Naša nevidljiva revolucija

Sve dok većina građana veruje u ideje koje opravdavaju nepobitnost globalnog kapitalizma, privatnih i državnih institucija koje služe korporativnim gospodarima, država i kapitalizam će opstati uprkos svom zlu koje stvaraju. Kad te ideje budu skrhane, institucije koje su potpora vladajućoj klasi će se ispumpti i doživeće slom.

„Da li ste se ikada zapitali kako to da vlada i kapitalizam i dalje postoje uprkos svom zlu i muci koje prozrokuju na svetu?“, napisao je u svom eseju „The Idea Is the Thing“ anarhista Aleksandar Berkman (Alexander Berkman). „Ako jeste, onda je vaš odgovor morao biti da je to zato što ljudi podržavaju te institucije, a da ih podržavaju zato što u njih veruju.“

Berkman je bio u pravu. Sve dok većina građana veruje u ideje koje opravdavaju nepobitnost globalnog kapitalizma, privatnih i državnih institucija koje služe korporativnim gospodarima. Kad te ideje budu skrhane, institucije koje su potpora vladajućoj klasi ispumpaće se i doživeće slom. Bitka za ideje se odvija ispod površine. To je bitka koju korporativna država stalno gubi. Rastući broj Amerikanaca kapira stvari. Oni znaju da su nas lišili političke moći. Oni prepoznaju da smo lišeni najosnovnijih i najdragocenijih građanskih sloboda, i žive pod lupom najnametljivijeg bezbednosnog i nadzornog aparata u ljudskoj istoriji. Pola zemlje živi u siromaštvu. Ukoliko korporativna država ne bude srušena, mnogi od nas ostalih će im se pridružiti. Ove istine više nisu skrivene.

Čini se kao da nema političkih previranja u Sjedinjenim Državama. To nije tačno. Ideje koje održavaju korporativnu državu brzo gube svoju delotvornost širom političkog spektra. Ideje koje dolaze na njihovo mesto su, ipak, u povoju. Desnica se povukla u hrišćanski fašizam i veličanje kulture oružja. Levica, izbačena iz ravnoteže decenijama žestoke državne represije u ime antikomunizma, bori se da se obnovi i definiše. Ipak, odvratnost koju narod oseća spram vladajuće elite je skoro univerzalna. Pitanje je koje ideje će okupirati maštu javnosti.

Revolucija obično izbija tokom dešavanja koja bi, u normalnim okolnostima, bila smatrana za besmislena ili minorna činjenja nepravde od strane države. Ali jednom kada barut revolta bude nagomilan, kao što to jeste u Sjedinjenim Državama, beznačajna varnica lako zapali narodnu pobunu. Ni jedna osoba ili pokret ne može da zapali taj barut. Niko ne zna gde i kada će doći do erupcije. Niko ne zna koju će formu poprimiti. Ali sada je izvesno da nam predstoji narodna pobuna. Odbijanje korporativne države da obrati pažnju čak i na najminimalnije žalbe građanstva, zajedno sa očajnim neuspehom da zaustavi rastuću državnu represiju, hronična nezaposlenost i podzaposlenost, masovno dužničko ropstvo koje sakati više od pola Amerikanaca, i gubitak nade i široko rasprostranjeni očaj, znači da je protivudar neizbežan.

„Zato što je revolucija evolucija u svojoj tački ključanja vi ne možete 'napraviti' pravu revoluciju ništa više nego što možete ubrzati ključanje čajnika“, napisao je Berkman. „Ako je vatra ispod njega ono što ga tera da ključa: koliko brzo će doći do tačke ključanja zavisiće od toga koliko je jaka vatra.“

Revolucije, kada izbiju, elitama i establišmentu izgledaju nagle i neočekivane. To je zato što društveni mejnstrim ne vidi pravi rad revolucionarnog previranja i svesti, koji bude primećen tek nakon što uglavnom bude gotov. Tokom istorije, oni koji su tražili radikalnu promenu uvek su morali prvo da diskredituju ideje koje su upotrebljene za potporu vladajuće elite i da konstruišu alternativne ideje za društvo, ideje koje su često otelovljene u utopijskom revolucionarnom mitu. Artikulacija održivog socijalizma kao alternative korporativnoj tiraniji – kao što je pokušano knjigom „Zamisli: Život u socijalističkim SAD“ i sajtom Narodni otpor — je, za mene, merodavna. Jednom kada se ideje promene kod velikog dela stanovništva, jednom kada vizija novog društva okupira narodnu maštu, stari režim je gotov.

Ustanak koji je lišen ideja i vizije nikada ne predstavlja pretnju po vladajuće elite. Nagle društvene promene bez jasne definicije i usmerenja, bez ideja koje stoje iza njih, pašće u nihilizam, nasumično nasilje i haos. Proždraće sam sebe. Zbog toga, u osnovi, ja se ne slažem sa nekim elementima anarhista crnog bloka. Ja verujem u strategiju. Baš kao i mnogi anarhisti, uključujući Berkmana, Emu Goldman, Pjotra Kropotkina i Mihaila Bakunjina.

