Na slici: Richard Dawkins. Fotogarfija: Andy Hall za Observer

Mi možemo da sačuvamo ateizam od Novih ateista poput Ričarda Dokinsa

Mora da postoji drugačiji način za nevernike nego da se pretvore, kao što su to uradili Dokins i Haris, u toksične sveznalice

Zašto su Novi ateisti takve drkadžije? Na primer: Ričard Dokins (Richard Dawkins) koji i dalje proganja Ahmeda Mohameda, 14-godišnjaka iz Teksasa kog su ponizili u školi nakon što su vlasti pobrkale njegov sat koji je sam napravio sa bombom.

Narednog dana, autor Zablude o Bogu nazvao je Ahmeda obmanjivačem i odgovorio na sugestije da je „on samo dete“ linkovanjem izveštaja o maloletnom borcu Islamske Države (ISIS). „I koliko godina ima ovo 'dete'?“, pitao je Dokins.

Dokins već neko vreme proganja ovog tinejdžera. Kada je prvi put objavljena priča o Ahmedovom hapšenju i ispitivanju u lisicama, Dokins je doveo u pitanje dečakove motive, pre nego što je linkovao video sugerišući da Ahmed nije baš pronalazač kakav je tvrdio da jeste.

„Sastavljanje sata od kupljenih komponenti je u redu“, tvitovao je Dokins 1,3 miliona ljudi koji ga prate na Tviteru. „Izvaditi sat iz njegovog kućišta da bi izgledao kao da je napravljen to nije u redu. Šta je tačno?“

Ova intervencija je bila primer svega toksičnog u vezi sa Dokinsovom onlajn personom. Nije u pitanju samo nepoučni spektakl međunarodno poznatog biologa koji nastoji da diskredituje naučni projekat jednog tinejdžera, poput boraca za istinu o 11. septembru (9/11 truhers) koji su opsednuti avionskim gorivom. To je takođe i sramno poređenje Ahmeda sa ISIS-ovom pristalicom u Siriji.

„Kako ste MOGLI da pomislite da povezujem obmanjivača sa ubicom?“ postovao je kasnije. „Ja sam samo mislio da 'samo je dete' nije ubedljiva odbrana. Sećate li se jadnog Džejmsa Balgera (James Bulger)?“

Sem što, naravno, Dokins nije uporedio Ahmeda sa Balgerom, koji je ubijen 1993. od strane dva 10-godišnja dečaka. On je omladinca koji je lažno optužen za terorizam povezao na osnovu njegove veroispovesti sa ISIS-om, što je upravo ona vrsta klevetanja koje priliči demagogu FOX njuza.

Zatim tu je pisac, folozof, neurolog Sem Haris (Sam Harris) – još jedan istaknuti Novi ateista.

Nekoliko dana pre nego što je Dokins ponovo pokrenuo svoje istraživanje „klok gejta“, Haris je u podkastu objasnio da republikanac koji obećava, Ben Karson (Ben Carson), bolje razume Bliski istok od Noama Čomskog (Noam Chomsky). Isti Ben Karson koji misli da postoji naučni konsenzus da su vanzemaljci napravili piramide (iako Karson zna da ih je zapravo napravio Bog kao ambar za biblijskog Jakova).

Zašto Haris preferira Karsonovo hvalisanje potpunim nepoznavanjem spoljne politike za razliku od mišljenja Čomskog, jednog od najuticajnijih profesora na svetu? Zato što, vidite, Karson „razume da su džihadisti neprijatelj“. Zbog toga Haris takođe brani predlog Teda Kruza (Ted Cruz) da se sistematično ispitaju verska gledišta sirijskih izbeglica, pošto „će neki procenat muslimana neizbežno biti džihadisti“.

2011-e, levičarski ateistički pisac P.Z. Majers (PZ Myers) je bio uvređen člankom koji sam napisao i u kom sam prozivao antimuslimansku zatucanost najistaknutijih Novih ateista. Tada, Majers je poricao da je Haris desničar i prigovarao:

Sparou nas osuđuje zato što nismo izbacili Harisa iz naših redova, i da bi trebalo da „progovorimo protiv islamofobije koje očigledno ima u izobilju u ateističkom pokretu“, što je savršeno divan zahtev čije su pretpostavke uvredljive; da li bi takođe trebalo da mi kaže da moram da prestanem da tučem svoju ženu? Rasističke islamofobije ima tu i tamo po pokretu Novih ateista ... ali nepodobni članovi zajednice ne čine pokret.

