„Ne. Ovo je prava revolucija“

Početkom decembra, sa grupom od osam ljudi, studenata, aktivista, profesora iz različitih delova Evrope i SAD, Greber je proveo deset dana u Cizizreu – jednom od tri kantona Rožave. On je imao priliku da na licu mesta posmatra praksu „demokratske autonomije“, i da postavi brojna pitanja. Sada, po povratku, Dejvid govori o svojim utiscima sa ovog putovanja, razmatra krupnija pitanja i nudi odgovore na pitanje zašto celi svet ignoriše ovaj „eksperiment“ sirijskih Kurda.

Ovaj intervju je objavljen u dnevnom listu „Evrensel“ u Turskoj.

Profesor antropologije na Londonskoj školi ekonomije, aktivista, anarhista, Dejvid Greber (David Graeber), u oktobru je napisao članak za Gardijan, u vreme prvih nedelja napada Islamske Države (ID) na Kobane (Severna Sirija), i postavio pitanje zašto svet ignoriše revolucionarne sirijske Kurde.

Spomenuvši svog oca koji se 1937. dobrovoljno prijavio u Internacionalne brigade da bi se borio za odbranu španske republike, pitao je: „Ako danas postoji paralela Frankovim naizgled pobožnim, ubilačkim falangistima, ko bi to bio ako ne ID? Ako postoji paralela sa Mujeres Libres Španije, ko bi to bio ako ne hrabre žene koje brane barikade u Kobaneu? Da li će svet – i ovog puta najskandaloznije od svih, internacionalna levica – stvarno biti saučesnici u dopuštanju istoriji da se ponovi?“

Sudeći po Greberu, autonomna oblast Rožava koja je 2011. proglašena „društvenim ugovorom“ kao tri antidržavna, antikapitalistička kantona, takođe je izvanredan demokratski eksperiment ovog doba.

Početkom decembra, sa grupom od osam ljudi, studenata, aktivista, profesora iz različitih delova Evrope i SAD, proveo je deset dana u Cizizreu – jednom od tri kantona Rožave. On je imao priliku da na licu mesta posmatra praksu „demokratske autonomije“, i da postavi brojna pitanja.

On sada govori o svojim utiscima sa ovog putovanja zajedno sa krupnijim pitanjima i odgovora [na pitanje] zašto celi svet ignoriše ovaj „eksperiment“ sirijskih Kurda.

U vašem članku za Gardijan postavili ste pitanje zašto ceo svet ignoriše „demokratski eksperiment“ sirijskih Kurda. Nakon što ste ga iskusili na deset dana, da li imate nova pitanja ili možda odgovor na to?

Pa, ako se iko pitao da li je to stvarno revolucija, ili samo neka vrsta „aranžiranja izloga“, rekao bih da je poseta to definitivno razrešila. Još uvek ima ljudi koji govore takve stvari: Ovo je samo paravan za PKK (Radnička partija Kurdistana), oni su zapravo staljinistička autoritarna organizacija koja se samo pretvara da je usvojila radikalnu demokratiju. Ne. Oni su totalno stvarni. Ovo je prava revolucija. Ali u izvesnom smislu upravo je to problem. Velike sile su se posvetile ideologiji koja kaže da se prave revolucije više ne mogu desiti. U međuvremenu, mnogi na levici, čak i na radikalnoj levici, izgleda da su prećutno usvojili politiku koja pretpostavlja isto, čak iako još uvek prave naizgled revolucionarnu buku. Oni se drže nekakvog puritanskog „anti-imperijalističkog“ okvira koji pretpostavlja da su vlade i kapitalisti značajni igrači i da je to jedina igra o kojoj vredi pričati. Igra u kojoj vodite rat, stvarate mitske zločince, osvajate naftu i druge resurse, uspostavljate patronažne mreže; to je jedina igra u gradu. Narod u Rožavi kaže: Mi ne želimo da igramo tu igru. Mi želimo da napravimo novu igru. Mnoge ljude to zbunjuje i uznemirava i oni biraju da ne veruju da se to stvarno zbiva, ili su takvi ljudi u zabludi ili su nepošteni ili naivni.

