Laži Adolfa Ajhmana

Slika Ajhmana kao tehnokratskog birokrate opstala je čak iako je naknadno otkriveno njegovo svojeručno napisano i usmeno svedočenje otkrilo čoveka koji je žestoko posvećen nacističkoj rasnoj ideologiji – i koji se uopšte ne kaje za svoje ogromne zločine.

Kao prvi čovek jevrejskog odeljenja u nacističkom SS-u, Adolf Ajhman (Adolf Eichmann) je imao operativnu odgovornost za istrebljenje evropskih Jevreja tokom ključnih godina Drugog svetskog rata. U svoju profesiju ubijanja, Ajhman je uneo revnost i posvećenost koje održao čak i tokom 15-godišnjeg egzila nakon rata. Tokom suđenja u Jerusalimu 1960, nacistički lider je pokušao da se predstavi kao skromni sluga nemačke države, koji savesno izvršava naređenja više komande. Slika Ajhmana kao tehnokratskog birokrate opstala je čak iako je naknadno otkriveno njegovo svojeručno napisano i usmeno svedočenje otkrilo čoveka koji je žestoko posvećen nacističkoj rasnoj ideologiji – i koji se uopšte ne kaje za svoje ogromne zločine.

Betina Štangnet (Bettina Stangneth), nemačka filozofkinja i istoričarka, latila se teškog zadatka potpunog ovladavanja Ajhmanovom arhivom, uključujući njegove posleratne spise i sate diskusija sa kolegama nacističkim prognanicima u Argentini koji su zabeleženi na kasetama. Njen rad je objavljen u Nemačkoj 2011. a ove godine je objavljen na engleskom kao Ajhman pred Jerusalimom (Eichmann Before Jerusalem), što je naslov koji navodi na poređenje sa klasičnim delom, Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla, Hane Arent (Hannah Arendt) koji je učinio mnogo toga da fiksira i ovekoveči lažnu sliku o Ajhmanu kao hladnom birokrati. Ja sam poslednje nedelje septembra intervjuisao Stanjet putem imejla. Intervju koji sledi je korigovan i sažet.

David Frum: U godinama između Drugog svetskog rata i njegovog hvatanja od strane izraelske obaveštajne službe u Argentini 1960, Adolf Ajhman je imao mnogo toga da kaže o svom životu i zločinima. Možemo li početi tako što ćete ukratko objasniti našim čitaocima: kakav je to materijal, koliko toga ima, ko ga je prikupio i kako se vaša upotreba tog materijala razlikuje od one profesora i istoričara koji su vam prethodili?

Betina Štangnet: Odgovor nije tako jednostavan. Trebalo mi je 600 stranica da to objasnim, tako da možda ja nisam najbolja osoba za kratak odgovor. Ali možda će ovo biti OK:

Moja knjiga je zasnovana na širokom rasponu izvora: novootkrivenim i prethodno istraženim dokumentima Ajhmana i drugih nacista iz nacističke ere i iz egzila u Argentini, publikacija nacističkog režima, i dokumenata raznih obaveštajnih službi o posleratnoj Nemačkoj, novinskih arhiva i privatnog poseda. Na primer, pročitala sam svaki novinski izveštaj sa Ajhmanovog suđenja. I trebalo je pročitati više od 800 knjiga o Ajhmanu. Tako da tokom najvećeg dela vremena nije bilo „skrivenih, tajnih, spektakularnih“ izvora – samo naporan rad. Kao što se kaže: ponekad je „novi materijal“ samo „neupotrebljeni materijal“.

Pronašla sam mnoga nepoznata dokumenta u nemačkim arhivama. Omogućeno mi je da pogledam više od 2000 stranica iz dokumentacije nemačkih obaveštajnih službi. Pronašla sam privatna dokumenta policajca Avnera V. Lesa (Avner W. Less), koji je ispitivao Ajhmana u Izraelu. Takođe sam istraživala dokumenta mnogih drugih nacista i nacističkih simpatizera u Evropi. Govorimo o desetinama hiljada stranica. Neke od njih su bile prethodno objavljenje, ali nisu upotrebljene sistematično. Druge su se ponovo pojavile 2009. tokom mog istraživanja. To je velika nemilosrdna slagalica, koja je raštrkana na 30 arhiva.

