Kako je stejt department Hilari Klinton prodao fraking svetu

Otkriće tajnih dokumenata detaljno opisuje globalni pritisak SAD u korist eksploatacije škriljnog gasa.

Jednog ledenog jutra februara 2012, avion Hilari Klinton (Hillary Clinton) je sleteo u glavni grad Bugarske, Sofiju, koja se upravo vadila iz žestoke mećave. Umotana u debeli kaput, državna sekretarka spustila se niz stepenice na snegom prekrivenu pistu, gde se zajedno sa svojim pomoćnicima nanizala u povorku spremnu da krene ka predsedničkoj palati. Tog popodneva, sastali su se sa bugarskim liderima, uključujući premijera Bojka Borisova, da prodiskutuju o svemu od krvavog građanskog rata u Siriji do njihove zajedničke potrage za nuklearnim oružjem i drugim materijalima ili znanjima koja bi mogla da dospeju u pogrešne ruke (loose nukes). Ali fokus razgovora je bio fraking. Prethodne godine, Bugarska je ugovorila petogodišnji posao vredan 68 miliona dolara, dodelivši američkom naftnom gigantu Chevron milione jutara zemlje u koncesijama za škriljni gas. Bugari su bili besni. Ubrzo po dolasku Klintonke, desetine hiljada demonstranata slilo se na ulice noseći plakate na kojima je pisalo „Stop fracking with our water“ i „Chevron go home“. Bugarski parlament je reagovao glasanjem ogromnom većinom za moratorijum na fraking.

Klintonka se zauzela kod bugarskh zvaničnika da pruže frakingu još jednu šansu. Sudeći po Borisovu, ona je pristala da pomogne dolazak „najbolih stručnjaka za te nove tehnologije koji će prezentovati koristi za bugarski narod“. Ali otpor je samo rastao. Narednog meseca u susednoj Rumuniji, hiljade ljudi se okupilo na protestu protiv još jednog Ševronovog (Chevron) projekta frakinga, i rumunski parlament je počeo da razmatra moratorijum na škriljni gas. Opet je Klintonka intervenisala, poslavši svog specijalnog izaslanika za energiju u Evroaziji, Ričarda Morningstara (Richard Morningstar), da se založi protiv zabrane frakinga. Lobiranje stejt departmenta je dostiglo vrhunac krajem maja 2012, kada je uz pomoć najviših zvaničnika Bugarske i Rumunije Morningstar održao niz sastanaka na temu frakinga. On je takođe tu tehnologiju reklamirao u intervjuu na bugarskom nacionalnom radiju, rekavši da bi ona mogla da dovede do petostrukog pada cena prirodnog gasa. Nekoliko nedelja kasnije, parlament Rumunije je glasao protiv predložene zabrane frakinga i Bugarska je ublažila svoj moratorijum.

Ova epizoda baca svetlo na izuzetno važnu ali slabo poznatu dimenziju diplomatskog nasleđa Klintonke. Pod njenim vođstvom, stejt department je blisko sarađivao sa energetskim kompanijama na širenju frakinga širom planete – što je deo šireg insistiranja na borbi protiv klimatskih promena, povećanja globalne energetske ponude, i podrivanja moći suparnika poput Rusije koji koriste sopstvene energetske resurse kao toljagu. Ali grupe za zaštitu životne sredine se boje da bi izvoz frakinga, koji je kod kuće povezan sa zagađenjem vode za piće i zemljotresima, mogao da napravi pustoš u zemljama sa oskudnim propisima za zaštitu životne sredine. I sudeći po intervjuima, diplomatskim depešama, i drugim dokumentima koje je pribavila Mother Jones, američki zvaničnici – od kojih neki sa dubokim vezama sa industrijom – takođe su pomogli američkim firmama da ugrabe potencijalno lukrativne koncesije škriljnog gasa u inostranstvu, što postavlja zabrinjavajuća pitanja o tome čijim interesima taj program zapravo služi.