Od oktobra vidimo rastuću solidarnost [sa sirijskim Kurdima] različitih političkih pokreta iz čitavog sveta. Bilo je mnogo i ponekad prilično entuzijastičnog pokrivanja Kobaneovog otpora od strane svetskih mejnstrim medija. Politički stav na Zapadu u pogledu Rožave do izvesnog stepena je promenjen. Sve su to značajni znaci ali ipak da li mislite da se dovoljno diskutuje o demokratskoj autonomiji i onome sa čim se eksperimentiše u kantonima Rožave? Koliko opšta percepcija „Nekih hrabrih ljudi koji se bore protiv zla ovog doba, ID-e“ dominiraju ovim odobravanjem i fascinacijom?

Neverovatno mi je koliko ljudi na Zapadu vidi ove naoružane feminističke kadrove, na primer, i čak im ni ne padnu na pamet ideje koje moraju biti u pozadini. Oni su prosto skontali da se to nekako desilo. „Pretpostavljam da je to kurdska tradicija.“ Naravno, do određenog stepena to je orijentalizam, ili prosto rečeno rasizam. Nikada im ne pada na pamet da i ljudi u Kurdistanu takođe mogu da čitaju Džudit Batler (Judith Butler). U najboljem slučaju oni misle: „Oh, oni pokušavaju da se približe zapadnim standardima demokratije i prava žena. Pitam se da li je to stvarno ili je samo za konzumaciju u inostranstvu.“ Jednostavno im ne pada na pamet da bi oni mogli da idu dalje sa tim stvarima nego što su to „zapadni standardi“ ikad učinili; da bi oni mogli iskreno da veruju u principe koje zapadne države samo propovedaju.

Spomenuli ste pristup levice prema Rožavi. Kako je primljena u međunarodnim anarhističkim zajednicama?

Reakcija u međunarodnim anarhističkim zajednicama je bila izrazito mešovita. Meni je to malo teško da razumem. Postoji vrlo velika grupa anarhista – obično elementi koji su više sektaški – koji insistiraju da je PKK još uvek „staljinistička“ autoritarna nacionalistička grupa koja je usvojila Bukčina (Bookchin) i druge leve liberterske ideje da bi se udvarala antiautoritarnoj levici u Evropi i Americi. Uvek sam smatrao da je ovo jedna od najblesavijih i najnarcisističkijih ideja koje sam ikada čuo. Čak i da je premisa tačna, i da je marksističko-lenjinistička grupa odlučila da falsifikuje ideologiju da bi pridobila stranu podršku, zašto bi pobogu odabrali anarhističke ideje koje je razvio Mari Bukčin (Murray Bookchin)? Bio bi to najgluplji potez ikada. Očigledno, oni bi se pretvarali da su islamisti ili liberali, jer to su oni koji dobijaju oružje i materijalnu podršku. U svakom slučaju mislim da mnogi ljudi na međunarodnoj levici, uključujući anarhističku levicu, zapravo stvarno ne žele da pobede. On ne mogu da zamisle da bi revolucija mogla stvarno da se desi i potajno to čak ni ne žele, pošto bi to značilo da će podeliti svoj kul klub sa običnim ljudima; oni više ne bi bili posebni. Tako da u tom smislu prilično je korisno odvojiti prave revolucionare od pozera. A pravi revolucionari su bili solidni.

Šta je vam je bilo najimpresivnije u Rožavi u pogledu praktikovanja demokratske autonomije?

Bilo je puno impresivnih stvari. Ne mislim da sam ikada čuo da je bilo gde drugo na svetu postojala situacija dvovlašća u kojoj su iste političke snage kreirale obe strane. Postoji „demokratska samouprava“, koja ima sve oblike i zamke države – parlamament, ministarstva, i tako dalje – ali je kreirana tako pažljivo da bude odvojena od sredstava prinudne moći. Zatim imate TEV-DEM (Pokret za demokratsko društvo), koji upravlja direktno demokratskim institucijama koje su ustrojene odozdo nagore. Na kraju – i to je ključno – snage bezbednosti su odgovorne strukturama koje su ustrojene odozdo nagore a ne onima koje su ustrojene odozgo na dole. Jedno od prvih mesta koje smo posetili bila je policijska akademija (Asayiş). Svi su morali da prođu kurs nenasilnog rešavanja sukoba i feminističke teorije pre nego što bi smeli da pipnu oružje. Sudirektori su nam objasnili da im je krajnji clj da svi u zemli prođu kroz šestomesečnu policijsku obuku, da bi na kraju, mogli da eliminišu policiju.

