Obnova Kobanea: poziv za pomoć iz porušenog grada

Oslobođenje Kobanea je bila gorko slatka pobeda posle koje je ostao opustošeni grad. Rekonstrukcija je počela i neophode su hitna pomoć i solidarnost.

„Kada je oslobođen Kobane, bio je to divan osećaj. Osećaj slobode“, objasnio mi je moj prijatelj Mustafa. Mustafa je lokalni novinar, i pošto je proveo dve nedelje u pritvoru u koji su ga smestile turske vlasti pošto je početkom oktobra pobegao iz Kobanea, odlučio je da se vrati u rodni grad na posao i da pomogne rad novinara u gradu. Tokom četiri meseca, Kobane je bio pod brutalnom opsadom. Džihadisti IDIS1-a su napali grad sa istoka, zapada i juga, opkolivši ga sa svih strana. Na severu se nalazi Turska, večiti protivnik autonomije koju su Kurdi Sirije kreirali za sebe i stoga nije prijatelj kurdskog otpora u Kobaneu.

Ali nakon četiri meseca, 27. januara, Kobane je konačno oslobođen. Kurdske snage, predvođene sa PKK2-om povezanim YPG3-om i njihovom ženskom jedinicom YPJ4, ali takođe podržane od strane Slobodne sirijske armije (FSA) i Pešmergi5 iračkog Kurdistana, pružile su žestok otpor napredovanju Islamske države i isterali je iz grada. Bombardovanje iz vazduha od strane koalicije predvođene SAD imalo je na meti položaje IDIS-a u i oko grada, što je doprinelo slabljenju džihadističkih snaga, ali bitka za Kobane je pokazala, da je to bilo od sekundarnog značaja što se tiče pobede nad IDIS-om.

„Bilo je to kao da sam se ponovo rodio“, rekao je Idriz Nasan, zamenik ministra spoljnih poslova Kobanea. Idriz se preselio u grad Suruč koji se nalazi na granici sa Turskom, pošto je početkom oktobra situacija u Kobaneu postala kritična i odatle je obavljao dužnosti ministra spoljnih poslova. Dva dana pre pobede u Kobaneu, on je odlučio da se vrati u svoj grad i bio je srećan što može ponovo da živi u svom gradu nakon četiri meseca provedena u Turskoj.

Dva nova centra i nestašica hrane

Iako je oslobođenje Kobanea došlo kao dugo očekivano olakšanje i s ponosom su ga proslavili građani Kobanea, bila je to gorko slatka pobeda. Više od 80 procenata grada je potpuno uništeno, svedeno na jedva nešto više od gomile krša. Tokom bitke, YPG je bazirala svoje operacije na zapadu gde je bilo malo borbi, izuzev IDIS-ovih minobacačkih granata i realne opasnosti od snajperske vatre.

Zahvaljujući tome, centar grada je premešten na zapad – jedini deo grada u kom još uvek ima života. Gerilci, pošto su se vratili sa fronta u selima oko Kobanea, mirno šetaju po ulicama sa kalašnjikovima u rukama. Muškarci i žene stoje na raskrsnicama, razgovaraju o najnovijoj pobedi koju su YPG ostvarili u selima.

Škola sada radi, sa željnom decom koja se nadaju da će zaboraviti bolni sukob. Sama po sebi, škola je tek nešto više od betonskog temelja kuće u zapadnom predgrađu grada. Ipak, kada siđete u podrum – koji je odabran zbog očigledne zaštite od IDIS-ovih granata – naćićete živahnu sredinu alternativnog obrazovanja.

Tokom četvoromesečne opsade, nestašica hrane je bila konstanta. Pošto granicu kontroliše Turska, koja svojevoljno odlučuje da li će pustiti pomoć da prođe, ljudi moraju da se oslanjaju na švercerske puteve. Ali temelj prehrambene proizvodnje u gradu ostaje pekara. „Hleb je prehranio otpor“, objasnio mi je jedan građanin.

Pekara, kojom upravlja porodica koja je hrabro nastavila da radi tokom opsade, obezbedila je besplatan hleb za sve borce i građane koji su ostali u Kobaneu. Zbog svoje važnosti, bila je na meti IDIS-a, i zbog toga je sve do sada lokaciju pekare bila skrivana od svih novinara. „Ja sam odlučio da ostanem u gradu i da pečem hleb zato što sam shvatio da je to suštinski važno za otpor“, rekao mi jedan od članova pekarske porodice.

