Destroy what destroys you

Kako me je marksizam-lenjinizam doveo do anarhizma

Sramota me je da to priznam, ali u to vreme sam mislila da su većina anarhista idioti koji su odbacili svaki vid organizovanja i koji su mislili da bismo mogli da ostvarimo utopiju putem veganskog dampster dajvinga i drugih politika životnog stila (u suštini, sve anarhiste sam svodila na stereotipni lik najgorih postlevičara). Nihovi pogledi na državu su mi takođe bili strani. Pošto mi je um bio preplavljen rečima Marksa, Engelsa, Lenjina i Trockog, nisam mogla da razumem ideju radničkog samoupravljanja ili ekonomiju zasnovanu na potrebama sa institucijama kojima upravljaju radnici bez državne vlasti.

Ovo je revidirana verzija članka o mojoj političkoj evoluciji koji sam napisala pre dve godine.

Politički sam se aktivirala u srednjoj školi. Naravno, moja politička gledišta su još uvek bila prilično liberalna: smatrala samo se socijal demokratkinjom. Radikalizovala sam se tokom završne godine srednje škole. Pročitala sam Hauarda Zina (Howard Zinn) i knjige o izraelsko-palestinskom sukobu i gledala nekoliko youtube videa o imperijalizmu SAD.

Kao ideologija, marksizam me je prvi put privukao kada sam krenula na koledž na Državnom univerzitetu Kalifornije, Nortridž. Pošto sam već znala koliko je svet sjeban, očajnički sam tragala za odgovorima, i stvarno sam verovala da sam ih našla. Tako sam postala nezvanična članica nekoliko marksističko-lenjinističkih organizacija (pre svega koalicije „ANSWER“, Partije za socijalizam i oslobođenje, i bostonskog ogranka Internacionalne socijalističke organizacije). U to vreme, te grupe su predstavljale sve u šta sam verovala i na čemu sam želela da radim: internacionalizam, antikapitalizam, antiimperijalizam, anticionizam, snažnu centralnu vladu koja bi svakome podmirivala životne potrebe, i slično. U to vreme sam proučavala međunarodne odnose i svetsku istoriju i verovala sam da mogu da naučim sve o globalnom političkom sistemu čitajući dela marksističko-lenjinističkih pisaca. Jedna tema koja je često razmatrana u tim grupama – bilo da su staljinističke ili trockističke – bila je nepostojanje ni jedne marksističko-lenjnističke države (čak se i Severna Koreja naziva „čondositičkom“, a ne marksističko-lenjinističkom), i da bismo mogli da napravimo novu ukoliko regrutujemo dovoljno ljudi za buduću avangardnu partiju. Ogroman deo onoga o čemu su ove grupe pričale ticalo se regrutovanja. Njihovi članovi su uvek tražili načine za regrutovanje drugih u njihove grupe, i za pronalaženje načina kako da postave članove svojih organizacija na pozicije moći unutar sadašnjeg političkog sistema. Čak i tada sam se osećala pomalo distancirano; potpuno mi je bilo jasno da je kapitalizam destruktivan i nemoralan sistem, ali ja sam želela da uradim mnogo više od pukog regrutovanja i glasanja za članove određenih političkih partija (i partija koje su pored toga imale vrlo malo snage u mejnstrumu).

Početkom 2009, sa anarhizmom sam se upoznala zahvaljujući nekolicini anarhista. U to vreme nisam znala mnogo o anarhizmu, ali ono što sam znala o njemu bilo je prilično negativno. Sramota me je da to priznam, ali u to vreme sam mislila da su većina anarhista idioti koji su odbacili svaki vid organizovanja i koji su mislili da bismo mogli da ostvarimo utopiju putem veganskog dampster dajvinga i drugih politika životnog stila (u suštini, sve anarhiste sam svodila na stereotipni lik najgorih postlevičara). Njihovi pogledi na državu su mi takođe bili strani. Pošto mi je um bio preplavljen rečima Marksa, Engelsa, Lenjina i Trockog, nisam mogla da razumem ideju radničkog samoupravljanja ili ekonomiju zasnovanu na potrebama sa institucijama kojima upravljaju radnici bez državne vlasti. Nije pomoglo ni to što su prvi ljudi koji su me upoznali sa anarhizmom bili neverovatno dogmatični tipovi koji su, na isti način na koji su članovi koalicije „ANSWER“ ponavljali Lenjinove citate, ponavljali citate Noama Čomskog i Majkla Alberta (umesto „klasičnih“ anarhističkih mislilaca). Poverovala sam da su anarhisti nekonzistentni, nemotivisani kritičari marksizma.