Šta biste rekli raznim kririkama na račun Rožave? Na primer: „Oni ovo ne bi radili u miru. To je zbog ratnog stanja...“

Pa, mislim da bi većina pokreta, suočena sa užasnim ratnim uslovima, ipak ne bi odmah ukinuli smrtnu kaznu, raspustili tajnu policiju i demokratizovali vojsku. Vojne jedinice, na primer, biraju svoje oficire.

Postoji još jedna kritika, koja je prilično popularna u pro-vladinim krugovima ovde u Turskoj: „Model koji Kurdi – u skladu sa linijom PKK i PYD (Partija kurdske demokratske unije) – pokušavaju da promovišu nije zaista prihvaćena od strane naroda koji tamo živi. Ta multi- ... struktura je samo na površini poput simbola“...

Pa, predsednik kantona Cizire je Arapin, prvi čovek velikog lokalnog plemena ustvari. Pretpostavljam da bi se moglo reći da je on samo nominalno na toj funkciji. U izvesnom smislu to važi za čitavu vladu. Ali čak i ako pogledate na strukture koje su ustrojene odozdo na gore, sigurno nisu samo Kurdi ti koji učestvuju. Meni je rečeno da je jedini pravi problem postoji sa nekima iz naselja iz „arapskog pojasa“, ljudima koje su doveli baatisti tokom '50-ih i '60-ih iz drugih delova Sirije u sklopu namerne politike marginalizovanja i asimilovanja Kurda. Rekli su mi da su neke od tih zajednica prilično neprijateljski nastrojene prema revoluciji. Ali Arapi čije su porodice bile tu generacijama, ili Asirci, Kirgizi, Jermeni, Čečeni i tako dalje, su prilično entuzijastični. Asirci sa kojima smo razgovarali, nakon dugog teškog odnosa sa režimom, smatrali su da im je konačno dopuštena sloboda verske i kulturne autonomije. Verovatno bi najuporniji problem mogao biti oslobođenje žena. PYD i TEV-DEM ga smatraju apsolutno centralnim za svoju ideju revolucije, ali oni takođe imaju problem u odnosu sa većim savezima sa arapskim zajednicama koje smatraju da to krši osnovne verske principe. Na primer, dok oni koji govore sirijski imaju sopstveni ženski sindikat, Arapi nemaju, i arapske devojke koje su zainteresovane za organizovanje u vezi sa rodnim pitanjima ili da čak pohađaju feminističke seminare moraju da se šlepaju sa Ariscima ili čak sa Kurdima.

Ne mora to biti zarobljeno u tom „puritanskom 'antiimperijalističkom' okviru“ koji si prethodno spomenuo, ali šta bi rekao na komentar da će Zapad/imperijalizam jednog dana tražiti od sirijskih Kurda da plate za njihovu podršku. Šta Zapad stvarno misli o ovom antidržavnom, antikapitalisitčkom modelu? Da li je to samo eksperiment koji može biti ignorisan tokom ratnog stanja dok Kurdi dobrovoljno prihvataju da se bore protiv neprijatelja koji je, uzgred, zapravo kreiran od strane Zapada?

Oh apsolutno je tačno da će SAD i evropske sile uraditi ono što mogu da podriju revoluciju. To se podrazumeva. Svi ljudi sa kojima sam razgovarao su bili svesni toga. Ali oni nisu pravili oštru razliku između rukovodstva regionalnih sila poput Turske ili Irana ili Saudijske Arabije, i evro-američkih sila poput, recimo, Francuske ili SAD. Oni su pretpostavljali da su one sve kapitalističke i etatističke i stoga antirevolucionarne, i koje bi u najboljem slučaju bilo moguće ubediti da ih trpe ali ne i da na kraju budu na njihovoj strani. Zatim tu je još komplikovanije pitanje strukture onoga što se zove „međunarodna zajednica“, globalni sistem institucija poput UN ili MMF-a, korporacija, NVO, organizacija za zaštitu ljudskih prava kad smo već kod toga, koje sve pretpostavljaju etatističku organizaciju, vladu koja može da donosi zakone i ima monopol na prinudno sprovođenje tih zakona. U Cizireu postoji samo jedan aerodrom i on je još uvek pod kontrolom sirijske vlade. Oni bi mogli lako da ga zauzmu, bilo kada, tako kažu. Jedan od razloga zašto to ne rade je zato što: kako bi ne-država upravljala aerodromom? Sve što radite na aerodromu je predmet međunarodnih propisa koji pretpostavljaju državu.

Da li imate odgovor na pitanje zašto je ID toliko opsednuta Kobaneom?