Do trenutka kada vladajućim elitama bude otvoreno prkošeno, već će doći do gotovo potpunog gubitka vere u ideje – u našem slučaju slobodno tržišni kapitalizam i globalizaciju – koje podupiru strukture vladajućih elita. Jednom kada to shvati dovoljno ljudi, što je proces koji može potrajati godinama, „spora, tiha, i miroljubiva socijalna revolucija postaje brza, militantna i nasilna“, kao što je pisao Berkman. „Evolucija postaje revolucija.“

U tom pravcu se krećemo. Ja ne kažem to zato što sam pristalica revolucije. Ja to nisam. Ja preferiram postepene i inkrementalne reforme funkcionalne demokratije. Ja preferiram sistem u kom naše društvene institucije dozvoljavaju građanstvu da nenasilno odbaci one koji su na vlasti. Ja preferiram sistem u kom su institucije nezavisne i nisu zarobljenici korporativne moći. Ali mi ne živimo u takvom sistemu. Revolt je jedina preostala opcija. Vladajuće elite, jednom kada ideje koje opravdavaju njihovu egzistenciju budu mrtve, pribeći će sili. To je njihov poslednji stitak vlasti. Ako nenasilni narodni pokret bude u stanju da ideološki razoruža birokrate, državne službenike i policiju – da ih, u suštini, navedu da dezertiraju – nenasilna revolucija je moguća. Ali ako država može da organizuje efektivno i prolongirano nasilje protiv disidenata, to će izroditi reaktivno revolucionarno nasilje, ili ono što država naziva terorizmom. Nasilne revolucije obično dovode do pojave revolucionara koji su podjednako nemilosrdni koliko i njihovi protivnici. „Onaj ko se bori protiv čudovišta, treba da pazi da i sam ne postane čudovište“, napisao je Fridrih Niče. „Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u ambis, jednog dana će i ambis pogledati u njega.“

Nasilne revolucije su uvek tragične. Ja, i mnogi drugi aktivisti, nastojimo da održimo naš ustanak nenasilnim. Mi nastojimo da poštedimo zemlju divljaštva domaćeg nasilja kako od strane države tako i od njenih protivnika. Nema garancija da ćemo uspeti, posebno sa korporativnom državom koja kontroliše ogromni aparat unutrašnje bezbednosti i militarizovanu policiju. Ali moramo pokušati.

Korporacije, oslobođene svih zakona, vladinih propisa i internih ograničenja, kradu koliko god mogu, što brže mogu, na putu u propast. Menadžere korporacija više nije briga za posledice njihovog grabeža. Mnogi očekuju da će se raspasti sistem koji pljačkaju. Oni su zaslepljeni ličnom pohlepom i ohološću. Oni veruju da im njihovo bestidno bogatstvo može kupiti bezbednost i zaštitu. Trebalo je provedu malo više vremena izučavajući menadžment u poslovnoj školi i malo više vremena izučavajući ljudsku prirodu i ljudsku istoriju. Oni kopaju sopstvene grobove.

Naš prelazak na korporativni totalitarizam, poput prelaska na sve oblike totalitarizma, je postepen. Totalitarni sistemi imaju plime i oseke, ponekad idu korak nazad pre nego što krenu dva koraka napred, dok nagrizaju demokratski liberalizam. Ovaj proces je sada potpun. „Saglasnost onih kojima se vlada“ je surova šala. Barak Obama ne može da prkosi korporativnoj moći ništa više nego što su to mogli Džorž V. Buš ili Bil Klinton. Za razliku od svoja dva neposredna prethodnika, Buš, koji je intelekturalno i verovatno emocionalno defektan, nije razumeo totalitarni proces koji je potpomognut od strane predsednika. Zato što Klinton i Obama, i njihova Demokratska patrtija, razumeju destruktivne uloge koje su igrali i igraju, oni moraju da budu daleko više cinični i daleko više saučestvuju u svom upropašćavanju zemlje. Demokratski političari govore poznatim „ja osećam vaš bol“ jezikom liberalne klase dok dopuštaju korporacijama da nas lišavaju ličnog bogatstva i moći. Oni su stvarna maska korporativne moći. Korporativna država nastoji da održi fikciju našeg ličnog učešća u političkom i ekonomskom procesu. Sve dok verujemo da smo učesnici, što je laž održavana ogromnim propagandnim kampanjama, beskrajni i apsurdni izborni ciklusi i raskoš praznog političkog teatra, naši korporativni oligarsi se baškare u svojim privatnim avionima, bordrumovima, penthausima i palatama.

Dok se razotkriva bankrot korporativnog kapitalizma i globalizacije, vladajuća elita je sve nervoznija. Oni znaju da ukoliko umru ideje koje opravdavaju njihovu moć, oni su gotovi. Zbog toga glasovi drugačijih mišljenja – kao i spontani ustanci poput pokreta Occupy – su nemilosrdno ugušeni od strane korporativne države.

„... [M]noge ideje, koje su nekada smatrane istinitim, sada se smatraju pogrešnim i zlim“, napisao je Berkman u svom eseju. „Dakle ideje božanskog prava kraljeva, ropstva i kmetsva. Nekada je čitav svet verovao da su te institucije ispravne, pravedne i nepromenjive. U meri u kojoj su se tim sujeverjima i lažnim verovanjima suprotstavljali napredni mislioci, ona su postala diskreditovana i izgubila svoju kontrolu nad narodom, i konačno su ukinute institucije koje su inkorporirale te ideje. Intelektualci će vam reći da su one „nadživele“ svoju „korisnost“ i da su stoga „umrle“. Ali kako su one „nadživele“ svoju „korisnost“? Kome su bile korisne, i kako su „umrle“? Mi već znamo da su one bile korisne jedino vladajućoj klasi, i da su iskorenjene narodnim ustancima i revolucijama“.

Izvor: 

Povezano