Kako je Amerika stvorila ISIS

Njihovi video snimci i naši, njihov „kalifat“ i naš

Tom Engelhardt je suosnivač American Empire Project-a i autor knjige The United States of Fear kao i istorije hladnog rata, The End of Victory Culture. On je odgovoran za sajt TomDispatch.com Nation Institute-a. Njegova poslednja knjiga, koja će biti objavljena u oktobru, je Shadow Government: Surveillance, Secret Wars, and a Global Security State in a Single Superpower World (Haymarket Books).

Kog god da ste političkog opredeljenja, verovatno vas trenutno Amerika ne čini srećnim. Uostalom, tu je Ferguson (čitav svet je gledao!), sve nepopularniji predsednik, kongres u odnosu na čiji rejting predsednik izgleda kao rok zvezda, rastuće siromaštvo, padajuće zarade i rastući jaz nejednakosti tek toliko da započnem ono što bi mogao biti dugačak spisak. U inostranstvu, od Libije i Ukrajine do Iraka i Južnog kineskog mora, SAD nigde ne cvetaju ruže. Ankete odražavaju opštu američku smrknutost, gde 71% javnosti tvrdi da je zemlja „na pogrešnom putu“. Mi izgledamo kao supersila koju je napustila sreća.

Ono što je Amerikancima bilo potrebno je da nas nešto podigne i učini da se osećamo bolje, da učini, zapravo, da se osećamo izrazito dobro. Svakako, ono što je zvaničnom Vašingtonu bilo potrebno u teška vremena je bona fide neprijatelj koji je toliko prokleto zao, toliko brutalan, toliko varvarski, toliko nehuman da bismo, nasuprot njemu, mogli da znamo koliko smo izuzetni, koliko smo zaista neophodni ovoj planti.

Ako imate etiketu koja je stvarno, stvarno loša poput genocida ili etničkog čišćenja, verovatno je možete primeniti na delatnosti ISIS-a.

U pravi čas, stiže spas u vidu nečeg novog pod suncem: Islamske Države Iraka i Sirije (ISIS), nedavno preimenovane u Islamsku Državu (IS). To je grupa koja je toliko ekstremna da je se odrekla čak i al-Kaida, toliko brutalna da je vratila raspeće, odsecanje glave, davljenje (waterboarding) i amputiranje, toliko fanatična da je spremna da progoni bilo koju versku grupu koja joj je u dometu oružja, toliko strašno s one strane morala da je odsecanje glave nevinog Amerikanca učinila globalnim propagandnim fenomenom. Ako imate etiketu koja je stvarno, stvarno loša poput genocida ili etničkog čišćenja, verovatno je možete primeniti na delatnosti ISIS-a.

Takođe se pokazala tako efikasnom da je njena relativno skromna družina džihadističkih ratnika do nogu potukla sirijsku i iračku armiju, kao i kurdsku pešmerga miliciju, preuzevši kontrolu nad teritorijom u srcu Bliskog istoka koja je veća od Velike Britanije. Danas, ona vlada nad najmanje četiri miliona ljudi, kontroliše sopstvena aktivna naftna polja i rafinerije (i stoga ima prihode kao i priliv novca iz opljačkanih banaka, otmičarskih otkupnina, kao i zalivske države zaštitnice). Uprkos opoziciji, čini se da se i dalje širi i tvrdi da je uspostavila kalifat.

Sila toliko zla da morate da uradite nešto po tom pitanju

Suočavajući se sa čistim zlom, možete osetiti jezu ili strah, čak iako ste vrhunski zvaničnik vojske ili nacionalne bezbednosti, ali u izvesnom smislu morate se osećati dobro, takođe. Ne dešava vam se svaki dan da imate neprijatelja kog vaš predsednik može da imenuje „rakom“; kog vaš državni sekretar može da nazove „licem“ „gadnog, divljačkog, nihilističnog i bezvrednog zla“ koje „mora biti uništeno“; kog vaš ministar odbrane može da denuncira kao „varvarskog“ i da mu nedostaje „standard pristojnosti, odgovornog ljudskog ponašanja... to je neminovna pretnja svakom našem interesu, bilo u Iraku ili ma gde drugo“; da vaš predsednik združenog generalštaba može da ga opiše kao „organizaciju koja ima apokaliptičnu stratešku viziju poslednjih vremena i koja će na kraju morati da bude poražena“; i koju penzionisani general i bivši načelnik američkih snaga u Avganistanu može da etiketira kao „pošast... izvan okrilja čovečanstva [koja] … mora biti iskorenjena“.

