Odbrana Afrina

Rat Turske protiv Afrina je napad ne samo na kurdsko samoopredeljenje, već i na demokratiju i oslobođenje žena na Bliskom Istoku.

Kada su se u Afrinu okupile hiljade ljudi na sahrani Barine Kobani, borkinje Kurdskih ženskih zaštitnih jedinica (YPJ), čije beživotno telo su unakazili džihadistički plaćenici koje pomaže Turska, iz mase su uvis podignute maslinove grančice. Afrin, lociran na sirijsko-turskoj granici i u centru planina Kurd, nije samo poznat po svom preovlađujuće kurdskom stanovništvu već i po svojim maslinjacima i cvetnim poljima, okruženim planinskim krajolikom. Sada [10. februara 2018.] već više od dve nedelje turski tenkovi i borbeni avioni, zajedno sa bradatim muškarcima koji uzvikuju „Bog je veliki“ i dižu kažiprst uvis, napadaju krajeve nastanjene civilima i položaje Sirijskih demokratskih snaga (SDF) predvođene Kurdima u akciji koju su cinično nazvali „Operacija maslinova graničica“.

Barin Kobani

Sudeći po izveštaju Svetske zdravstvene organizacije, osamdeset šest civila – uključujući čitavu sedmočlanu porodicu – je ubijeno, a dve stotine je ranjeno. Više od deset hiljada [ljudi] je zbog bombardovanja pobeglo tokom jedne nedelje. Kurdski izbori poput Veća vlade kantona Afrin i upravnika bolnice u Afrinu kažu da je broj još veći. Turski napadi u Afrinu, koji su pogodili i drevne gradove, otvoreno krše međunarodno pravo. Pa ipak od početka prvih napada 20. januara, nijedna vlada ni međunarodna zajednica nije izrazila protivljenje.

Borkinje kurdskog oslobodilačkog pokreta
„Jedini prijatelji Kurda su planine“
Borkinje kurdskog oslobodilačkog pokreta

„Jedini prijatelji Kurda su planine“ to je refren koji je tokom godina postao reakcija na nepravde koje trpi kurdski narod. Ali, nakon više od veka zločina, napad na Afrin se ipak čini posebnim i urgentnim i kao takav je prilika za značajno manifestovanje solidarnosti pre nego što Turska i njeni džihadistički pešadinci i imperijalne snage unište sva demokratska dostignuća u severnoj Siriji. Kriza u Afrinu je postala ovaploćenje neprilika ovog regiona i postavlja tri suštinska pitanja: Koja je uloga Turske u istorijskom ugnjetavanju Kurda u regionu? Ko ih danas osporava kao branitelje Afrina? I kakva je geopolitika ovog sukoba?

Erdoganove mete

Kad god turska vlada pokrene „operaciju“, posebno „antiterorističku operaciju“, možete biti sigurni da će Kurdi biti prvi na nišanu. Nakon izbora u junu 2015, kada je Erdoganova Partija pravde i razvoja (AKP) izgubla većinu koja joj je potrebna za formiranje samostalne vlade, raspisani su vanredni izbori i zakazani za 1. novembar. U međuvremenu, prekinut je mirovni proces sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK) i proglašeno je vanredno stanje na jugoistoku zemlje koji je pretežno naseljeno kurdskim stanovništvom. Vlada, zajedno sa vojskom, pokrenula je takozvane „završne operacije“ protiv navodnih članova PKK i dekretom kolektivne kazne udarila po uporištima Narodne demokratske partije (HDP), levičarskog saveza sa korenima u kurdskoj politici i faktički jedinog izazivača AKP-e. Posledice su bile prilično velik broj žrtava i proteranih.