Pa, oni ne žele da se vidi kako gube. Čitava njihova regrutaciona strategija je zasnovana na ideji da su oni nezaustavljiva sila koja ruši sve pred sobom, i njihove stalne pobede su dokaz da oni predstavljaju božiju volju. Biti poražen od strane gomile feministkinja bilo bi krajnje poniženje. Sve dok se još uvek bore u Kobaneu, oni mogu da tvrde da su medijske tvrdnje laži i da oni stvarno napreduju. Ko može da dokaže suprotno? Ako se povuku oni će priznati da su poraženi.

Pa, da ili imate odgovor na ono što Tajip Erdogan i njegova partija pokušavaju da urade u Siriji i generalno na Bliskom istoku?

Samo mogu da pretpostavim. Čini se da je prešao sa antikurdske, anti-Asad politike na gotovo čisto antikurdsku strategiju. On je u više navrata bio spreman da sklopi savez sa pseudoverskim fašistima da bi napao PKK-om inspirisane eksperimente u radikalnoj demokratiji. Jasno, poput Daeša (skraćenica za ID prema njenom punom nazivu na arapskom, al-Dawla al-Islamiya fi al-Iraq wa al-Sham. Takođe, zavisno od načina izgovora „Daeš“ može da znači „sruši i zgazi“ ali i „zadrta osoba koja drugima nameće svoja gledišta.“ ID je navodno zapretila odsecanjem jezika svima koji upotrebe ovaj termin - prim. prev.), on vidi ono što rade [sirijski Kurdi] kao ideološku pretnju, možda jedinu stvarno održivu ideološku alternativu desničarkom islamizmu [koji se nazire] na horizontu, i on će uraditi sve da je suzbije.

S jedne strane imamo Irački Kurdistan koji se nalazi na prilično drugačijem ideolškom terenu u smislu kapitalizma i ideje nezavisnosti. S druge strane, imamo ovaj alternativni primer Rožave. I imamo Kurde Turske koji pokušavaju daodrže mirovni proces sa vladom... Kako lično vidite budućnost Kurdistana u kratkom i dugom roku?

Ko to zna? Trenutno stvari izgledaju iznenađujuće dobro za revolucionarne snage. KDG je čak odustao od gigantskog šanca koji su gradili duž granice Rožave nakon što je u avgustu PKK intervenisala da bi faktični spasli Erbil i druge gradove od ID. Jedna osoba iz KNK-a mi je rekla da je to imalo veliki efekat na svest tamošnjeg naroda; taj jedan mesec je uradio više od 20 godina rada na podizanju svesti. Mlade ljude je posebno pogodio način na koji su njihove Pešmerge pobegle sa bojnih polja ali vojnikinje PKK-a nisu. Ali teško je zamisliti da će teritorija KRG-a biti uskoro revolucionarizovana. Niti bi to dozvolile međunarodne sile.

Iako se ne čini da je demokratska autonomija očigledno na pregovaračkom stolu u Turskoj, Kurdski politički pokret je radio na tome, posebno na društvenom nivou. Oni pokušavaju da pronađu zakonska i ekonomska rešenja za moguće modele. Kada uporedimo, recimo, klasnu strukturu i nivo kapitalizma u Zapadnom Kurdistanu (Rožava) i Severnom Kurdistanu (Turska), šta mislite o razlikama te dve borbe za antikapitalističko društvo – ili za minimizovani kapitalizam kakav oni opisuju?

Ja mislim da je kurdska borba prilično otvoreno antikapitalistička u obe zemlje. To je njihova početna tačka. Oni su uspeli da smisle formulu: ne možete se otarasiti kapitalizma a da ne eliminišete državu, ne možete se otarasiti države a da se ne otarasite patrijarhata. Ipak, Rožavcima i Rožavljankama je prilično lako što se tiče klase zato što je prava buržoazija, pošto je to uglavnom izrazito poljoprivredni region, otišla sa padom baatističkog režima. Oni će imati dugoročni problem ukoliko ne rade na obrazovnom sistemu da bi se osigurali da developmentalistički tehnokratski stratum na kraju ne pokuša da preuzme vlast, ali u međuvremenu, razumljivo je da se oni fokusiraju neposrednije na rodna pitanja. Što se Turske tiče, pa, ne znam ni izbliza toliko, ali imam osećaj da su stvari mnogo komplikovanije.