Ovih dana, Majers, svaka mu čast za to, posvećuje značajno vreme denunciranju Harisa. Moja omiljena među njegovim skorašnjim intervencijama uključuje repliku: „Sem Haris [je] pun paranoičnog, rasističkog sranja.“

Ali ostaje pitanje: kako smo došli dovde?

Dokins i Haris su još uvek, daleko daleko, najprepoznatljiviji frontmeni spektakla Novih ateista. Pa kako je onda pokret koji je tobože pun progresivaca završio tako da ga identifikuju sa piscima koji sve manje zvuče kao inkarnacije čistog razuma a sve više i više kao vaš islamofobični ujka nakon što je progutao šestu kriglu piva?

Novost Novog ateizma dolazi od njegovog kontrasta sa starim ateizmom, koji je tokom 19. i 20. generalno povezivan sa levicom a posebno sa socijalizmom. Zbog toga, za određenu generaciju desničara, epitet „komunjara“ neizostavno sledi [kvalifikaciju] „bezbožna“.

Do 2000-ih, stara levica se raspala, i kao pokret i kao skup ideja, čak iako su neke od njenih doktrina potpuno postale mejnstrim. Sekularizam je jedna od njih. 1901-e, bila je potrebna značajna hrabrost da se javno izjasnite kao ateista u zemljama na engleskom govornom području; jedan vek kasnije, neverovanje je postalo (barem unutar inteligencije) uglavnom obična stvar.

To je ono što je učinilo Nove ateiste novim. Ranija generacija ateista je bila drska i neprijatna ali njihove provokacije su uglavnom bile usmerene na crkvu koja je još uvek posedovala značajnu institucionalnu moć. Novi ateisti su, za razliku od njih, pre insajderi nego autsajderi, koji pišu i govore u društvima u kojima su se manifestacije strastvene religioznosti dešavale uglavnom na kulturnim marginama pre nego u intelektualnim centrima.

(Čak i u Americi, koja je na neki način anomalija po ovom pitanju, religioznost predsedničkih kandidata rukovodi njihovo evanđelističko promovisanje u Smolvilu, SAD a ne ka sofistikovanim žitaljima velikih gradova).

Kao filozofska tendencija, Novi ateisti su pre bili popularizatori neo inovatori, koristeći se dostignućima u biologiji i neurologiji da ilustruju prilično otrcane argumente protiv religije. Svakako, na određene suštinski važne načine, oni predstavljaju intelektualni korak unatrag od levice koja je ateizam priznala kao neophodan ali nikako dovoljan.

Još 1842, Marks (Marx) je odbacio one koji su na sav glas deci objavljivali svoje neverovanje kao „uveravanje svih onih koji su spremni da ih slušaju da se ne plaše bauka“. Za njega, intelektualno pobijanje Boga je bilo trivijalno; ono što je bilo važno je izgradnja sveta koji neće dovesti do bilo kakve mistifikacije.

To jest, ako istažite materijal na temelju verskih uverenja, vi se odmah suočavate sa fenomenom koji operiše na mnogo različitih nivoa. U određenim prilikama i specifičnim okolnostima vera može funkcionisati kao vodič do morala, ili estetike, ili društvene mreže, ili skupa kulturnih praksi, ili političkog identiteta, ili istorjske tradicije, ili neke kombinacije bilo koje ili svih tih stvari.

Ne morate biti vernik/ca da biste videli da religija svojim sledbenicima uistinu nudi nešto (često kada ništa drugo nije na raspolaganju) i da ono što pruža nije ni beznačajno ni glupo.

Nasuprot tome, Novi ateisti se bave religijom isključivo kao sa skupom ideja, nekom vrstom kosmičkog parvilnika za vernike. Na tom temelju, lako je isticati nekonzistentnosti ili kontradikcije u raznim svetim tekstovima i ismevati verujuće zbog njihove lakovernosti.

Ali šta se onda dešava? Ostajete bez ikakvog objašnjenja za njihovu veru sem njihove podložnosti obmani. Da pozajmim Dokinsov naslov, ako Bog nije ništa drugo sem intelektualne obmane onda su milijarde vernika, hm, obmanjene; kolekcija jadnih budala kojima je potrebno prosvetljenje od strane onih koji su im intelektualno superiorni.

To je osnova drkadžijstva koje toliko ljudi sada povezuje sa Novim ateizmom, pokretom čiji su prečesto tipičan primer previligovane sveznalice koje govore siromašnima da su idioti. Ali nije to nije sve. Jer, naravno, privilegovane sveznalice su obično belci a oni koje oni ismevaju su uvek Muslimani.