Takvo preteće zlo priziva samo jednu stvar, naravno: da se umešaju Sledinjene Države.

Govorimo o situaciji osećam-se-dobro osećam-se-loše u kojoj se nalazi rukovodstvo supersile koja je videla i bolje dane! Takvo preteće zlo priziva samo jednu stvar, naravno: da se umešaju Sledinjene Države. Ono priziva Obaminu administraciju da pošalje bombardere i bespilotne letilice u postepeno šireći vazdušni rat u Iraku i, pre ili kasnije, možda u Siriji. Ono na Vašingtonova pleća svaljuje odgovornost da organizuje novu „koaliciju spremnih“ od strane raznih pomagača i protivnika Asadovog režima u Siriji, iz reda onih koji su naoružali i finansirali ekstremističke pobunejnike u toj zemlji, iz reda etničkih/verskih frakcija u bivšem Iraku, i raznih NATO zemalja. Ono priziva Vašington da transformiše rukovodstvo Iraka (što je proces koji je nazvan „promena režima“) i da uzdignu novog čoveka koji je kadar da ponovo ujedini šiite, sunite i Kurde, koji se sada međusobno sukobljavaju, u naciju koja je u stanju da potisne plimu ekstremizma. Ako ne američke „čizme na terenu“, ono priziva razne proksi operacije u kojima će vojska SAD učestvovati u vidu obuke, naoružavanja, finsnriranja i savetovanja. Kad se suočite sa takvim zlom, koje vam mogu biti druge opcije?

Ako vam sve ovo zvuči čudno poznato, i trebalo bi. Izuzev par invazija, koraci koji su već uzeti u razmatranje ili su već preduzeti da bi se nosili sa „pretnjom ISIS-a“ prihvatljiv sažetak su poslednjih 13 godina i onoga što se nekada zvalo globalni rat protiv terorizma a sada uopšte nema ime. Iako je ISIS nova tvorevina, nije na odmet malo istorje, pošto je ta grupa, barem delimično, zaostavština Amerike na Bliskom istoku.

Deo zasluga pripada Osami bin Ladenu. Uostalom, on je pomogao da krenemo ISIS-ovim putem.

Deo zasluga pripada Osami bin Ladenu. Uostalom, on je pomogao da krenemo ISIS-ovim putem. On i njegova dronjava banda nikako nisu mogli da stvore kalifat o kom su maštali ili bilo šta drugo. Ali on je shvatio da podbadanje Vašingtona da uradi nešto što bi ličilo na krstaški rat sa muslimanskim svetom mora biti delotvoran način da se krene u tom pravcu.

Drugim rečima, pre nego što Vašington u potpunosti upotrebi svoju vojnu moć protiv novog „kalifata“, skromni pregled godina koje su usledile nakon 11. septembra može biti svrsishodan. Krenimo od trenutka kada su srušene kule u Njujorku, zahvaljujući maloj grupi uglavnom saudijskih otmičara, i gotovo 3.000 ljudi mrtvih u ruševinama. U to vreme, nije bilo teško ubediti Amerikance da ne može da postoji nešto gore, u smislu čistog zla, od Osame bin Ladena i al-Kaide.

Uspostavljanje američkog kalifata

Suočivši se sa neviđenim zlom, Sjedinjene Države su zvanično otišle u rat kao što bi to mogle učiniti protiv neprijatelja koji raspolaže vojnom silom. Pod rubrikom globalni rat protiv terorizma, Bušova administracija je pokrenula moć vojske i paramilitarizovanih obaveštajnih agencija SAD bez premca protiv … hm, čega? Uprkos onim dramatičnim video snimcima kampova za obuku al-Kaide u Avganistanu, ta organizacija nije imala vojnu silu koja zavređuje ime, i uprkos onome što ste videli na „Domovini“, nije bilo ni ćelija spavača u SAD; niti su bili u stanju da u skorije vreme pokrenu prateće operacije.