U danima kada ljudi širom sveta iz očiglednih razloga ne mogu da dišu, da li vas je vaše putovanje u Rožavu inspirisalo u pogledu budućnosti? Šta mislite da je „lek“ koji je potreban da bi ljudi prodisali?

Bilo je sjajno. Proveo sam život razmišljajući o tome kako bismo mogli u nekoj dalekoj budućnosti da budemo u stanju da uradimo ovakve stvari i većina ljudi misli da sam lud zato što zamišljam da će to ikada biti moguće. Ovi ljudi to rade sada. Ako oni dokažu da se to može uraditi, da je moguće zaista egalitarno i demokratsko društvo, to će potpuno promeniti shvatanje ljudi o ljudskim mogućnostima. Lično, osećam se deset godina mlađim samo zato što sam tamo proveo 10 dana.

Koje scene ćete se sećati sa svog putovanja u Cizire?

Bilo je toliko mnogo upečatljivih prizora, toliko mnogo ideja. Stvarno mi se svideo nesklad između načina na koji su ljudi izgledali, često, sa stvarima koje su govorili. Vi se upoznate sa nekim tipom, doktorom, on izgleda kao neki pomalo zastrašujući tip iz sirijske vojske u kožnoj jakni i strogim izrazom lica. Onda porazgovarate sa njim i on vam objasni: „Pa, mi smatramo da je preventiva najbolji pristup javnom zdrastvu, većinu bolesti omogućava stres. Mi smatramo da ukoliko smanjimo stres, nivoi bolesti srca, čak i rak će opasti. Tako da je naš krajnji plan da reorganizujemo gradove tako da imaju 70% zelenih površina...“ Znači postoje sve te lude, brilijantne šeme. Ali onda odete do sledećeg doktora i oni vam objasne kako zbog turskog embarga, oni ne mogu da dobiju ni najosnovnije lekove ili opremu, svi pacijenti kojima je potrebna dijaliza koje nisu mogli da prošverciju su umrli... Taj jaz između njihovih ambicija i neverovatno rigidnih okolnostima u kojima se nalaze. I... žena koja je faktički bila naš vodič bila je zamenica ministra inostranih poslova, Amina. U jednom trenutku, mi se izvinjavamo zašto što nismo bili u stanju da donesemo bolje poklone i da pomognemo Rožavljanima, koji su patili pod embargom. I ona kaže: „Na kraju, to nije mnogo važno. Mi imamo jednu stvar koju niko ne može da vam da. Mi imamo našu slobodu. Mi samo želimo da postoji neki način na koji bismo mogli da vam je damo.“

Ponekad vas kritikuju da ste preterano optimistični i entuzijastični u pogledu onoga što se dešava u Rožavi. Jeste li? Ili ono nešto previđaju?

Ja sam po temperamentu optimista, ja tražim rešenja koja nose neko obećanje. Ja ne mislim da ima bilo kakavih garancija da će na kraju sve ovo uspeti, da neće biti ugušeno, ali sigurno neće [uspeti] ako svi unapred odluče da nikakva revolucija nije moguća i odbiju da pruže aktivnu podršku, ili se čak, posvete njenom napadanju ili povećavanju njene izolacije, što mnogi rade. Ako postoji nešto čega sam svestan, a čega drugi nisu, možda je to činjenica da istorija nije gotova. Kapitalisti su se žestoko potrudili tokom proteklih 30 ili 40 godina da ubede ljude da su trenutni ekonomski aranžmani – čak ne ni kapitalizam, već naročit, finansijalizovani, polufeudalni oblik kapitalizma koji imamo danas – jedini mogući ekonomski sistem. Oni su uložili puno više napora u to nego što su u to da zaista stvore održiv globalni kapitalistički sistem. Rezultat toga je da se sistem raspada svuda oko nas baš u trenutku kada su svi izgubili mogućnost da zamisle bilo šta drugo. Pa, ja mislim da je prilično očigledno da za 50 godina, kapitalizam u bilo kom obliku koji bismo mi prepoznali, i verovatno u bilo kom obiku uopšte, neće postojati. Nešto drugo će ga zameniti. To nešto možda neće biti bolje. To čak može biti još gore. Čini mi se da je baš zbog tog razloga naša odgovornost, kao intelektualaca, ili samo kao mislećih ljudskih bića, da pokušamo da barem mislimo o tome kako bi nešto bolje moglo da izgleda. I ako ima ljudi koji zaista pokušavaju da naprave tu bolju stvar, naša je odgovornost da im pomognemo.

Povezano