Bugarski ministar inostranih poslova dočekuje Hilari Klinton na sofijskom aerodromu 

Geolozi su odavno znali da postoje ogromne količine prirodnog gasa koji je zarobljen u škriljcima. Ali njihova ekstrakcija nije bila ekonomski održiva sve do poznih 1990-ih, kada je teksaški istraživač naftnih nalazišta Džordž Mičel (George Mitchell) uspeo da otkrije nov metod ekstracije koji je podrazumevao bušenje postrance u odnosu na inicijalnu bušotinu, potom pumpanje vodom, hemikalijama i peskom da bi se razbili šriljci – što je varijacija tehnike koja je poznata kao hidraulično frakturisanje, ili fraking. Pored izbacivanja izdašne količine prirodnog gasa, Mičelovo otkriće je zapalilo energetsku revoluciju. Između 2006. i 2008, domaće rezerve gasa su skočile za 35 procenata. Sjedinjene Države su potom preskočile Rusiju i postale najveći proizvođač prirodnog gasa na svetu. Zahvaljujući tome, cene su pale na rekordno niski nivo i Amerika je počela da se odvikava od uglja, zajedno sa uvozom nafte i gasa, što je umanjilo njenu zavisnost od Bliskog istoka. Rastuća globalna ponuda gasa takođe je pomogla da se smanji ekonomska snaga Rusije: samo između 2008. i 2009. profiti ruske državne gasne kompanije Gazprom pali su za više od 60 procenata.

Klintonka, koja je položila zakletvu za državnu sekretarku početkom 2009, verovala je da bi škriljni gas mogao da pomogne da se preuredi globalna energetska politika. „Ovo je trenutak suštinskih promena“, kasnije je rekla masi na univerzitetu Džordžtaun. „Zemlje koje su zavisile od drugih za svoju energiju sada su proizvođači. Kako će ovo oblikovati svetska dešavanja? Ko će imati koristi, a ko neće? … Odgovori na ta pitanja se upravo pišu i mi nameravamo da igramo glavnu ulogu.“ Klintonka je potapšala advokata Dejvida Goldvina (David Goldvyn), svog specijalnog izaslanika za međunarodne energetske poslove; njegovo uputstvo je bilo „da se energetska diplomatija uzdigne na nivo ključne funkcije spoljne politike SAD“.

Goldvin je imao dugu istoriju promovisanja bušotina u instranstvu – i kao zvaničnik ministarstva energije pod Bilom Klintonom (Bill Clinton) i kao predstavnik naftne industrije. Od 2005. do 2009. on je upravljao Američko-libijskom poslovnom asocijacijom, organizacijom koju finansiraju primarno američke naftne kompanije – uključujući Ševron, Ekson Mobil (Exxon Mobil) i Maraton (Marathon) – insistirajući na tome da se mora doći do bogatih zaliha Libije. Goldvin je lobirao u kongresu za pro-libijske mere i čak se borio protiv zakona koji bi dopustio porodicama žrtava bombaškog napada u Lokerbiju da tuže libijsku vladu zbog njene navodne uloge u napadu.

Sudeći po diplomatskim depešama koje je objavio Vikiliks (Wikileaks), jedan od prvih Godvinovih postupaka u stejt departmentu je bilo okupljanje direktora naftne i gasne industrije „da razmotre potencijlni međunarodni uticaj škriljnog gasa“. Klintonka je onda poslala depešu diplomatama SAD, tražeći od njih da prikupe informacije o potencijalu za fraking u zemljama u kojima se nalaze. Ta nastojanja su na kraju dovela do nastanka Globalne inicijative za škriljni gas, koja je imala za cilj da pomogne nacijama da razviju sopstvene škriljne potencijale. Klintonka je obećala da će to učini „na način koji što je moguće više poštuje životnu sredinu.“

Ali grupe za zaštitu životne sredine jedva da su bile konsultovane, dok je industrija igrala ključnu ulogu. Kada je Goldvin otkrio inicijativu u aprilu 2010, bilo je to na sastanku Energetske asocijacije Sjedinjenih Država, trgovinske organizacije koja predstavlja Ševron, Ekson Mobil i Konkofilips (ConocoPhillips), koje su sve forsirale fraking u inostranstvu. Među njihovim glavnim metama je bila Poljska, čija preliminarna istraživanja su sugerisala da poseduje obilje škriljnog gasa. Dan nakon Goldvinovog obelodanjenja, ambasada SAD u Varšavi je pomogla u organizovanju konferencije o škriljnom gasu, iza koje su stajale iste ove komanije (plus Haliburton (Halliburton), kompanija koja se bavi servisiranjem naftnih polja) i na kojoj su prisustvovali zvaničnici ministarstva spoljnih poslova i energije.