Drugim rečima, dok je Bušova administracija govorila o „isušivanju močvare“ teroosirtičkih grupa u 60 zemalja, vojska SAD je bila poslata da se bori protiv onoga što je u suštini bilo nemoguće, uglavnom reprezentujući prizvane strahove i fantazije samog Vašingtona. Odnosno, prvobitno je bila poslata protiv bande uglavnom nedoslednih islamskih ekstremista, koji su bili razbacani u malobrojnim grupama u nerazvijenim plemenskim područjima Avganistana ili Pakistana i, naravno, rudimentarnim armijama talibana.

Bilo je to, da upotrebim reč koja se samo jednom omakla Džordžu V. Bušu, nešto poput „krstaškog rata“, nešto nalik verskom ratu, ako ne protiv samog islama – američki zvaničnici su to usrdno i u više navrata pojasnili – onda protiv ideje muslimanskog neprijatelja, kao i protiv al-Kaide i talibana u Avganistanu, Sadama Husein u Iraku, i kasnije Muamera Gadafija u Libiji. U svakom slučaju, Vašington je sakupio koaliciju voljnih, od arapskih i južno i centralno azijskih država do evropskih, poslao je vazdušne snage koje je dva puta pratila potpuna invazija i okupacija, okupio je lokalne političare po našem izboru za velike operacije „izgradnje nacije“ uz izstovremeno mnogo samopromotivne priče o demokratiji, i izgradio ogromne nove vojne i bezbednosne aparate, snabdevši ih sa milijardama dolara za obuku i naoružanje.

Gledajući unazad, teško je ne misliti o svemu ovome kao o nekoj vrsti američkog džihadizma

Gledajući unazad, teško je ne misliti o svemu ovome kao o nekoj vrsti američkog džihadizma, kao i pokušaju da se uspostavi ono što bi se moglo smatrati američkim kalifatom u regionu (iako je Vašingtom imao daleko blaže deskriptivne termine za to). Tokom tog procesa, SAD su uspešno demontirale i uništile državnu moć u svakoj od tri glavne zemlje u kojima su intervenisale, postaravši se pri tom za destabilizaciju susednih zemalja i konačno samog regiona.

U tom uglavnom muslimanskom delu sveta, SAD su ostavile sumorni trag koji mi u ovoj zemlji generalno nastojimo da opovrgnemo ili zaboravimo onda kada osuđujemo varvarstvo drugih. Mi smo sada usredsređeni na užasni ISIS-ov video snimak ubistva novinara Džejmsa Folija, taj propagandni dokument koji je očigledno osmišljen da gurne Vašington preko ivice u aktivnije suprotstavljanje toj grupi.

Mi, ipak, ignorišemo virtuelnu biblioteku video snimaka i drugih slika koje su generisale SAD, slika koje su naširoko viđene (ili se o njima čulo i raspravljalo) sa ništa manjim užasom u muslimanskom svetu, nego što je to bio slučaj sa ISIS-ovim slikama u našem. Za početak, bile su tu grozne „screen saver“ slike pravo iz Markiz de Sada iz zatvora Abu Graib. Tamo, Amerikanci su mučili i zlostavljali iračke zatvorenike, dok su stvarali sopstvenu ikoničnu verziju slike raspeća. Zatim su tu bili video snimci koje niko (sem insajdera) nije video, ali za koje su svi čuli. Njih je snimila CIA tokom ponovljenog mučenja i zlostavljanja osumnjičenih pripadnika al-Kaide na svojim „crnim mestima“. 2005. ih je uništio zvaničnik te agencije, da ne bi jednog dana bili prikazani na američkom sudu. Takođe smo imali i video snimak iz helikoptera tipa Apač koji je objavio Vikiliks na kom su američki piloti ubijaju iračke civile na ulicama Bagdada (uključujući dopisnike Rojtersa), dok se na zvučnom zapisu čuje kako se posada zabavlja. Imali smo video snimak vojnka SAD koji uriniraju na tela mrtvih talibanskih boraca u Avganistanu. Imali smo trfejne fotografije delova tela koje su doneli kući vojnici SAD. Bilo je snaf filmova žrtava Vašingtonovih kampanja ubijanja u plemenskim nerazvijenim područjima planete (ili „pljeskanje buba“, kako piloti bespilotnih letilica nazivaju mrtve iz tih napada) i slični snimak iz helikoptera sa teškim naoružanjem. Imali smo snaf video sa bin Ladenom iz napada na Abotabad, u Pakistanu, koji je predsednik Obama navodno gledao uživo. I to je samo za početak prikaza nekih od slika koje je napravila SAD od septembra 2001. u svojim brojnim avanturama u Velikom Bliskom istoku.

