Oskrnavljeni grobovi francuskih muslimana na vojnom groblju Notr Dam de Loret

Liberté Égalité Hypocrisie: Sloboda srednje klase i Francuska koju ne vidite

Sloboda govora i sloboda izražavanja su ciljevi za koje se treba boriti, ali sloboda kapitalističke štampe, masovnih mejnstrim medija, ne znači ništa ukoliko već nemate više slobode od svih ostalih. Ljudi arapskog porekla u Francuskoj sigurno nemaju takav luksuz – pa umesto ponovnog objavljivanja i postovanja tih karikatura, zašto ne postovati nešto o Francuskoj što niko ne vidi?

Da je pero stvarno moćnije od mača, već bismo živeli u komunističkoj utopiji. Da su reči moćnije od metaka, onda bi francuska država angažovala svoje najbolje novinare da napišu oštru kritiku ubica [novinara] Šarli Ebdoa umesto što šalju teško naoružane policajce u poteru za njima. Da smo stvarno imali slobodu govora i slobodu izražavanja, onda se napad na Šarli Ebdoa verovatno ne bi desio. Ipak, reči i slike su moćne i moć bi trebalo da je podjednako distribuirana. Svako bi trebalo da ima slobodu govora i slobodu izražavanja.

Sloboda izražavanja u kapitalističkom društvu pomalo liči na koncept slobode u staroj južnjačkoj konfederaciji. To je sloboda za one koji imaju slobodu da je koriste. Tačnije rečeno, sloboda štampe, je samo to; sloboda za one sa platformom koja im omogućava da dopru do miliona, da tu platformu koriste i da kažu šta god požele, a ono što (na „zapadu“) žele da kažu obično odslikava moral i običaje dominantnog dela društva – kapitalističkih gazda milijardera i belih muškaraca iz srednje klase koji čine većinu u štampi.

Kako to već biva, to da su pripadnici novinarske profesije uglavnom beli muškarci iz srednje klase ilustrovano je nakon Šarlijevog masakra, fotografijama urednika i novinara mejnstrim publikacija iz celog sveta koji drže natpise [sa porukom] solidarnosti sa svojim palim drugovima. Je Suis Charlie (Ja sam Šarli, prm. prev.) bila je izreka dana, i nisu samo novinari bili ti koji su je proslavili po mreži, već su se svi ubacili u cause célèbre dana. Pojavila se na tajmlajnovima levičarskih društvenih medija, kao i na desničarskim Facebook stranicama. Svi su se, činilo se, ujedinili u odbrani slobode izražavanja.

Ali od svih ljudi koji novinarima ograničavaju slobodu izražavanja, islamistički militanti su prilično nisko na listi. Šefovi nemaju puške, oni imaju advokate, vladine ministre i milijarde u bankama. Ne bi bilo solidarnosti štampe sa ljudima koji pokušavaju da istaknu svoju slobodu izražavanja nasuprot onima koji je kontrolišu, zato što ti ljudi predstavljaju realnu i neposrednu pretnju, a mala je verovatnoća da će fundamentalisti uskoro moći da budu bilo šta nalik tome.

Sloboda govora i sloboda izražavanja su ciljevi za koje se treba boriti, ali sloboda kapitalističke štampe, masovnih mejnstrim medija, ne znači ništa ukoliko već nemate više slobode od svih ostalih. Ljudi arapskog porekla u Francuskoj sigurno nemaju takav luksuz – pa umesto ponovnog objavljivanja i postovanja tih karikatura, zašto ne postovati nešto o Francuskoj što niko ne vidi? Postujte nešto o napadima ekstremnih desničara sa kojima Arapi moraju redovno da se suočavaju, ne samo u izuzetnim prilikama. Postujte nešto o važnosti borbe protiv Nacionalnog fronta, čija podrška raste.

Dok, sa druge strane, francuski establišment neće uskoro ostati bez svoje slobode. On će se boriti svim raspoloživim sredstvima da odbrani svoje privilegije od nižih klasa. Milioni siromašnih imigranata i pipadnika manjina će svakoga dana morati da se bore za te slobode. Ako to zatreba francuskoj vladajućoj klasi, ona će se obratiti fašističkom Nacionalnom frontu [da joj pomogne] u odbrani svojih sloboda, svoje privilegovanosti, koja postoji zato što ih veliki delovi stanovništva nemaju. Oni će zavaditi radničku klasu da bi vladali tako što će dopustiti rasističkom i isalmofobnom sentimentu da buja, suprotstavljajući belce Arapima i Afrikancima. Šarli Ebdo, samo je mali deo te slike. Mi možemo da osudimo napad a da se ne slažemo sa njegovim motivima. Ali šta je sa tom drugom Francuskom?

2008-e, oskrnavljeno je 148 grobova francuskih muslimana na vojnom groblju Notr Dam de Loret. Svinjska glava je okačena na jedan od grobova, dok su drugi ispisani sa rasističkim sloganima. 2009-e, vandalizovana je džamija sa kukastim krstovima i nacističkim sloganima. 2010-e francuska država je zabranila nikab, veo za lice koji je nekima ključan za izražavanje svoje muslimanske kulture. 2013-e trudna žena koja je bila na meti islamofobnog napada, ostala je bez svoje bebe. „Napadači su prvo pokušali da joj skinu maramu sa glave i da joj potom iseku kosu i pocepaju deo odeće. Nakon što je vrištala da je trudna, jedan od napadača je počeo da je šutira u stomak.“

Ovo je samo vrh ledenog brega što se tiče islamofobnih i rasističkih napada u Francuskoj, a rasizam, kao i bilo gde drugo, ima dugu istoriju. Ubistvo novinara od strane desničarskih islamističkih fundamentalista s pravom je osuđeno od strane većine ljudi, ali bolje je baciti svetlo na nepravdu koja leži u srcu francuskog, i svakako evropskog društva nego pojačavati glasove onih koji se već mogu čuti. Svrstavanje uz belački francuski establišment može samo da služi odbrani slobode i jednakosti onih na vrhu, i licemerju veličanja tih ideala koji se uskraćuju milionima.

Povezano