U nekim slučajevima, Klintonka je lično promovisala škriljni gas. Tokom sastanka ministara spoljnjih poslova 2010. u Vašingtonu, DC, ona je govorila o planovima Amerike da pomognu širenje frakinga u inostranstvu. „Ja znam da je [to] na nekm mestima kontroverzno“, rekla je, „ali prirodni gas je najčistije fosilno gorivo koje je danas raspoloživo za stvaranje energije.“ Ona je kasnije otputovala u Poljsku gde je prisustvovala nizu sastanaka sa zvaničnicima, nakon kojih je objavila da se zemlja pridružila Globalnoj inicijativi za škriljni gas.

Tog avgusta, delegati iz 17 zemalja su stigli u Vašington na prvu konferenciju stejt departmenta o škriljnom gasu. Medijima nije bilo dozvoljeno da prisustvuju, i zvaničnici su odbili da otkriju osnovne informacije, uključujući i to koje zemlje su učestvovale. Kada se kongresmen Henri Vaksman (Henry Waxman, demokrata iz Kalifornije) raspitivao o učešću industrije, department bi mu rekao samo da je bilo „ograničenog prisustva industrije“. (Zvaničnici stejt departmenta su kasnije bili spremniji za saradnju sa Mother Jones: Pored brojnih agencija vlade SAD, oni kažu da su učesnici imali prilike da čuju i predstavnike energetskih firmi, među kojima su bile Devon, Česapik (Chesapeake) i Haliburton)

Tokom kratke pres konferencije koja je usledila, Goldvin, niski čovek sa naočarima i kratkom tamnom kosom, tvrdio je da bi druge nacije mogle da izbegnu oštećenje životne sredine koje se ponekad povezuje sa frakingom tako što će slediti Ameriku i usvojiti „krovne zakone i propise“. Novinar je sugerisao da je proizvodnja SAD zapravo „nadmašila sposobnost da efikasno nadgleda bezbednost“ i pitao kako možemo da budemo sigurni da se to neće desiti na drugom mestu. Goldvin je odgovorio da su prisutni bili upoznati sa pitanjima bezbednosti od strane energetskih kompanija i Saveta za zaštitu podzemnih voda, neprofitne organizacije koja dobija novčana sredstva od industrije i protivi se federalnim propisima za odlaganje otpadnih voda frakinga.

Goldvin i delegati su se potom ukrcali u autobus za Pensilvaniju gde su išli na ručak koji je sponzorisala industrija i potom obišli neka škriljna polja. Pol Hjuper (Paul Hueper), direktor energetskih programa u Birou energetskih resursa pri ministarstvu spoljnih poslova, kaže da je obilazak organizovan nezavisno i da su energetske firme bile pozvane samo na konferenciju da podele svoje najbolje prakse. „Mi smo vrlo tvrdi po ovom pitanju“, insistira Pol Hjuper iz stejt departmenta. „Mi nismo varalica1 industrije.“
 

Iako je sastanak pomogao da se poveća interesovanje, tek je 2011. zaista počela groznica frakinga. Tog proleća, Uprava za energetske informacije (EIA) SAD objavila je svoje početne procene globalnog šriljnog gasa, kojima je utvrđeno da su 32 zemlje imale odgovarajuće škriljne basene što je ukupnu globalnu količinu škriljnog gasa dovelo do 6.600 biliona kubnih metara – što je dovoljno da snabde ceo svet tokom više od 50 godina po trenutnoj stopi potrošnje. Bila je to velika prilika za velike naftne i gasne kompanije, koje su uglavnom propustile procvat frakinga i bile su pod pritiskom Vol strita da povećaju svoje nestajuće rezerve. „Oni su očajni“, rekla je Antonin Sajmon (Antonine Simon), koja koordinira kampanjom za škriljni gas u evropskom ogranku Prijatelja Zemlje. „To je poslednji pokušaj da se nastavi sa njihovim razvojem fosilnih goriva“.