Sve u svemu, invazije, okupacije, kampanje bespilotnih letilica u nekoliko zemalja, broj mrtvih koji je dostigao stotine hiljada, isterivanje miliona ljudi koji su poslati u eksterni ili interni egzil, trošenje biliona dolara sve to je završilo na kontu izmišljotina o bin Landenu. Sve to se pokazalo kao džihadistička oruđa za regrutaciju par excellence.

Kada su SAD bile gotove, kada su pokrenule proces koji je doveo do ustanaka, građanskih ratova, rasta ekstremističkih milicija, i propasti dražvnih struktura, takođe su garantovale uspon nečega novog na planeti Zemlji: ISIS-a – kao i drugih ekstremističkih jedinica od pakistanskih talibana, koji sada ne priznaju državni autoritet u određenim delovima te zemlje, do Ansar al-Šarija u Libiji i al-Kaide na Arapskom poluostrvu u Jemenu.

Iako bi se militanti ISIS-a nesumnjivo zgrozili od same pomisli na to, oni su se izlegli u Vašingtonu.

Iako bi se militanti ISIS-a nesumnjivo zgrozili od same pomisli na to, oni su se izlegli u Vašingtonu. Trinaest godina regionalnog rata, okupacije i intervencije igralo je ključnu ulogu u pripremanju terena za njih. Oni su možda naša najgora noćna mora (do sada), ali oni su takođe naše nasleđe – i ne samo zato što su mnogi od njihovih vođa došli iz iračke armije koju smo mi raspustili, što su im uverenja i veštine izbrušena u zatvorima koje smo mi podigli (kamp Buka je izgleda bio Vest Point iračkog ekstremizma), i stekli iskustvo suočavajući se sa antiterorističkim operacijama SAD tokom „udarnih“ godina okupacije. Ustvari, skoro sve što je urađeno u ratu protiv terorizma olakšalo je njihov uspon. Uostalom, mi smo demontirali iračku armiju i ponovo izgradili onu koja bi pobegla na prvu naznaku ISIS-ovih boraca, prepuštajući im ogromne zalihe Vašingtonovog oružja. Mi smo u suštini uništili iračku državu, dok smo potpomagali šiitskog vođu koji bi ugnjetavao dovoljno sunita na toliko načina da je to bilo dovoljno za stvaranje situacije u kojoj bi ISIS naišao na dobrodošlicu ili bi bio tolerisan diljem značajnih delova zemlje.

Budalaštine o eskalaciji

Kad razmislite o tome, od trenutka kada su prve bombe počele da padaju na Avganistan u oktobru 2001. pa do danas, ni jedna vojna intervencija SAD nije ostvarila ništa nalik svom nameravanom efektu. Svaka se, vremenom, pokazala kao katastrofa na svoj specifičan način, pružajući plodno tlo za ekstremizam i proizvodeći još jedan komplet regrutacionih postera za još jednu grupu džihadističkih pokreta. Gledano realistično, ovo je ono što bilo koja američka vojna intervencija izglega nudi ekstremističkim jedinicama – i ISIS to zna.

Ne smatrajte njihov provokativni video snimak pogubljenja Džejmsa Folija za iracionalni čin ludaka koji slepo na sebe prizivaju destruktivnu silu poslednje supersile planete. Naprotiv. Iza toga leži racionalna kalulacija. ISIS-ovi lideri sigurno razumeju da bi im američka vojna moć nanela štetu, ali oni znaju takođe da, kao u azijskoj borilačkoj veštini u kojoj se snaga napadača upotrebljava protiv njega, Vašingtonovo bezrezervno učešće bi takođe ulilo još više snage u njihov pokret. (Bio je to najoriginalniji uvid Osame bin Ladena).