Ključna komponenta je argentinska dokumentacija. Sud u Jerusalimu je odlučio da ne prihvati kao dokaz velike delove takozvanog „sasenskog intervjua“ zato što nisu mogli da dokažu njegovu autentičnost. Ako sud nije prihvatio određeni izvor to je značilo da taj izvor neće biti dostupan novinarima. Ali to nije bio glavni problem.

Tužilaštvo nije bilo u stanju da dobije oko 700 pažljivo odabranih strana iz argentinske dokumentacije, uključujući 70 strana koje je svojeručno napisao Ajhman. Ipak, niko nije znao da je to samo deo mnogo većeg rukopisa – bilo je apsolutno nemoguće prepoznati pravi sadržaj tih fragmenata fragmenta rukopisa. Zamislite svoje književno delo. Ako bih uzela nekoliko strana iz sredine neke od vaših knjiga, sa izričitom željom da manipulišem čitaocima i da prikrijem ostatak, bilo bi lako obmanuti vašu publiku. Upravo je to ono što je Ajhmanov prijatelj, Vilem Sasen (Willem Sassen), uradio. Niko nije bio u stanju da vidi širu perspektivu. Danas imamo više od 1.300 strana – zajedno sa Ajhmanovim marginalijama – i imamo puno više informacija. To je mnogo toga promenilo.


Lažni pasoš Crvenog krsta na ime Rikarda Klementa koji je Ajhman upotrebio prilikom bekstva u Argentinu.

Argentinski dokumenti su svedočenje grupe nacista koji su imali za cilj da vrate ideju nacional socijalizma. Ajhman je bio deo te grupe, konsultovan zbog svoje neposredne upućenosti u „jevrejsko pitanje“. Navodni „sasenski intervju“ su zapravo beleške sa njihovih sastanaka. Članovi te grupe su pisali nacrte za diskusije i Ajhman je planirao da objavi svoju knjigu zajedno sa knjigom Vilema Sasena. Mi možemo da rekonstruišemo i sintetišemo te različite rukopise, transkripte i dokumenta. Ukratko, argentinski dokumenti nam daju portret radikalne nacističke grupe sa neverovatnim međunarodnim vezama i Ajhmanovim razmišljanjima i elokvencijom s one strane njegovog staklenog boksa u Jerusalimu.

Frum: Kao što kažete, zajednica nacističkih emigranata u Argentini se neverovatno malo trudila da se sakrije. Ona se okupljala na društvenim sastancima na kojima se bančilo i gde su vodili diskusije poput one koju ste naveli. Najneverovatnije je to što su, debelo zašavši u 1950-e, nacistički emigranti objavljivali novine i magazine i zamišljali restauraciju svog političkog uticaja kod kuće. I u svemu tome, Ajhman je bio ključna ličnost. Kako i zašto su vlasti Zapadne Nemačke previđale te aktivnosti?

Štangnet: Nisam sigurna da su vlasti Zapadne Nemačke previđale te aktivnosti. Ustvari, mi znamo da su nemačke vlasti imale neke informacije. CIA je prikupila ogroman dosije o bivšim nacistima u Južnoj Americi. Mnogi članovi i saradnici ove izbegličke zajednice su takođe nastavili da održavaju veze sa Zapadnom Nemačkom: Eberhard Frič (Eberhard Fritsch), pronacistički izdavač koji živi u Argentini; njegov drug, Hans-Ulrih Rudel (Hans-Ulrich Rudel), koji je igrao veliku ulogu u nemačkoj politici; i Oto Skorzeni (Otto Skorzeny), koji je radio u obaveštajnoj službi, između ostalih. Nije svaki ubeđeni nacista bio na spisku traženih raznih zločinaca. Nemačka obaveštajna služba je definitino nadgledala ovu grupu i nastojala da zaštiti svoju mladu demokratiju od nacističkih uticaja, poput Fričovog zabranjenog magazina Der Weg, ali oni maltene ništa nisu uradili.

Možda im je prosto laknulo zato što su ti mračni podsetnici bili daleko?