Industrija je počela sa žestokom borbom za pristup škriljnim poljima u inostranstvu, i da promoviše gas kao odabrano gorivo za smanjenje emisija ugljenika. U Evropi, lobisti su pustili u cirkulaciju izveštaj u kom se tvrdi da bi Evropska Unija mogla da uštedi 900 milijardi evra ukoliko investira u gas umesto u obnovljivu energiju da bi ostvarila svoje klimatske ciljeve do 2050. To je pogodilo borce za zaštitu životne sredine, koji smatraju da bi fraking mogao malo toga da učini za ublažavanje globalnog zagrevanja, s obzirom da iz bušotina i cevovoda cure velike količine metana, potentnog gasa staklene bašte. Oni se takođe boje da bi to moglo da istisne investicije u obnovljive izvore energije.

Početkom 2011, stejt department je kovao planove za osnivanje novog biroa koji će integrisati energiju u svaki aspekt inostrane politike – što je ideja koju je Goldvin odavno zastupao. 2005, on i izvršni direktor Ševrona Jan Kalicki (Jan Kalicki) objavili su knjigu koja se zove Energija i bezbednost: Ka novoj strategiji inostrane politike, u kojoj se zastupa mišljenje da je u kratkom roku energetska nezavisnost nedostižna i poziva Vašington da pomeri svoj fokus na energetsku bezbednost – povećanjem globalne proizvodnje fosilnih goriva i gušenjem nemira koji bi mogli da poremete energetska tržišta. Goldvin i njegove ideje su igrale ključnu ulogu u oblikovanju biroa, tako da su neki posmatrači bili iznenađeni kada je on tiho sišao sa funkcije neposredno pre njenog početka rada.

Kada sam prišla Goldvinu nakon što je nedavno održao govor u Vašingtonu, DC, da ga pitam u vezi sa vremenom koje je proveo u stejt departmentu i zašto je otišao, on je šmugnuo kroz bočna vrata, a Kalicki je blokirao koridor da bi me sprečio da krenem za njim. Goldvin je kasnije rekao putem imejla da je jednostavno odabrao „da se vrati u privatni sektor“.

U vreme njegovog odlaska, Vikiliks je objavio mnoštvo diplomatskih depeša, uključujući onu koja opisuje sastanak iz 2009. tokom kojeg su Goldvin i kanadski zvaničnici raspravljali o eksploataciji naftnog peska Alberte – projektu od kog korist ostvaruju neke od istih onih firmi koje stoje iza Američko-libijske poslovne asocijacije. Depeša kaže da je Goldvin obučavao svoje kanadske kolege kako da poboljšaju „slanje poruke o naftnom pesku“ i pomogao ublažavanju njihove zabrinutosti za plasman sirove nafte iz naftnog peska na tržišta u SAD. To je dovelo u neprijatnu situaciju stejt department, koji je razmarao kontroverzni predlog izgradnje cevovoda Keystone XL za transport sirove nafte iz Kanade i koji je bio na meti kritika boraca za zaštitu životne sredine.

Nakon napuštanja stejt departmenta, Goldvin se zaposlio u Saterlandu (Sutherland), advokatskoj i lobističkoj firmi koja reklamira njegovo „duboko razumevanje“ pitanja u vezi sa cevovodom, i osnovao je sopstvenu kompaniju, Goldvin Global Stratedžis (Goldwyn Global Strategies).

Krajem 2011, Klintonka je konačno otvorila novi Biro energetskih resursa, sa 63 zaposlena i višemilionskim budžetom. Ona je takođe obećala da će narediti američkim ambasadama širom sveta da pojačaju svoj rad na energetskim pitanjima i da „se više založe za ostvarivanje kontakata sa energetskim“ firmama „privatnog sektora“, od kojih su neke vrlo izdašno podržavale i njenu i političku kampanju njenog predsednika Baraka Obame (Barack Obama). (Na primer, jedan direktor Ševrona je prikupio velike sume novca za predsedničku kandidaturu Klintonke 2008.)

