"Occupy" i demokratski dar anarhizma

SAD zamišljaju da su velika demokratija, pa ipak većina Amerikanaca/ki prezire njihovu politiku. Baš zbog toga inspiriše ih direktna demokratija.

Kao što to jasno govori istorija prethodnih pokreta, oni koji upravljaju Amerikom ničeg se ne boje više nego opasnosti izbijanja prave demokratije. Kao što možemo videti u Čikagu, Portlandu, Oklendu, i upravo sada u Njujork Sitiju, neposredni odgovor na čak i najskromniju iskru demokratski organizovane građanske neposlušnosti je panična kombinacija ustupaka i brutalnosti. Naši vladari, u svakom slučaju, izgleda da postupaju pod pritiskom dugotrajnog strahovanja da će ukoliko bilo koji ozbiljniji broj Amerikanaca i Amerikanki sazna šta je anarhizam zaista, oni mogli da odluče da su im vladari bilo koje vrste nepotrebni.

Gotovo svaki put kada me intervjuiše neki mejnstrim novinar o OWS-u, održe mi neku od varijacija iste lekcije:

"Kako ćete da ostvarite bilo šta ako odbijate da napravite lidersku strukturu ili da napravite praktični spisak zahteva? I šta je to sa svim tim anarhističkim koještarijama - konsenzus, živahni prstići ... ? Sa takvim stvarima vi nikada nećete biti u stanju da doprete do običnih, mejnstrim Amerikanaca/ki!"

Teško je zamisliti gori savet. Na poseltku, od 2007, skoro svaki prethodni pokušaj da se širom zemlje pokrene pokret protiv Volstrita krenuo je tačno onim putem koji takvi ljudi preporučuju - i doživeo potpuni neuspeh. Tek kada je mala grupa anrhista iz Njujorka odlučila da primeni drugačiji pristup - odbivši da podnošenjem zahteva prizna legitimitet postojećih političkih vlasti; odbijanejm da prihvate legitimnost postojećeg legalnog poretka okupiranjem javnog prostora bez traženja dozvole, odbijajući da izaberu vođe koji bi onda bili potkupljeni ili kooptirani; objavljujući, ma kako miroljubivo, da je čitav sistem korumpiran i da ga odbacuju; spremnošću da čvrsto stanu pred neizbežni nasilni odgovor države - stotine hiljada Amerikanaca/ki od Portlanda do Tuskaluse počinju da se okupljaju u znak podrške, i većina je javo iskazala svoje simpatije.

Ovo nije prvi put da se pokret koji je zasnovan na suštinski anarhističkim principima - direktna akcija, direktna demokratija, odbacivanje postojećih političkih institucija i pokušaj da se naprave alternativne institucije - pojavio u SAD. Pokret za građanska prava (barem, u svojim radikalnijim ograncima), antinuklearni pokret, globalni pokret za pravdu... svi su imali slično usmerenje. Nikada, ipak, ni jedan nije izrastao tako zapanjujuće brzo.

Da bi razumeli zašto, moramo razumeti da je uvek postojao ogromni jaz između onoga što vladajuća Amerika podrazueva pod "demokratijom", i šta ta reč znači za maltene bilo koga drugog. Sudeći po zvaničnoj verziji, naravno, "demokratija" je sistem koji su stvorili očevi osnivači, zasnovan na sistemu "kontrole i ravnoteža" (checks and balances, tj. podele vlasti, prim. prev.) između predsednika, kongresa i sudova. Ustvari, nigde u Deklaraciji nezavisnosti ili Ustavu ništa ne piše o tome da su SAD "demokratija". Većina demokratiju definiše kao kolektivno samoupravljanje od strane narodnih skupština i prema njoj, kao takvoj, bili su neprijateljski nastrojeni, tvrdeći da bi imala predsrasude prema manjinama (konkretna manjina na koju se ovde misli su bogataši). Oni su samo redefinisali svoju republiku - modelovanu ne na Atini, nego na Rimu - kao "demokratiju" zato što su obični Amerikanci izgleda jako mnogo voleli tu reč.

Ali šta su, i šta podrazumevaju obični Amerikanci/ke pod tom rečju? Sistem u kom mogu da vagaju koji će političari upravljati vladom? To je ono što nam stalno pričaju, ali zvuči neuverljivo. Uostalom, većina Amerikanaca/ki prezire političare, i skloni su budu skeptični u pogledu same ideje postojanja vlade. Ako je oni univerzalno drže za politički ideal, to može biti samo zato što je američki narod  još uvek vidi, ma kako nejasno, kao samoupravljanje - kao ono što su očevi osnivači bili skloni da denunciraju bilo kao "demokratiju" ili, kao što to sami kažu, "anarhiju".

Ako ništa drugo, ovo bi moglo da nam pomogne da objasnimo entuzijazam sa kojim su Amerikanci i Amerikanke prihvatili pokret zasnovan na direktno demokratskim principima, uprkos jednodušno prezrivim odbacivanjem od strane američkih medija i političke klase. Većina Amerikanaca/ki su, politički, duboko sukobljeni. Oni/e su skloni kombinovanju dubokog poštovanja za slobodu sa pažljivo usađenom, ali ipak realnom identifikacijom sa vojskom i policijom. Malo njih su zaista anarhisti; malo ih uopšte zna šta "anarhizam" znači. Nije jasno koliko njih bi na kraju želelo da potpuno odbaci državu i kapitalizam.

Ali jedna stvar koju oseća ogromni broj Amerikanaca/ki je da nešto nije u redu sa njihovom zemljom, da njene ključne institucije kontroliše arogantna elita, i da nekakva radikalna promena odavno kasni. Oni su u pravu. Teško je zamisliti politički sistem koji je tako sistematično korumpiran - onaj u kom je mito, na svakom nivou, potpuno legalizovan. Gnev je shodan tome. Problem je bio, sve do 17. septembra, u tome što je desnica bila ona strana spektra koja je bila spremna da predloži bilo kakva radikalna rešenja. Ali "Occupy Wall Street" je to promenio: izbila je demokratija.

Original: Guardian