Negde u ovo vreme pre dve godine, 5. februara, vlada AKP-a je otkrila akcioni plan u deset tačaka za „popravku“ jugoistočne Turske, koja je pred početak opsade uništena (ili, kao što reče premijer Ahmet Davutoglu, da su ga „traumatizovali teroristi koji su otvorili vatru“). Ovaj post-operacioni „master plan“ je uključio konsultacije sa seoskom stražom koja funkcioniše kao provladina milicija i izgradnju neprobojnih bezbednosnih kula u urbanim oblastima. Bila je to, realno, samo još jedna faza rata, pokušaj da se lokalno stanovništvo otkine od prostora koje istorijski naseljava i da se kreira poslušnost.

Ali to je takođe imalo ekonomsku svrhu: da se produbi zavisnost regiona. Nudeći kompenzaciju, izgradnju zgrada masovno stanovanje na periferiji gradova, nudeći zajmove sa nižim kamatama i nove prilike za zaposlenje raseljenim stanovnicima, turska država se nadala da će stvoriti nov odnos između sebe i osiromašenih Kurda. Sa tim skromnim ekonomskim merama, nadali su se, pridobiće podršku javnosti dok će se nastaviti sa tekućom sistematskom kriminalizacijom HDP-a. To je samo još jedno poglavlje u dugoj istoriji praktikovanja socijalnog inženjeringa koji je sproveden da bi se dobila asimilacionistička politička dobit.

Glavni potporni stub politike Turske prema Kurdima tradicionalno je bila snažna integracija i homogenizacija disidentskih regiona u zajednički kulturni tok osvajanjem komunalno važnih prostora, njihovom dekonstrukcijom i, umesto njih, stvaranjem novih, kontrolisanih prostora. Tako se desilo nakon masakra u Dersimu 1938, za čim je usledio kurdski ustanak protiv državne represije, kada je turska država preostalo kurdsko stanovništvo prisilno raselila po nekurdskim gradovima. I to je nastavljeno 1990-ih, kada je turska vojska spalila četiri hiljade kurdskih sela i namerno izazvala veliko raseljavanje ruralne populacije jugoistoka u urbana naselja. Turska država ima višedecenijsko iskustvo pokušavanja da pripitomi one koji se opiru njenog agresivnoj politici. „Jedna nacija, jedna država, jedna zastava, jedan jezik“ bio je njen moto, refren koji definiše kurdsku kulturu kao onu koja je izvan granica onog što se smatra turskim. U praksi to znači da su kurdski životi žrtvovani zarad očuvanja turske nacionalne države.

„Jedna nacija, jedna država, jedna zastava, jedan jezik“
Erdoganova Turska
„Jedna nacija, jedna država, jedna zastava, jedan jezik“

Ali Kurdi u Turskoj su od osnivanja turske nacionalne države pokrenuli značajan pokret otpora ovom procesu – bilo u obliku regionalnih pobuna prvih godina republike, pokušaja da se učestvuje u građanskoj politici nakon uvođenja višepartijskog sistema, ili sa formiranjem oružanog oslobodilačkog pokreta, PKK. Konačno, nastanak HDP-a, krovne organizacije za levičarskih partija koje su protiv establišmenta i organizacija sa fokusom na oslobođenje žena i kurdsko pitanje, obeležio je značajnu promenu u borbi protiv kurdofobije u Turskoj koju predvodi država. Ne samo da je 2015. bila godina u kojoj je HDP-ova vizija radikalno demokratizovane Turske pronašla svoje biračko telo i uskratila Erdoganu apsolutnu većinu koja mu je bila potrebna da putem ustavnih amandmana uspostavi autoritarizam. Ali takođe, sa druge strane sirijsko-turske granice, otpor Kobanea protiv mraka takozvane Islamske države (ID) odjekivao je svetom. Ovaj otpor je jasno razotkrio inostranu politiku Erdoganove vlade i primorao na javnost njen savez sa džihadističkim milicijama.