Stvari su se promenile u leto 2009. kada sam stupila u kontakt sa postdiplomcem sa Srednjeg istoka, za kog se ispostavilo da je dobar prijatelj sa Čomskim. U to vreme sam bila vrlo dobro upoznata sa Čomskijevim radom i čak sam ga lično upoznala ranije te godine. Ta osoba mi je predožila da pogledam infošop u Bostonu i da pročitam klasične anarhističke tekstove, poput Bakunjinovih i Kropotkinovih. On mi je takođe predložio da pitam da volontiram u infošopu da bih mogla da „naučim više“ o anarhističkoj misli. Čak iako sam i dalje bila skeptična, odlučila sam: zašto da ne? Trebalo bi da dodam da je to bilo vreme kada sam postajala sve skeptičnija prema marksizmu-lenjinizmu, pošto sam saznala da su mnoga objašnjenja koja je davala ta ideologija ostavljala mnogo više pitanja nego odgovora. Na primer, pitala sam se zašto su se sve marksističko-lenjinističke države koje su postojale u prošlosti na kraju vraćale na kapitalizam. Stvar je u tome da marksisti vrlo jasno kažu da je kapitalizam inherentno manjkav sistem koji ne može biti reformisan, i da su svi njegovi problemi interne prirode pre nego krivica neke spoljne sile (uzmimo na primer libertarijance i „an“kapse („anarho“kapitaliste, prim. prev.) koji instistiraju da je kapitalizam koji danas postoji nije „pravi kapitalizam“ i da kapitalizam biva iskvaren samo onda kada „strano telo“ poput vladinih propisa ili centralne banke postane deo kombinacije). Dakle, zašto oni odbijaju da primene istu logiku na vladajuću državu? Isti obrazac sam videla u istoriji kada se novostvorene države izgleda „pokvare“ onog dana kada budu uspostavljene i počnu da se pitaju da li ili ne vladajuća država sama ima mane koje su inherentne njenoj strukturi.

Ubrzo nakon toga, radeći u infošopu, okužena anarhističkom literaturom bila sam sasvim spremna. Na početku sam pročitala Korpotkinove memoare i Uzajamnu pomoć. Pročitala sam Bakunjinovog Boga i državu. Čitala sam literaturu o španskoj revoluciji i kako je CNT-FAI bio u stanju da uspostavi radničko samoupravljanje, samo da bi ga izdali marksisti i republikanaci koji su želeli da ostvare svoje ciljeve, i tako uništavali slobodno društvo koje su stvorili anarhisti. Čitala sam o masakru u Kronštatu i kako je Trocki želeo da ubije svakog anarhistu u Rusiji, sve u ime očuvanja takozvane „radničke države“. Bilo je to prilično srceparajuće i uznemirujuće, posebno pošto sam nekada verovala da su te autoritarne socijalističke države postojale da bi unapredile moć radnog naroda a ne da guše pokušaje ostvarivanja radničke autonomije. To je svakako bio najteži deo: shvatanje kako državna kontrola savršeno nalikuje kapitalisitičkoj kontroli (plaćeno ropstvo, na kraju krajeva, postojalo je i u „socijalističkim“ državama). Što sam više želela da zadržim svoje verovanje u neki oblik marksizma, to su me filozofija i istorija više gurale ka anarhizmu. Kasnije sam pročitala Prudona i rane anarhističke tekstove. Generalna ideja revolucije mi je postala omiljeni politički tekst, pošto je ujedno kritikovala postojeći sistem i nudila novi. Čitanje anarhisitčke literature je bilo poput stavljanja naočara nakon čitavog života provedenog sa lošim vidom: konačno sam pronašla odgovore. Sve što sam pročitala bilo mi je savršeno smisleno. Shvatila sam da ključno pitanje politike nije ko je na vrhu hijerarhije, već sama činjenica da hijerarhija uopšte postoji. Ti možeš državu sa vladom da obojiš bilo kojom bojom, da je krstiš ideologijom kakvom god želiš, ali to je i dalje sila koja vlada nad tobom i drugima.

To je bila druga krupna stvar koje se sećam [o kojoj se govorilo] kada je otvarana tema anarhista u marksističko-lenjinističkim krugovima čiji sam bila deo (obično onlajn): ideja da su anarhisti filozofski slabi i da zavise od Marksa i marksističkih mislilaca za većinu svojih „dobrih“ teorija. Ipak, istorijska realnost je takva da su mnoge marksističke ideje potekle od ranog anarhizma, i ako ga pogledate videćete da su mnogi od tih argumenata koje je smislio Marks zapravo argumenti koje je smislio Prudon godinama pre toga. Na primer, u Marksovim ranim rukopisima iz 1844. on govori o ukidanju privatne svojine putem univezalizacije. Naravno, bio je to politički komunizam, pošto bi država i dalje postojala (a da ne govorimo, Marks je želeo socijalističku republiku u kojoj bi postojao princip vlasti, mada to i ne iznenađuje toliko s obzirom na tadašnje političke prilike u njegovoj domovini, Nemačkoj). Upadljivo je kako je to bilo suštinski identčno Prudonovoj ranoj ideji revolucije. Dve godine pre toga, Prudon je zahtevao univerzalizaciju svojine kao sredstva za njeno ukidanje. Treba naglasiti da je Prudon kasnije promenio svoju definiciju „države“ od monopola nad silom – u kolektiv, pa je umesto tranzicije od vlasti „radničke države“ u doba „bezdržavnosti“, on zahtevao tranziciju od države sa vladom do „države“ kao kolektivne sile. Kada budu upostavljeni recipročni svojinski odnosi i osnovane nove institucije koje su zasnovane na tim principima, opresivne hijerarhije će se raspasti. Sa tim dolazi i do raspadanja menadžerske klase, pošto će radnici preuzeti sredstva za proizvodnju. Kredit je reorganizovan, tako da se i finansijska klasa raspada takođe. Ali sve ovo nije bitno; prava poenta je ovde to da je moguće naći mnogo primera ponavljanja Prudonovih ideja kod Marksa. Teorije svojine (barem u početku) i teorije eksploatacije su vrlo slične. Sve je to veoma čudno. Da sumiram, ono što me je odvuklo od marksizma ka anarhizmu nije bilo samo reevaluiranje čitavog koncepta onoga što bi se moglo nazvati principom vlasti, ili što se modernim jezikom zove država, već takođe i istorija tih ideja.