To bi ISIS-u dalo najvećeg neprijatelja, što znači i – u njihovom svetu – najveći ulični kredibilitet. To bi sa sobom donelo sećanja svih prethodnih intervencija, svih onih snaf video snimaka i užasnih slika. To bi pomoglo da se raspali i tako privuče još više članova i boraca. To bi dalo krajnji raison d'être manjini verskih pokreta koji bi u protivnom mogli da se pokažu manje nego kohezivnim i, na dugi rok, prilično ranjivim. To bi pokretu dalo globalni razlog za hvalisanje do daleko u budućnost.

ISIS-ova težnja je nesumnjivo bila da namami Obaminu administraciju da izvrši značajnu intervenciju.

ISIS-ova težnja je nesumnjivo bila da namami Obaminu administraciju da izvrši značajnu intervenciju. I u tome, mogu se pokazati uspešnim. Uostalom, mi sada gledamo poznatu verziju eskalacijske budalaštine na delu u Vašingtonu. Obama i njegovi najviši zvaničnici očigledno podstiču eskalaciju. U ovalnoj sobi je predsednik koji vidno okleva, koji nesumnjivo ne želi da na velika vrata interveniše u Iraku (iz kog je 2011. ponosno povukao američke trupe „sa visiko uzdignutim čelima“), niti u Siriji (mestu gde je 2013. izbegavao da pošalje bombardere i rakete).

Za razliku od prethodnog predsednika i njegovih vrhovnih zvaničnika, koji su bili puni samopouzdanja i sveobuhvatnih planova za stvaranje Pax Americane širom Velikog bliskog istoka, ovaj predsednik i njegov tim za spoljnu politiku stupili su na dužnost sa namerom da upravljaju nasleđenom globalnom situacijom. Jedini plan predsednika Obame, takav kakav je bio, bio je izaći iz iračkog rata (u skaldu sa politikom koju je već ustanovila Bušova administracija). Možda je to tada bio nagoveštaj da je, ne bili to učinio, smatrao da mora da uputi „talas“ američkih trupa u Avganistan. Pet ipo godina kasnije, on i njegovi ključni zvaničnici još uvek izgleda u suštini nemaju nikakav plan, ta grupa sada već očajnih menadžera angažovanih u refleksnoj borbi za destabilišući Veliki bliski istok (i sve više Afriku i granične zemlje Evrope takođe).

Pet i po godina kasnije, predsednik je još jednom pod pritiskom i kritikovan je od strane odabranih neokonzervativaca, mekejnovaca, i ovog puta, izgleda, vrhovna vojna komanda očigledno željna da bude još jednom puštena sa lanca i da svetom pronese varvarstvo – to jest, da dodatno rizikujući poveća ulog u ruci u kojoj gubi. Kao u 2009, tako i danas, on se polako ali sigurno povlači. Do sada, proces „misije gmizanja“ (mission creep) – što je termin koji je odlučno odbačen od strane Obamine administracije – uveliko traje.

Ona je započela lagano sa propašću iračke armije, koju su obučavale i snabdevale SAD, kada se u Mosulu i drugim severnim iračkim gradovima suočila sa napadima ISIS-a. Sredinom juna, američki nosač aviona H.V. Buš sa više od 100 aviona poslat je u Persijski zaliv i predsednik je poslao stotine vojnika, uključujući savetnike specijalnih snaga (iako zvanično nije bilo „čizama na terenu“). On se takođe složio da pošalje bespilotne letilice i druge vidove vazdušnog nadziranja u regione koje je zauzeo ISIS, što je očigledno priprema buduće kampanje bombardovanja. Sve ovo se dešavalo pre nego što je sudbina Jazida – male verske sekte čije su zajedncie u severnom Iraku bile brutalno uništene od strane ISIS-ovih boraca – zvanično označila početak kampanje ograničenog bombardovanja koje je pogodno za „humanitarnu krizu“.