Dok je međunarodna zajednica očekivala od Turske da uzme aktivnu ulogu u obezbeđivanju humanitarnog koridora i olakšavanja transporta municije i oružja u Kobane, turska vlada je umesto toga postavila uslove za svoju podršku: Kurdi bi trebalo da se pridruže sirijsko-arapskoj opoziciji; Partija demokratske unije (PYD), političko krilo YPG/J, bi trebalo da se distancira od PKK-e; tri kantona Rožave bi trebalo da se rasformiraju; i konačno, trebalo bi uspostaviti tampon zonu u severnoj Siriji, što bi značilo de facto tursku okupaciju Rožave.

Ovo je školski primer kako se unutrašnja politika može prevesti u geopolitiku. Dok nacionalistička državna doktrina u Turskoj poriče bilo koji oblik kurdskog samoopredeljenja unutar Turske, uključujući i pravo na obrazovanje na maternjem jeziku, bilo koja vrsta kurdske autonomije izvan turskih granica takođe se doživljava kao neposredna pretnja državnom integritetu i protiv nje se bore. „Danas ili sutra“, Erdogan je rekao, „Kobane će pasti“. Ovaj obrazac je nastavljen kada je 2017. Kurdska demokratska partija u Južnom Kurdistanu / Severnom Iraku održala referendum o nezavisnosti. Protivno očekivanjima kurdskih lidera partije, turska vlada je sarađivala sa iračkim premijerom Haider Alabadijem i teokratskim režimom u Iranu protiv kurdskih težnji za ostvarivanje nacionalne nezavisnosti od Iraka.

Projekat koji brani Demokratska federacija severne Sirije/Rožave je suštinski drugačiji – on predlaže radikalniju društvenu strukturu i pravednije regionalno rešenje – i zato je bio pod žešćom opsadom od početka sirijske krize 2012. Sve do stateškog poraza takozvane Islamske države u Raki oktobra 2017. Turska se mešala u Severnu Siriju/Rožavu putem proksija i pretežno u vidu pružanja ideološkog i logističkog utočišta za militante ID-e. Tek nedavno, kada je turska armija napala Afrin, ušla je u sirijski konflikt kao otvoreni i aktivni argesor protiv Demokratske Federacije Severne Sirije/Rožave. Turska sada otvoreno sarađuje sa džihadističkim grupama koje imaju korene u Alkaidi poput Fajčal alšama, Džaiš alnasra, Džabat alšamije, Ahrar alšama, Sukor aldžabera, brigade sultan Murat i brigade Nuredin Zengi koja je dospela na naslovne strane na Zapadu kada su u julu 2016. nožem odsekli glavu dvanaestogodišnjem dečaku.

Turska avijacija je u više navrata bombardovala arheološki lokalitet Ain Dara
Ruševine neohetitskog hrama Ain Dara
Turska avijacija je u više navrata bombardovala arheološki lokalitet Ain Dara

U skladu sa unutrašnjom praksom entičko-socijalnog inženjeringa tokom jednog veka turske istorije, predsednik Erdogan i njegovi savetnici su u više navrata rekli da bi oblast oko Afrina trebalo da bude „očišćena“ i vraćena svojim „pravim vlasnicima“. Sudeći po tome da su Kurdi istorijski bili autohtona i dominantna etnička grupa u Afrinu, postavlja se pitanje ko će biti ti „pravi vlasnici“. Među uznemiravajuće znake spadaju prisilna arabizacija i etničko čišćenje. Nedavna bombardovanja kompleksa hetitskog hrama u Ain Daru takođe pokazuju u istom smeru. Ona dostižu razmere pokušaja da se izbrišu istorijska mesta verske pluralnosti i kulturne raznovrsnosti u regionu, što je čin koji podseća na praksu talibana u Avganistanu ili Islamske države u Siriji.

