u vrlo rapidnom zagrevanju“, rekao je u sredu.

I upamtite: ne gradi se infrastruktura vredna više milijardi sem ako ne planirate da je koristite barem 40 godina. Znači mi odgovaramo na krizu naše planete koja se zagreva tako što gradimo mrežu ultra moćnih atmosferskih furuna. Da li smo ludi?

Ne radi se samo o tome da znamo koliko je zaista oslobođeno metana bušenjem i frakingom i svom  pratećom infrastrukturom. Čak i dok industrija prirodnog gasa svoje emisije ugljen dioksida reklamira kao „manje od uglja!“, ona nikad nije sistematski izmerila koliko joj pobegne prlikom curenja metana, koji lahori u svim fazama procesa ekstrakcije, obrade i distribucije gasa – od zaštitnih cevi bušotine i kondenzatorskih ventila do puklih cevovoda ispod susedstava Harlema. Sama gasna industrija je 1981. smislila pametnu reklamnu foru da je prirodni gas „most“ ka budućnosti čiste energije. Bilo je to pre 33 godine. Dugačak je to most. A suprotne obale još uvek nema na vidiku.

A 1988. – godine kada je klimatolog Džejms Hansen (James Hansen) upozorio kongres, istorijskim svedočenjem, o urgentnom problemu globalnog zagrevanja – Američka gasna asocijacija počela je otvoreno da formuliše svoj proizvod kao odgovor na „efekat staklene bašte“. Nije gubila vreme, drugim rečima, prodavala se kao rešenje za globalnu krizu čiji nastanak je pomogla.

Upotreba ukrajinske krize od strane industrije koja ima za cilj širenje globalnog tržišta pod firmom „energetske bezbednosti“ mora biti sagledana u kontekstu ove nepoljuljane istorije kriznog oportunizma. Samo što nas je ovog puta mnogo više koji znamo gde leži prava energetska bezbednost. Zahvaljujći radu vrhunskih istraživača poput Marka Džejkobsona (Mark Jacobson) i njegovog tima sa Stanforda, mi znamo da svet može, do 2030. godine, u potpunsti da se snabdeva energijom iz obnovljivih izvora. I zahvaljujući najnovijim, alarmantnim izveštajima IPCC-a, mi znamo da je to egzistencijalni imperativ.

To je infrastruktura koju bi trebalo što pre da izgradimo – a ne ogromni industrijski projekti koji će nas budućih decenija vezati za dalju zavisnosti od opasnih fosilnih goriva. Da, ta goriva su tokom tranzicije još uvek potrebna, ali na raspolaganju nam je više nego dovoljno konvencionalnih izvora energije za njeno ostvarenje: ekstra prljavi metodi ekstrakcije poput naftnog peska i frakinga prosto nisu neophodni. Kao što je rekao Jakobson u jednom intervjuu koji je dao baš ove nedelje: „Nama nisu neophodna nekonvencionalna goriva da bismo proizveli infrastrukturu za konverziju na potpuno čistu i obnovljivu energiju vetra, vode i sunca za sve svrhe. Mi možemo da se oslonimo na postojeću infrastrukturu plus novu infrastrukturu [obnovljive generacije] da će obezbediti energiju za proizvodnju preostale čiste infrastrukture koja će nam biti potrebna … Konvencionalna nafta i gas su daleko više nego dovoljni.“

S obzirom na to, na Evropljanima je da svoju želju za emancipacijom od ruskog gasa pretoče u zahtev za ubrzanom tranzicijom na obnovljive izvore energije. Takva tranzicija – na koju su se po Kjoto protokolu evropske nacije obavezale – može lako biti sabotirana ukoliko svetsko tržište bude preplavljeno jeftinim fosilnim gorivom koje je frakovano iz stenovitog tla SAD. I naravno Amerikanci protiv frakinga, koji predvode napad na ubrzani postupak za izvoz tečnog prirodnog gasa, blisko sarađuju sa svojim evropksim pandanima na sprečavanju da do toga njega dođe.

Odgovaranje na pretnju katastrofalnog zagrevanja naš je najhitniji energetski imperativ. I mi jednostavno ne možemo da priuštimo da nam pažnja bude odvraćena najnovijim krizom potaknutim marketinškim smicalicama gasne industrije.

Povezano