Mutualizam

Dakle, bilo je nekoliko razloga zbog kojih me je posebno privukao mutualistički anarhizam, čak iako sam daleko više bila anarhistička komunistkinja kada sam prvi put prihvatila anarhističku misao. Prvo, bilo je problema u pogledu praktičnosti i šta bi moralo da se desi da bi taj sistem postao stvarnost. Čak su neki anarhokomunisti tvrdili da njihovi ciljevi ne bi mogli da budu ostvareni sve dok ne dođe do ekstremnih promena izvan politike, ekonomije, ili svesti ljudi (poput smanjenja veličine stanovništva, demontiranja gradova, ili razvoja nekih ekstremno naprednih tehnologija). Zbog toga su mnogi od njih zagovarali državne metode reformizma, umesto anarhističkih, za kratkoročno rešavanje društvenih problema. U tom slučaju, mutualistički ciljevi i taktike su se činili daleko opipljivijim – kao nešto što možemo da učinimo usred državno-kapitalisitčke kulture – i primenjivijim kako na proste tako i na složene strukture. Iznad svega, sredstva moraju da budu u skladu sa ciljevima, i stoga bilo koja kontra-moć autoritarnim strukturama mora biti konzistentno antiautoritarna. Čitanje tekstova poput Prudonovog Progresa pomoglo mi je da se oslobodim sopstvenih dogmi (link do PDF fajla možete naći ovde). Vrlo često, anarhisti i drugi radikalni levičari će tražiti da ogromni plimni talas zbriše sve obilke opresije u društvu, a ukoliko taj plimni talas ne dođe oni se vraćaju na podrazumevano – autoritarnije pokušaje reforme, dok pri tom zanemaruju činjenicu da su mnogi pokušaji ostvarivanja autonomije deo pokreta koji se razvija (na primer, zadrugarski pokret – ukoliko radikalizuje). Ne postoji „posle revolucije“ pošto anarhistička revolucija traje zauvek. U stvari, išla bih toliko daleko da kažem da ideja „punog komunizma“, poput ideje „slobodnog tržišta“, implicira veoma nepokretnu ideju slobode, pa više ne bismo napredovali kada bismo dostigli određenu tačku u istoriji.

Trebalo bi da spomenem da je drugi veliki razlog zbog kog sam prešla od liberterskog komunizma na mutualizam bila – ironično – antropologija. Knjiga poput Greberovog Duga čini se da govori daleko više u prilog mutualisitčke ekonomije, pošto pokazuje da su odnosi zasnovani na kreditu oduvek bili sa nama, i da su od početka formirali većinu ljudskih odnosa. Umesto prihvatanja gotovo utopijske ideje ukidanja svih dugova i svih tržišnih odnosa, trebalo bi da pokušamo da na njih primenimo uzajamnost, dok je primenjujemo na sve druge aspekte naših života. Još intrigantnije bilo je videti kako su neki od negativnijih aspekata tržišta takođe pronađeni u komunističkim ili kulturama poklona. Postoji velika pretpostavka da će u većini slučajeva takmičenje između osoba na kraju kreirati manjak solidarnosti, ali mi u kulturama poklona vidimo slučajeve ekstremnog takmičenja za kulturni kapital davanjem većine ili najvrednijih objekata, pa ipak nema razbijanja zajedništva u tim kulturama.

Da biste stvarno prihvatili novu paradigmu, morate da razbijete unapred kreirana mišljenja kojih ste se prethodno držali. Vrlo je čudno to sada reći, ali nekada kada sam bila marksistkinja verovala sam da sloboda i jednakost nikada neće moći da koegzistiraju, i da sloboda mora biti žrtvovana za društvo sa većim životnim standardom. Sada shvatam da ni sloboda ni jednakost ne mogu da postoje izolovano. Mada, nešto bih ipak htela da ponovim: ustručavam da se nazovem „bivšom marksistkinjom“ i postoji jako dobar razlog za to. Znam da se ni Kastorijadis i Bodrijar zapravo nikada nisu otkačili od toga.

Kako god, sada sam mnogo srećnija, i jedva čekam sutrašnji Prvi maj.

Utorak, 30. april 2013.

Povezano