Demokratski konfederalizam

Upečatljiva fotografija sa jedne od mnogih sahrana u Afrinu od početka napada pokazuje dvanaest mrtvačkih sanduka poređanih jedan do drugog, okruženih ogromnom masom ljudi. Na svakom kovčegu je zastava sa različitim amblemima koji predstavljaju grupe unutar Sirijskih demokratskih snaga na čijem čelu su Kurdi. Ova slika je ilustrovala tračigno lice onoga što otpor iz Rožave predstavlja: jedinstvo u različitosti. Dok Turska nastoji da zbriše pluralitet, Kurdi u Siriji su izgradili sistem koji je suštinski zasnovan na principu suživota i jednakog učešća.

U sred sirijskog rata i pete godine otpora Rožave, zvanično je proglašena Demokratska Federacija Severne Sirije – Rožava. Trideset jedna partija i dve stotine delegata se okupilo na konstitutivnoj skupštini, predstavljajući tri samoupravna kantona Cizire, Kobane i Afrin. Njima su se pridružili predstavnici arapskih, asirskih, sirijskih, jermenskih, turkmenskih i čečenskih naroda regiona Gire Spi/Tal Abjad, Šadadi, Alepop i Šehba.

Nakon dvodnevnog sastanka, sastavljena je deklaracija kojom je izražena volja rožavskog i severnosirijskog naroda da se neće angažovati u uspostavljanju nacionalne nezavisnosti u klasičnom smislu. Deklaracija predlaže federativni sistem kao deo šireg rešenja konflikta. Grassroots demokratija, oslobođenje žena i puna reprezentacija svih grupa u društvu organizovanom u sistem saveta određeni su kao konstitutivni principi novog društvenog ugovora. U septembru 2017. održani su prvi federalni izbori u Demokratskoj Federaciji Severna Sirija-Rožava i izabrani su kopredsednici 3.700 opština širom tri kantona, potom su u novembru izabrani lokalni saveti i u januaru skupština. Grassroots demokratija je izrasla iz pepela rata.

 grassroots demokratija, oslobođenje žena i puna reprezentacija svih grupa u društvu organizovanom u sistem saveta.
Demokratska Federacija Severne Sirije - Rožave
Demokratski konfederalizam: grassroots demokratija, oslobođenje žena i puna reprezentacija svih grupa u društvu organizovanom u sistem saveta.

Ovaj radikalno demokratski eksperiment ima korene u ideologiji PKK, a koncept demorkatskog konfederalizma je skovao Abdulah Očalan, osnivač i vođa kurdskog pokreta, koji se od 1999. nalazi u ostrvskom zatvoru u Turskoj. Inspirisan u određenoj meri liberterskim municipalizmom Marija Bukčina, demokratski konfederalizam se zalaže za ostvarenje novog karaktera građanstva i zajednice u [procesima] transformisanja i demokratizovanja gradskih uprava, tako što će ih ukoreniti u narodnim skupštinama i potom povezati u konfederaciju koja se neće sastojati od nacionalnih država već od opština.

Mnogo puta, Očelan je insistirao na tome da izgradnja demokratskog konfederalizma ne bi pretila ni teritorijalnom integritetu nacionalnih država niti bi ignorisala suverenitet centralne vlasti. Ipak, opštinske strukture bi imale za cilj da vremenom obesmisle fizičke i imaginarne granice nacionalnih država u korist političkog domena života zajednice. Demokratski konfederalizam se može smatrati situacijom dvovlašća, u kom samoupravne, opštinske oblasti koegzistiraju sa nacionalnom državom. Ova dvojnost moći podstiče tenziju između konfederacije i države, što je ključna karakteristika demokratskog konfederalizma, pošto je njegov „zakon života“, kao što kaže Mari Bukčin, „formiran njegovom borbom sa državom, ojačan svojom borbom, naravno definisan svojom borbom“.