Frum: Vi čitaoce uvodite duboko u ideološko samoopravdanje nacističkih emigranata. Između ostalog, oni zastupaju mišljenje da njihovi zločini blede u poređenju sa jevrejskim razbojništvom prema Palestincima. Oni smatraju da je njihov antisemitizam bio razložan odgovor na prethodno počinjene nepravde od strane Jevreja. I – kada iz mesta ne poriču holokaust – oni se žale što Jevreji eksploatišu holokaust radi finansijske i političke koristi. Sve te teme odjekuju i danas. Da li je u redu reći da se vaša knjiga može shvatiti kao argument da nema ničeg novog u pogledu „novog antisemitizma“ u Evropi?

Štangnet: Navešću još neke njihove argumente: islamski svet mora da preuzme štafetu i suprotstavi se Jevrejima. Čak i želja da se upotrebe stranci za naše šeme nije ništa novo.

Nemački antisemitizam ima sopstveni jezik koji je opstao i posle Hitlerove smrti. Nažalost, legitimna saosećanja sa Palestincima često su bila pokriće za antisemitizam i način za regrutaciju novih vojnika za stari rat. Takođe ne iznenađuje da je ljudima teško da prepoznaju opravdanu kritiku državne politike od starih, omraženih stereotipa.


Stranica iz Ajhmanovog dnevnika koji je pisao u zatvoru nakon što je uhvaćen u Argentini od strane izraelskih agenata i doveden u Izrael gde mu je suđeno. Ajhmanov potpis se nalazi u donjem desnom uglu stranice, koja je datirana na 6. 9. '61.

Antisemitizam, sa svojom specifičnom smešom antiintelektualizma, antikapitalizma, antikomunizma, antiglobalizma i ksenofobije, sa jasnim neprijateljom, opasan je koktel. Istraživanjem tih nacističkih emigranata mi možemo da pokušamo da razumemo poreklo savremenog antisemitizma, i da odgonetnemo njegov kod. „Novi antisemitizam“ može imati nove okolnosti, ali bojim se da je još uvek jedino rešenje koje predlaže ono konačno [Endlösung].

Frum: Da li još uvek srećete ljude koji veruju u Ajhmana kakvim ga je opisala Hana Arent? Običnog birokratu koji bukvalno nije umeo da misli, čiji postpuci su bezlično ispunjeni logikom većeg sistema?

Štangnet: Nije samo Arent bila ta koju je Ajhman ubedio da poveruje da, „sem izuzetne marljivosti u pogledu staranja za sopstveno napredovanje, on uopšte nije imao motiva. I ta marljivost sama po sebi ni na koji način nije bila kriminalna...“ Čak se i Ajhmanov islednik borio sa Ajhmanovom ekspertskom manipulacijom, a on je sa Ajhmanom proveo više od 275 sati za stolom. Ajhmanove laži su odvele milione ljudi u smrt, tako da ne iznenađuje njegova dalja manipulacija za vreme suđenja.

Lažov se krije u istini. Arent je otkrila banalnost zla zato što je Adolf Ajhman nehotice otkrio unutrašnjost svog aparata za ubijanje, čak i kad je preuzeo ulogu podređenog. Njegovo otkriće je vitalno za naše razumevanje državnih zločina i makro-kriminaliteta.

Ipak, postoji i krupnija lekcija. Ljudi jednostavno više vole nadu od očaja. Teorija banalnosti zla je teorija nade: ako se zlo rađa iz neznanja, rešenje je jednostavno poput projekta prosvetiteljstva. Ako pomognemo ljudima da misle za sebe, svet će biti bolji. Ali – i to je grozno „ali“ – postoji važna razlika između nesposobnosti da se misli i nevoljnosti da se prihvati mišljenje kao vredno truda. Ajhman je umeo da misli, i njegovi spisi i govori su dokaz za to. Sledite argumente, i pronaćićete mislioca. Ova razlika između „nesposobnosti da se misli“ i „nepoverenja prema samom mišljenju“ je suštinska. U protivnom, mi potcenjujemo pravu opasnost nacional socijalizma i svake druge ideologije koja ratuje protiv razuma. To je svrha mog istraživanja: da pokažem da je filozofiju moguće odbraniti od ove fundamentalne agresije. Ali ja vrlo dobro razumem zašto ljudi, posebno intelektualci, odbijaju da priznaju ovu pretnju.