U sklopu svog proširenog energetskog mandata, stejt department je bio domaćin konferencija o frakingu od Tajlanda do Bocvane. On je slao američke eksperte da rade zajedno sa stranim zvaničnicima dok su razvijali programe škriljnog gasa. I on je organizovao posete desetina stranih delegacija Sjedinjenim Državama gde su prisustvovali radionicama i upoznali se sa konsultantnima industrije – kao i, u nekim slučajevima, grupama za zaštitu životne sredine.

Naftni giganti SAD su se, u međuvremenu, dokopale zakupa prirodnog gasa u dalekim mestima. Do 2012, Ševron je imao velike koncesije za škriljni gas u Argentini, Australiji, Kanadi, Kini i Južnoj Africi, kao i u Istočnoj Evropi, koja je bila u sred pomame za dobijanjem prava [za eksploataciju gasa]; Samo u Poljskoj je dodeljeno više od 100 koncesija koje pokrivaju gotovo trećinu njene teritorije. Kada je te jeseni nacija zapalila svoj prvi plamen škriljnog gasa na vrhu Haliburtonove bušotine, državna gasna kompanija je objavila reklame preko cele strane u najvećim novinama u zemlji koje pokazuju visoku i tanku rampu na vrh brda u malom selu Lubocino, zajedno sa sloganom: „Ne gasite plamen nade“. Političari su obećali da će se Poljska uskoro osloboditi svoje Nemezis, Rusije, koja zadovoljava lavovski deo njenih potreba za gasom. „Nakon godina zavisnosti od našeg velikog suseda, danas možemo da kažemo da će moja generacija videti dan kada ćemo biti nezavisni u oblasti prirodnog gasa“, izjavio je premijer Donald Tusk. „I mi ćemo postavljati uslove“.

Ali škriljni gas nje bio božiji dar kojem su se nadali lideri industrije i strane vlade. Na primer, novo ispitivanje Geološkog istraživanja SAD sugeriše da su procene EIA grubo precenile nalazišta škriljnog gasa: procena škriljnog gasa koji se može izvaditi u Poljskoj smanjila se od 187 bliona kubnih stopa (5,29525 biliona kubnih metara) na 1,3 biliona kubnih stopa (0,0368119 biliona kubnih metara), što je pad od 99 posto. Geološki uslovi i drugi faktori u Evropi i Aziji takođe su učinili fraking još mučnijim i skupljim; u jednom istraživanju koje je obavila industrija procenjuje se da bi eksploatacija škriljnog gasa u Poljskoj koštala tri puta više nego što košta u Sjedinjenim Državama.

Do 2013, naftni giganti su odustali od svojih škriljnih predstava u Poljskoj. „Očekivanja za globalni škriljni gas su bila ekstremno visoka“, kaže Hjuper iz stejt departmenta. „Ali geološka ograničenja i nadzemni izazovi su bila ogromna. Mala grupa zemalja je imala potencijal za brzi rast, ali možda nikada neće biti globalne revolucije škriljnog gasa.“

Politika frakinga u inostranstvu takođe je opterećena teškoćama. Sudeći po Suzan Sakmar (Susan Sakmar), gostujućoj profesorki na Univerzitetu Hjustona koja je proučavala regulativu za fraking, Sjedinjene Države su jedna od retkih zemalja u kojoj individualni vlasnici zemlje poseduju prava na rude. „U većini, možda svim, drugim zemljama na svetu, podzemni resursi pripadaju kruni ili vladi“, objašnjava ona. Činjenica da vlasnici nekretnina nisu mogli da profitiraju od bušenja na njihovoj zemlji izazvala je gnev javnosti u nekim delovima sveta, posebno u Istočnoj Evropi. Zvaničnici SAD spekulišu da je Rusija takođe umešala prste u podsticanje tih protesta. „Percepcija među diplomatama u regionu je da Rusija štiti svoje interese“, kaže Mark Gitenštajn (Mark Gitenstein), bivši ambasador SAD u Rumuniji. „Ona nije želela škriljni gas iz očiglednih razloga“.