Afrin je za Kurde, stoga, ne samo region koji je napadnut, već simbolično predstavlja mogućnost urođeničke autonomije s one strane uspostavljanja još jedne nacionalne države. On je takođe praktični primer postignuća žena. Žena koje se bore protiv ID ne samo zbog nacionalnog interesa, kao što se to uglavnom prikazuje, već se bore protiv patrijarhalnog tlačenja koje je od strane ID inkarnirano u svom najnasilnijem obliku. Podjednako učestvujući u oslobođenju Rožave, ženski bataljoni, YPJ, bore se za svoje mesto u slobodnom društvu.

Prijatelji samo u dobru

U protekle tri godine u Siriji Kurdski oslobodilački pokret je imao odnose sa imperijalističkim silama. Do bliske saradnje je došlo u raznim prilikama na bojnom polju u borbi protiv ID. Još uvek postoje centri zajedničke koordinacije za vazdušne napade sa Rusijom u kantonu Afrin i u oblastima oko Deir ez-Zora. Taktička saradnja sa Sjedinjenim Državama je još bliskija. Sirijske demokratske snage, koalicija različitih borbenih grupa u kojima su YPG i YPJ neka vrsta predvodničke jedinice, naoružani su od strane Sjedinjenih Država i u bitkama su im se pridruživali specijalni komandosi. Oni takođe imaju sopstvene vojne baze i uzletišta za avione u kantonu Cizire. Koalicija protiv Islamske države je sa žestokim vazdušnim udarima učestvovala u oslobađanju Tabke, Rake i delova Deir ez-Zora. Pre nego što se Turska umešala u Afrin, Sjedinjene Države su objavile svoju nameru da sa SDF-om formiraju pograničnu jedinicu od trideset hiljada ljudi. Za Tursku, ovo je bila neposredna pretnja, vojska na njenim granicama koju predvode Kurdi. I to uprkos činjenice da te snage predvođene Kurdima nisu predstavljale nikakvu realnu pretnju za tursku državu od početka građanskog rata u Siriji.

Zajedničkim snagama protiv mira
SAD i Rusija u Siriji
Zajedničkim snagama protiv mira

Iako je kurdski oslobodilački pokret ovaj odnos shvatio kao taktički a ne strateški, oni su u svojoj borbi protiv Islamske države često osuđivani kao „ideološki partneri“ i „kopnene snage Zapada“. Dakle, kada te sile i Rusija dopuštaju turske napade u Afrinu, podržane džihadističkim plaćenicima, paternalistički glasovi unutar redova međunarodne levice kažu „Jesmo li vam rekli!“ i optužuju Kurde da su saradnici sa imperijalistima. Ali vi ne možete da razumete sukob a da ne pravite razliku između dugoročne političke strategije i kratkoročne vojne taktike. Strateški, do danas ni jedna od dve glavne sile nije imala nikakav uticaj na politički projekat Demokratske Federacije Severne Sirije – Rožave. Društvena i politička previranja su se odvijala bez imperijalističkog hijerarhijskog dizajna.

„Ako pogledamo odnos u strateškom i taktičkom smislu, onda strateški odnos između Sjedinjenih Država i, na primer, PYD nije moguć“, nedavno je u jednom intervjuu rekao Riza Altun, član Izvršnog veća unije kurdistanskih zajednica (KCK, koja se obično naziva PKK) i lice odgovorno za spoljne odnose Kurdskog oslobodilačkog pokreta. „Jedini put napred je izgradnja taktičkog, cikličnog odnosa“, rekao je, „u ovom smislu, borba protiv ID je dovela do odnosa koji su očigledno ograničenog karaktera.“

Altun je naglasio da ne može biti zajedničkog političkog projekta za budućnost sa Sjedinjenim Državama ili Rusijom. Sudeći po Altunu, Sjedinjene Države su uvek pokušavale da ucene Kurde u severnoj Siriji, nastojeći da ih ubede da im je potrebna kurdska nacionalna država, uprkos činjenice da je Rožava izgrađena na temeljima koji se protive nacional-etatizmu. Niti su razdorni interesi Sjedinjenih Država, niti ambicije Rusije za snažnom centralnom državom pod hegemonijom Asada, bili scenariji koje će Kurdski oslobodilački pokret uzeti u razmatranje kao realna rešenja za teške probleme.