Veća pekara, koja je pre opsade ceo grad snabdevala sa hlebom, bila je na meti IDIS-ovih minobacača prvih dana borbe i zbog toga je zatvorena još pre pet meseci. Sada je ponovo otvorena i, pored svoje logističke važnosti, to je pre svega simbolična pobeda. Ibrahim, menadžer pekare, objasnio je kako kako mu je trebalo deset dana da je obnovi zbog oštećenja koje su napravile granate IDIS-ovih minobacača.

Sada konačno rad, i hleb se opet peče za zajednicu. Ibrahim mi je u intervjuu rekao: „Da biste prehranili zajednicu, prvo morate da se borite za nju“. Iako je od malog strateškog značaja, za Ibrahima i mnoge druge građane Kobanea, ponovno otvaranje pekare je označilo dugo očekivanu pobedu za koju su se borili dugo i naporno.


Klinci u Kobaneu

Pored dnevnog snabdevanja hlebom, skladište je mesto na koje idu svi građani da bi pokupili neophodne namirnice pošto su prodavnice prestale da rade pre više meseci. Otišao sam tamo jednog dana da bih pokupio hranu za kuću u kojoj sam odseo. Iza tezge, imali su gomile konzervisane hrane, asortiman svežeg povrća, ulje i kućne potrepštine. „To je nešto kao normalna prodavnica ali bez para“, šalio se Mustafa. I to je bilo upravo tako: Kobane, ekonomija bez novca.

U međuvremenu, porodice su se polako vraćale u Kobane nakon višemesečnog brižnog iščekivanja u Turskoj ishoda bitke. Četiri meseca su gledali kako bombe padaju na njihov voljeni grad, i sada su se konačno vratili. Gledao sam kako su se porodice vraćale svojim kućama, uzvikujući: „Živeo otpor Kobanea!“ dok su prolazili kroz granični kapiju pod kontrolom YPG-a i ulazili u svoj uništeni grad.

Jedna starica mi je rekla po dolasku u Kobane da se „uništenje grada ne može uporediti sa izgubljenim životima“. Za nju, uništenje se nije ogledalo u gomili ruševina sa kojima se suočila po dolasku, već u sećanjima na mnoge članoce njene porodice koji umrli mučeničkom smrću dok su pružali otpor [IDIS-u] u borbi za oslobođenje grada.

Jedan otac, koji je ostao da se bori dok mu je porodica pobegla u Tursku, emotivno je doživeo ponovno ujedinjenje sa svojom porodicom nakon četvoromesečne bolne razdvojenosti. On mi je rekao: „Da nismo imali ljubavi za našu decu i za našu porodicu, ne bismo mogli da pobedimo u ovoj bici“.

I dalje je opasno u slobodnom Kobaneu

Iako su ljudi počeli da uživaju u laganoj normalizaciji života u gradu, Kobane još uvek u velikoj meri izgleda kao grad duhova, potpuno uništen ratom. Neeksplodirane bombe su razbacane na sve strane i često se ne zna za njih. Neke su zakopane u putu, dok druge leže nesmetano pored krša. Deca se igraju pored tih bombi, ne razmišljajući o njima ni sekunde. S vremena na vreme, glasna eksplozija bi se probila kroz grad i civili bi razmenili poglede pune straha, nadajući se da niko nije povređen. Samo u protekloj nedelji poginulo je pola tuceta ljudi zahvaljujući takvim nesrećama.

Vlada Kobanea je rekla da „sve dok sve bombe i eksplozivne naprave ne budu uklonjene iz Kobanea, grad i sela neća biti bezbedni“, i izdala poziv za međunarodnu podršku čišćenju grada. Pošto je grad uglavnom uništen i neeksplodirane bombe su rasturene svuda po jedinom delu grada koji je podesan za stanovanje, izgleda da će biti potrebno puno vremena se povrati normalan život.

Ipak, Kobaneov poziv za međunarodnu pomoć verovatno će proći neopažen sem ukoliko ne bude izvršen snažan pritisak za otvaranje humanitarnog koridora. Kobane – i drugi Rožavini kantoni, Afrin i Cezire – konstantno su se suočavali sa nepravednim embargom međunarodne zajednice tokom poslednje dve godine. Zbog ovog embarga, Turska dozvoljava samo osnovnim prehrambenim namirnicama da pređu granicu, ne dopuštajući građevinskim vozilima ili građevinskom materijalu da uđu u Kobane.