Neverovatna savremena popularnost Novih ateista povezana je sa nečim drugim što se desilo u osvit novog veka – to jest, terorističkim napadom iz 2001. 11. septembar je to, više od bilo čega drugog, što deli stari ateizam od novog.

Najbolja ilustracija je Kristofer Hičens (Christopher Hitchens), pisac koji je svoju književnu karijeru koja se digla do stratosferskih visina izgradio prelaskom iz jedne u drugu tradiciju. Kao mladić, Hičens je bio trockista i dugo godina je bio levičarski polemičar. U to vreme, njegov ateizam nije privukao posebnu pažnju: nije bilo potrebno posebno napominjati da istaknuti predstavnik britanske levice ne veruje u Boga.

Do 2001, Hičens je već počinjao da skreće u desno. 11. septembar je poslužio kao katalizator za potpuni raskid. On je signalizirao promenu produženom polemikom protiv – pogodili ste! - Noama Čomskog, čoveka prema kojem Sem Haris gaji veliko nepoverenje.

Čomski je insistirao (tada kao i sada) da je bin Laden izrastao iz određenog konteksta i istorije, da al Kaida nije bila prosto rezultat neobjašnjivog muslimanskog gneva. Hičens, poput Harisa, uopšte se nije slagao sa tim. Zapravo, Čomski je bio taj koji je „izgubio ili gubi kvalitete koje su ga učinili velikim moralnim i političkim tutorom“.

Hičens je, što se njega tiče, napisao „da snage koje predstavlja Al Kaida i Talibani je prilično lako shvatiti, ali nije bilo vrlo lako koegzistirati sa njima“. On je razvio vulgarnu kritiku religije, nalik onima koje su koje su sada smarajuće poznate.

Problemi na Bliskom istoku su proistekli, ne iz imperijalnog mešanja u region bogat naftom već zbog samog islama, vere koja je za rezultat imala (i potom podsticala) zabludno mišljenje. Na tom temelju, Hičens je sve više bio u stanju da sklapa saveze sa najgorim elementima američke desnice pri tom insistirajući da je ostao progresivac.

Sada možete da vidite kako taj argument radi. Ako verovanje u Boga proističe iz intelektualne neadekvatnosti, onda su svi vernici slaboumni – a najposvećeniji su najslaboumniji od svih. Sve religije su loše ali neke religije su – posebno one na Bliskom istoku, pukom slučajnošću! - gore od drugih.

U ime prosvećenog ateizma, tako stižete do staromodnog imperijalizma: ljudi koje igrom slučaja bombardujemo su prostodušni divljaci, neosetljvi na razum i civilizaciju. To je bila tajna Hičensovog uspeha: on je dao liberalno obrazloženje za „rat protiv terorizma“.

Vi možete objaviti da ste ateista, slobodni mislilac, poklonik prosvetiteljstva – i da ipak nekako završite podržavajući desničarske hrišćane poput Džordža V. Buša (George W Bush) i Bena Karsona i njihove kampanje protiv muslimanskih hordi.

Zbog toga nije dovoljno denuncirati Dokinsa i Harisa. Ako ćemo da sačuvamo dobro ime ateizma, mi treba da popularizujemo suštinski drugačiji pristup, onaj koji nastoji da razume religiju a ne da joj se prosto podsmeva.

Kao što smatra moj kolega Džejson Vilson (Jason Wilson), denuncijacije „gluposti“ drugih ljudi poseban je izazov našeg doba. Nasuprot tome, on se zalaže za solidarnost, pišući da:

Solidarnost zahteva slušanje: priča o strukturalnoj deformaciji individualnih života; načinima na koje određena kultura čini da se ljudi osećaju kao da žive protivno svojim sklonostima; analizama koje još nisu ili možda nikada neće postati potpuno koherentne, ili čak odstupaju od zdravog razuma.

To ne podrazumeva odustajanje od kritike religije. Ali to znači prihvatanje određene učtivosti kada se budemo nosili sa tim zašto obični ljudi veruju u stvari u koje veruju.

U drugačijem svetu, religija možda neće biti neophodna. Ali mi još nismo u tom svetu. U borbi za društvene promene, vernici će igrati jednako važnu ulogu kao i svako drugi. Ako ne verujete u Boga, to je odlično. Ali ne pomažete kad ste drkadžija u vezi s tim.

Izvor: 

Povezano