Suočene sa ovim preprekama, SAD i evropske energetske kompanije pokrenule su lobistički blickrig protiv Evropske Unije. One su osnovale lažne grassroots organizacije, spojile zakonodavce sa istraživanjima koje je finansirala industrija, i bile domaćini raskošnih večeri i konferencija za ljude iz regulatornih tela. Vebsajt jednog od savetnika industrije – na kom su se, sudeći po evropskom ogranku Prijatelja Zemlje, nalazile prezentacije Ekson Mobila, Totala (Total) i Haliburtona – upozorio je da bi neuspeh da se razvije [proizvodnja] škriljnog gasa „imao štetne posledice po evropsku energetsku bezbednost i prosperitet“ i pozvao evropske vlade da „dopuste istraživanju škriljnog gasa da napreduje“ da bi oni mogli „u potpunosti da saznaju razmere mogućnosti“.

Američke lobističke firme su se takođe uključile u borbu. Kovington i Berling (Covington & Burling), velika firma iz Vašingtona, unajmila je nekoliko bivših visokih kreatora politike EU – uključujući vrhunske energetske zvaničnike koji su, sudeći po Njujork Tajmsu, došli sa nacrtom propisa Evropske komisije za fraking koji još nije bio javno objavljen.

U junu 2013, službenik Kovingtona Žan De Rujt (Jean De Ruyt), bivši belgijski diplomata i savetnik Evropske komisije, bio je domaćih dešavanja u biselskoj kancelariji te firme. Direktori iz Ševrona i drugih naftnih i gasnih behemota bili su prisutni, kao i Kurt Vandenberge (Kurt Vandenberghe), u to vreme jedan od glavnih ekoloških regulatora komisije. Izgledalo je da se te strategije isplate: nedavno objavljeni komisijin okvir za regulisanje frakinga uključuje preporuke za vlade ali ne i čvrste uslove. „Oni biraju najslabiju opciju koju su imali“, kaže Sajmon iz evropskog ogranka Prijatelja Zemlje. „Ljudi sa najvišeg nivoa komisije su u džepu industrije“.

Goldvin je takođe bio zauzet promovisanjem frakinga u inostranstvu – ovog puta u ime industrije. Između januara i oktobra 2012, njegova firma je organizovala seriju radionica o frakingu za zvaničnike u Bugarskoj, Litvaniji, Poljskoj, Rumuniji i Ukrajini, koje je do poslednje finansirao Ševron. Ta dešavanja su bila zatvorena za javnost – kada je rumunski novinar Vlad Ursulean pokušao da prisustvuje rumunskom skupu, kaže da se Goldvin lično postarao da ga izbace napolje.

Dejvid Goldvin, 2006. na konferenciji NATO-a

Goldvin je rekao Mother Jones da su na radionicama profesora sa Rudarskog fakulteta Kolorada i Univerziteta Pen Stejt prikazane prezentacije i tehnički aspekti frakinga. Ševron, smatra on, „nije imao uređivački input“. Ali sve te zemlje – izuzev Bugarske, koja je bila usred protesta protiv frakinga – kasnije će dodeliti Ševronu velike koncesije za škriljni gas.

U nekim slučajevima, stejt department je imao direktno učešće u dogovaranju poslova. Gitenštajn, tada ambasador u Rumuniji, sastao se sa direktorima Ševrona i rumunskim zvaničnicima i izvršio pritisak na njih da predaju milione jutara zemlje za koncesije škriljnog gasa. „Rumuni prosto ništa nisu radili u pogledu davanja zakupa, i u Ševronu su bili uznemireni. Zato sam intervenisao“, kaže Gitenštajn, čiji mandat u stejt departmentu je bio održavan stentovima u Mayer Brownu, advokatsko lobističkoj firmi koja je predstavljala Ševron. „Ovo je tradicionalno ono što ambasadori rade u ime američkih kompanija“. Na kraju, Rumunija je potpisala 30-godišnji dil sa Ševronom, što je pomoglo pokretanje ogromnih protesta širom zemlje.

Kada je vlada počela da razmatra zabranu frakinga, to se nije svidelo Gitenštajnu, koji je otišao na rumunsku televiziju i upozorio da bi, bez frakinga, nacija mogla da završi plaćajući pet puta više od onoga što Amerika plaća za prirodni gas. On je dodao da su američki tragači škriljnog gasa „ostvarili velike uspehe – bez posledica po životnu sredinu, usuđujem se da kažem“. Predloženi moratorijum je ubrzo propao.