Rečima Erdala Firaza, aktiviste kurdskog oslobodilačkog pokreta u Nemačkoj: „U suštini, ostaje nerazrešiva kontradikcija i pošto nikada nismo bili prijatelji, ne može biti ni izdaje.“ Kada je u oktobru 2017. Raka, poslednje logističko uporište i prestonica ID, oslobođena od strane SDF-a predvođenog Kurdima i uz američku pomoć, žene i muškarci SDF-a su održali proslavu oslobođenja u centru grada sa ogromnom slikom Abdulaha Očalana. Bio je to simboličan čin da se pokaže svetu, a posebno njihovim taktičkim saveznicima, da će Demokratska Federacija Severna Sirija – Rožava ostati verna svojim principima i svom političkom projektu uprkos geopolitičkim igrama koje se igraju.

Postrojavanje Sirijskih demokratskih snaga (SDF) u čast pobede nad Islamskom Državom
Proslava posle oslobođenja Rake
Postrojavanje Sirijskih demokratskih snaga (SDF) u čast pobede nad Islamskom Državom

Rožava je ostala politički nezavisna i ovo stvara nelagodu za imperijalističke supersile. U tome je glavni motiv za davanje dozvole za Turski napad. Rusija i Damask nemaju dugoročni interes u Turskoj okupaciji Afrina, posebno zato što je ovaj napad delom sproveden od strane džihadističkih proksi plaćenika. Ali žestoka kampanja protiv Kurda bi mogla da, nadaju se, odvede SAF u naručje Rusije i primora ih da naprave političke ustupke Asadu. Rusija, ako bi to želela, mogla bi da zatvori vazdušni prostor iznad Afrina za tursko ratno vazduhoplovstvo, i da na taj način prekine arbitrarno bombardovanje civilnih susedstava. Ova realnost je postala evidentna kada je viši kurdski zvaničnik Aldar Helil objavio, neposredno pre turskog napada, da je Rusija zatražila od administracije Afrina da preda teritoriju sirijskoj vladi da bi mogli da zatvore vazdušni prostor Afrina. Okolne teritorije koje istorijski pripadaju Kurdima i koje su od početka sirijskog rata branili YPG, YPJ i SDF nisu uzete u razmatranje ni kao opcija. Pripitomljavanje političkog projekta Rožave u skladu sa interesima imperijalizma nije nešto što je kurdski pokret spreman da prihvati.

Velika igra

Napad Turske na Afrin odjekuje u Idlibu, pošto joj je Moskva dala zeleno svetlo za napredovanje a da Turska u razmenu za to povuče svoje džihadističke saveznike iz regiona. Sa početkom ofanzive na Afrin, žestoko bombardovanje severnih delova Idliba od strane Ruskih i Sirijskih borbenih aviona za sobom je ostavilo velik broj žrtava. Velika kopnenom ofanzivom su već zauzete važne tačke u oblasti Idliba, zvanično nazvane „zonom deeskalacije“. Jasno je da je ono što se dešava u Idlibu drugo lice napada na Afrin. Rusija i Sirija su ne samo odgovorne za ratne zločine u Idlibu već su i saučesnice u turskom ratu za etničko čišćenje u Afrinu.

Rusija je takođe bila spremna da da ovlašćenje turskoj vojsci za intervenciju zato što postoji takmičenje između Rusije i Zapada za dobre odnose sa Turskom. Rusija ima interes u izbacivanju Turske iz Zapadnog bloka i, na dugi rok, njeno smeštanje u sferu sopstvenog interesa. Zapadne zemlje žele da Turska ostane članica NATO porodice, otuda njihovo strateško pomirenje sa Rusijom, što je Erdogan u više navrata napomenuo, se ne sviđa Sjedinjenim Državama.