Frum: Vaš poslednji odgovor nas upućuje na važnu tačku: Ajhmanovo laganje. Scene sa Ajhmanovog suđenja su dostupne na YouTubeu. Gledaoci mogu da vide optuženog čije držanje je formalno, čiji stil govora je precizan i čak sitničav, koji sa lakoćom navodi datume i mesta. On poziva svoju publiku da ga smatra – ako ništa drugo – ono barem za pouzdanog naratora. Pa ipak vi hvatate Ajhmana u prevari za prevarom. Šta je bila svrha njegvog daljeg laganja u ovom poslednjem trenutku?

Štangnet: Uvek je lako lagati ukoliko poseduješ znanje iz prve ruke. I Ajhman je želeo da igra ulogu sopstvenog pripovedača, istraživača, istoričara i filozofa. On je želeo da preživi, i on je verovao u svoju sposobnost da se lažima spasi od smrti.

Možda postoji drugi razlog: laganje može da stvori osećaj moći. Ako nateraš nekoga da poveruje u laž, ti imaš moć nad njim ili njom. Verovanje u laž znači da gubiš deo stvarnog sveta, sebe. Lažovu je dana moć da prepravi svet oko nas, i mi operišemo shodno njegovim ili njenim pravilima. Zamislite okrenuti saobraćajni znak: ako ste onaj koji je okrenuo znak, vi možete da uživate dok posmatrate ljude koji idu u pogrešnom smeru da bi stigli na voz. Ako čitate Ajhmanove beleške koje je napisao u ćeliji (i koje nisu bile dostupne novinarima i posmatačima 1961.), možete naći nagoveštaje Ajhmanovog uživanja u ovom posebnom osećaju moći, [što manifestuje] čak i kao optuženi. Nakon što je čuo smrtnu presudu, on je svojim advokatima rekao: „Ja nisam očekivao da mi uopšte neće verovati.“ (U originalu: „Ich habe nicht gedacht, dass man mir so gar nicht glauben würde.“)

Frum: Ajhman je čeznuo za priznanjem od strane budućih generacija Nemaca. Kakav je bio prijem vaše knjige u Nemačkoj? U vreme kada se čini da je antisemitističko raspoloženje u porastu na evropskom kontinentu – kada nemačka kancelarka smatra neophodnim da javno govori protiv antisemitističkih incidenata – da li smatrate da je vaša knjiga nešto više od istorijskog rada?

Štangnet: Ja sam filozof, a filozofi ne mogu da pišu ni o čemu a da ne istraže dublje značenje. Ja nisam prorok, uostalom, ja ne mislim da bi bilo koji pisac mogao da odgovori na ova pitanja. Moraćete da pitate čitaoce.

Ja mislim da mi promašujemo poentu, kada govorimo samo o antisemitizmu i Evropi. Ja verujem da je suvremeni antisemitizam simptom mogo većeg problema sa kojim se danas suočavamo, zato što smo zaboravili njegovo poreklo: antisemitizam nacista je bio, pre svega, neverovanje u ljudsku jednakost! Nacisti su bili ubeđeni da je naš svet premali za nas, da mi nemamo dovoljno resursa, da su neki ljudi superiorniji od drugih, i da samo ti ljudi imaju pravo da opstanu – i obavezu da ubiju one koji ga nemaju. Za njih, Jevreji su simbolizovali internacionalizam, racionalizam, globalizam i univerzalne moralne standarde. Tu idelogiju je teško protumačiti, i stoga je neverovatno opasna. Ako me pitate, njihovo razmišljanje još uvek opstaje – posebno, ubeđenje da je neko bolji od drugih i da ima više prava. Mi gradimo zidove oko našeg „zapadnog sveta“; mi pokušavamo da ugušimo ili da utičemo na demokratski i ekonomski razvoj drugih zemalja, i mi propovedamo da nezavisnost (freedom), jednakost i sloboda (liberty) ponekad nisu toliko važne kao što su to bezbednost, nacionalni ponos, religija ili naši zakoni. Snaga dolazi iz naše sposobnosti da se krećemo kroz svet takav kakav je, a ne da uništavamo ono što ne razumemo.

Izvor: 

Povezano