Nekoliko nedelja kasnije, Ševron se pripremao da izgradi svoju prvu rampu za fraking u blizini Pungestija, malog poljoprivrednog sela u severoističnoj Rumuniji. Sudeći po dokumentu iz premijerovog kabineta, rumunski zvaničnik se sastao sa Ševronom i jednim službenikom ministarstva trgovine SAD iz ambasade da bi osmislili PR strategiju za taj projekat. Oni su se dogovorili da organizuju svečano otvaranje u Palati Viktorija u Bukureštu. Kao portparola, oni bi koristili Damiana Dragičija, harizmatičnog rumunskog advokata koji je bio „priznata osoba među romskom manjinom“, koji je imao „značajno prisustvo“ oko mesta na kojima je Ševron planirao bušotine. „Bilo je to stvarno neobično – nivo saradnje između tih igrača“, kaže Ursulean, koji je pisao opširno o Ševronovim aktivnostma u Rumuniji. „Bilo je to kao da su svi bili filijale iste kompanije.“

Ta strategija je malo toga učinila da ublaži gnev javnosti. Kada je Ševron konačno pokušao da instalira rampu za bušotinu krajem 2013, stanovnici – uključujući starije seljane koji su stigli u konjskoj zaprezi – blokirali su mesta na kojima je bilo planirano bušenje. Rumunska pravoslavna crkva je stala iza njih, a jedan lokalni sveštenik je nazvao Ševron neprijateljskim „okupatorom“. Uskoro, protesti protiv frakinga su se pojavili od Poljske do Ujedinjenog Kraljevstva. Ali Ševron nije odstupio. Zajedno sa drugim američkim energetskim firmama, lobirao je za ubacivanje jezika u predloženi trgovinski sporazum SAD-EU koji dopušta američkim kompanijama da izvedu evropske vlade pred panele za internacionalnu arbitražu za bilo koje postpuke koji prete njihovim investicijama. Ševron je smatrao da je to neophodno da bi se zaštitili deoničari od „arbitrarnog“ i „nefer“ tretmana od strane lokalnih vlasti. Ali grupe za zaštitu životne sredine kažu da bi to opstruiralo regulativu frakinga i ukazuju na tužbu vrednu 250 miliona dolara koju je podnela firma iz Delavera, Lon Pajn Risoursis (Lone Pine Resources), protiv kanadske provincije Kvebek zbog privremene zabrane frakinga u blizini ključnog izvora vode za piće. Taj slučaj zavisi od slične trgovinske odredbe.

Uprkos protestima javnosti u Evropi, stejt department je ostao na istom kursu. Klintonkin naslednik na mestu državnog sekretara, Džon Keri (John Kerry), prirodni gas smatra ključnim delom svog angažmana protiv klimatskih promena. Pod Kerijem, stejt department je povećao investicije u svoju inicijativu za škriljni gas i planira da je proširi na još 30 zemalja, od Kambodže do Papua Nove Gvineje.

Nakon krimske krize, Obamina administracija je takođe vršila pritisak na istočnoevropske zemlje da po ubrzanom postupku usvoje njihove inicijative za fraking ne bi li bile manje zavisne od Rusije. Tokom aprilske posete Ukrajini, koja je dodelila koncesije Ševronu i Rojal Dač Šelu (Royal Dutch Schell), podpredsednik Džo Bajden (Joe Biden) je objavio da će Sjedinjene Države dovesti tehničke eksperte da ubrzaju njen razvoj škriljnog gasa. „Mi smo spremni da vam pomognemo“, obećao je Bajden, čiji se sin Hanter (Hunter) nakon toga pridružio bordu ukrajinske energetske kompanije. „Zamislite gde biste danas bili kad biste mogli da kažete Rusiji: 'Zadržite svoj gas'. Bio bi to vrlo drugačiji svet“.

Ovaj članak je podržan od strane Fonda za istraživačko novinarstvo.

 

Napomene

1 - Varalica u smislu mamca, nekoga ko izigrava entuzijastičnu mušteriju da bi stimulisao učešće drugih (eng. shill).

Izvor: 

Povezano