Ne čudi onda da je Zapad odlučio da toleriše tursku agresiju u severnoj Siriji. Sa izuzetkom Francuske, premda je ovde možda samo u ulozi smokvinog lista, ni jedna vlada nije otvoreno zauzela stav protiv kršenja međunarodnog prava od strane Turske i zločina protiv čovečnosti. Da ne spominjemo otvorenu saradnju Turske sa ideološkim naslednicima Alkaide. Sjedinjene Države su pokušale da se distanciraju od Kantona Afrin pripisivanjem uticaja nad regionom Rusima. Ipak, oni se i dalje nalaze u teškoj situaciji, jer Erdogan je već objavio da će nastaviti sa napadom na Menbic, oblast u kojoj su smešteni vojnici SAD, onda kada Afrin bude „gotov“.

Ćutanje Zapada o turskom napadu nije isto što i imati čist račun u ovom sukobu. Ono je aktivan činilac turskih ratnih zločina u Afrinu. Od 2005. više od 350 tenkova Leopard 1 i 2 je prodato Turskoj i oni sada prelaze granicu sa Sirijom kršeći međunarodno pravo. Turski vojnici su u više navrata fotografisani u graničnim oblastima sa automatskim puškama G3 koje proizvodi nemački proizvođač oružja Hekler i Koh. Kada je 27. januara 2017. predsednik Erdogan posetio Terezu Mej u Dauning stritu 10, ona je potpisala kupoprodajni ugovor vredan gotovo 115 miliona evra za izgradnju borbenih aviona tipa TF-X. Vladin predstavnik za odnose sa javnošću je tada dodao: „Mi pretpostavljamo da će ovo omogućiti i buduće poslove.“

U januaru 2018, Erdogan i francuski predsednik Makron su potpisali preliminarni sporazum o saradnji francusko-italijanskog oružanog konzorcijuma Eurosam sa turskim proizvođačima oružja Roketsan i Aselsan. Za ovaj posao su već učinjene koncesije još u septembru 2017, kada je Turska pustila iz zatvora francuskog novinara Lua Biroa. Sem toga, tursko ratno vazduhoplovstvo u svom arsenalu ima više od šezdeset borbenih helikoptera „Mangusta“ italijanske proizvodnje, što je jedan od razloga za veliku radost zbog Erdoganovog boravka u Italiji i Vatikanu ranije ovog meseca.

Opremljena ovim ratnim naoružanjem, turska armija nastavlja sa bombardovanjem Afrina. Šesnaestog dana napada, hiljade civila iz Kamišla, Kobaneta, Šengala i raznih delova kurdskog regiona sjatilo se u Afrin. Putujući u konvoju automobila i sa maslinovim grančicama u rukama, oni su došli da bi stali rame uz rame sa narodom Afrina i da branili ne samo svoju zemlju i dostojanstvo, već i dostignuća revolucije u Rožavi; slobodu, demokratiju i oslobođenje žena za koje su se uprkos svemu borili i mladi i stari. Oni su putovali bez iluzija, ali u potrazi za saveznicima. Kao što je Riza Altun rekao: „Mi smo angažovani u antiimperijalističkoj borbi. Stoga, jedna antiimperijalistička snaga ne može reći da su je imperijalisti izdali. Strateški partneri naše politike su globalne demokratske snage, društvene snage i antisistemske snage.“

„Internacionalisti brane Afrin od fašizma“
Internacionalne brigade u Siriji
„Internacionalisti brane Afrin od fašizma“

Kurdi zaslužuju više od prijateljstva svojih planina, oni zaslužuju solidarnost međunarodne levice, zato što ne samo što su im egzistencija i identitet u opasnosti već to važi i za njihove nade u radikalnu demokratiju i oslobođenje žena na Bliskom Istoku. Unutar i izvan Rožave, odbrana Afrina mora postati naš imperativ.

Izvor: 

Povezano