Kada je ISIS, potpomognut teškim naoružanjem SAD koje je zarobio od iračke vojske, počeo da slama kurdsku pešmerga miliciju, preteći prestonici kurdskog regiona u Iraku i zauzevši ogromnu branu u Mosulu, bombardovanje je prošireno. Još vojnika i savetnika je poslato, i oružje je počelo da se sliva ka Kurdima, sa obećanjima svega napred navedenog i dalje na jug, pošto nova vlada nacionalnog jedinstva bude formirana u Bagdadu.

Predsednik je objasnio ovo širenje bombardovanja navođenjem pretnje da će ISIS dići u vazduh branu u Mosulu i poplaviti zajednice koje se nalaze nizvodno, te stoga navodno ugrožavajući ambasadu SAD u udaljenom Bagdadu. (Bila je to jadna izmišljotina zato što bi tada ISIS morao da poplavi delove sopstvenog „kalifata“.)

Video snimak odsecanja glave je onda pružio izgovor za stavljanje na dnevni red mogućeg bombardovanja Sirije.

Video snimak odsecanja glave je onda pružio izgovor za stavljanje na dnevni red mogućeg bombardovanja Sirije. I još jednom predsednik koji okleva, koji polako popušta, dao je odobrenje za letove bespilotnih letilica za nadziranje iznad određenih delova Sirije u sklopu pripreme za moguće bombardovanje koje možda nije tako daleko.

Inkrementalizam oklevala

Razmotrimo ovaj inkrementalizam oklevala pod uobičajenim pritiscima militarizovanog Vašingtona koji je željan da pusti s lanca pse rata. Jedino mesto ka kome sve ovo ide je baruština bizarnih kontradikcija uključujući sirijsku politiku. Bilo koje bombardovanje te zemlje nužno će uključiti implicitnu, ako ne i eksplicitnu, podršku ubilačkom režimu Bašara al-Asada, kao i jedva postojećim „umerenim“ pobunjenicima koji se protive njegovom režimu i kojima Vašington možda sada šalje još oružja. Ovo, zauzvrat, može značiti indirektno isporučivanje još više oružja ISIS-u. Saberite sve to i trenutno izgleda da je Vašington na putu koji mu je pripremio ISIS.

Trenutno izgleda da je Vašington na putu koji mu je pripremio ISIS.

Amerikanci rado veruju da svi problemi imaju rešenja. Možda, ipak, nema očiglednog ili barem neposrednog rešenja što se tiče ISIS-a, organizacije koja je zasnovana na isključivosti i podelama u regionu koji ne može biti podeljeniji. Sa druge strane, kao manjinski pokret koji je već otuđio toliko mnogo ljudi u regionu, prepušten sam sebi mogao bi vremenom jednostavno da izgori ili implodira. Mi to ne znamo. Mi to ne možemo znati. Ali mi imamo pouzdane dokaze iz poslednjih 13 godina šta će eskalirajuća američka intervencija verovatno uraditi: ne ono šta god Vašington želi da uradi.

I imajte ovo na umu: da su SAD stvarno u stanju da unište ili slome ISIS, kao što zahtevaju naš državni sekretar i drugi, to bi moglo da se pokaže kao bilo šta drugo samo ne kao povoljno. Uostalom, lako je bilo pomisliti, kao što su to učinili Amerikanci nakon 11. septembra, da je al-Kaida najgore na svetu od onoga što islamski ekstremizam može da ponudi. Ubistvo Osame bin Ladena nam je predstavljeno kao krajnji trijumf nad islamističkim terorizmom. Ali ISIS živi i diše i raste, i širom Velikog bliskog istoka islamističke ekstremističke organizacije dobijaju članove i na privlačnosti, na načine koji bi trebalo da nam pomognu da razjasnimo šta je zapravo rat protiv terorizma stvarno doneo. Činjenica da mi sada ne možemo da zamislimo šta bi moglo biti gore od ISIS-a ne znači ništa, s obzirom da niko u našem svetu nije mogao da zamisli ISIS pre njenog nastanka.

Američko ponašanje u poslednjih 13 godina je sramno. Do it again ne bi trebalo da bude opcija.

Povezano