Kao što poslanik HDP-a Ibrahim Ajhan kaže: „Sve dok granica ne bude potpuno slobodna nikakva pomoć neće biti dostavljena na odgovarajuć način“. Idriz Nasan veruje da međunarodna zajednica ima dužnost, navodeći da „ako međunarodna zajednica želi da Kobane bude obnovljen i da pobeda bude održana, oni moraju da otvore ovaj [humanitarni] koridor.“

Razlog zbog kog je sada naglasak stavljen na otvaranje humanitarnog koridora izvire iz bojazni da će, bez takvog koridora, Kobane zauvek izgledati kao uništeni grad. Izbeglice, nestrpljive da se vrate u domovinu iz koje su bile primorane da pobegnu pred žestokim napredovanjem IDIS-a, mesecima neće biti u stanju da se vrate. Grad ostaje u svom razrušenom, iscrpljenom stanju, zauvek traumatizovan i sa ožiljcima od opsade. Zvaničnici kurdske vlade priznaju to, i iz tog razloga su uputili hitan apel za otvaranje humanitarnog koridora.

Od samostalnosti do zavisnosti – i natrag?

Ali da li je Kobane zaista slobodan? Iako je IDIS isterana iz grada, džihadističke snage se još uvek se nalaze na njegovim granicama. Sem toga, grad je u ruševinama. Totalno uništenje koje se može videti širom grada je sveprisutno jugoistočno od granične kapije. To je bila IDIS-ova baza tokom sukoba, i zbog toga, meta bombi koalicije predvođene SAD-om. Umesto da gađaju puteve snabdevanja koje je IDIS kontinuirano koristila tokom opsade, oni su odabrali da gađaju IDIS isključivo unutar granica grada, osuđujući Kobane na prašinu i krš. Pa zašto je koalicija odlučila da bombarduje grad umesto puteva snabdevanja IDIS-a?


Trg slobode u porušenom Kobaneu

Mustafa veruje da je ova odluka vojske SAD bila „oblik kazne zbog našeg sistema“. Rožava, sa grassroots-demokratskm modelom, mukotrpno se odupirala međunarodnim kapitalistčkim interesima putem svog sistema demokratskog konfederalizma. Ovaj sistem, koji se fokusira na autonomnoj samostalnosti, nikada se nije lako uklapao u interese Zapada. Zbog toga, mnogi ovde veruju da je politika paklenog bombardovanja Kobanea primorala njegovu administraciju da od samostalne postane zavisna.

Iako je međunarodna zajednica podržala kurdske snage u njihovoj bici protiv IDIS-a, do sada nije bilo podrške za pružanje pomoći Kurdima u obnovi svog grada. S obzirom na ogromne razmere uništenja, takođe je jasno da Kurdi ne mogu sami da obnove grad. Pošto je međunarodna zajedncia bombardovanjem sravnila Kobane sa zemljom, ona je takođe dužna da pomogne u njegovoj obnovi. Kada su kreirani Rožava i njen grassroots model demokratske autonomije, postojao je pravi grad. Moglo bi se pregovarati o embargu koji je zagorčavao život Rožavinoj administraciji. Ali sada pošto je Kobane potpuno porušen, narodu Kobanea je potrebna pomoć.

Ako takva pomoć izostane, grad će zauvek ličiti na grad duhova, zarobljen između slobode i zatvora. Pomoć je stoga suštinski važna, što zahteva usaglašena međunarodna nastojanja s ciljm da se primora Turska na otvaranje humanitarnog kordora. Enver Muslim, premijer kantona Kobane, rekao je da je „otpor Kobanea bio pobeda za čovčečanstvo i biće primer u istoriji. Suočen sa varvarstvom IDIS-a, Kobane je branio čovečanstvo. Sada je vreme da čovečanstvo i međunarodna zajednica podrže Kobane.“

Sa ovom molbom za pomoć, potrebno je obratiti posebnu pažnju da se osigura da obnova grada bude obavljena u istom duhu samostalnosti kojim je bila vođena odbrana grada.

Yvo Fitzherbert je slobodni novinar koji živi i radi u Istanbulu. On piše za više različitih publikacija, sa posebnim fokusom na kurdsku politiku. Pratite ga na Twitteru na @yvofitz.

Fusnote

1 Islamska država Iraka i Sirije

2 Radnička partija Kurdistana, Partiya Karkerên Kurdistani

3 Narodne zaštitne jedinice, Yekîneyên Parastina Gel.

4 Ženske zaštitne jedinice, Yekîneyên Parastina Jinê.

5 Pêşmerge, bukv. onaj koji prkosi smrti“, su vojne snage Iračkog Kurdistana.

Povezano