Okupacija Volstrita ponovo otkriva radikalnu maštu

Mladi ljudi koji protestuju u Volstritu i šire odbaciju ovaj besmisleni ekonomski poredak. Oni su došli da povrate svoju budućnost.

Zašto ljudi okupiraju Volstrit? Zašto je okupacija – uprkos poslednjem surovom napadu policije – zaiskrila širom Amerike, za svega nekoliko dana, inspirišući na stotine ljudi da pošalju pice, novac, opremu i, sada, da osnuju sopstvene pokrete poput OccupyChicago, OccupyFlorida, OccupyDenver ili OccupyLA?

Postoje očigledni razlozi za to. U prilici smo da vidimo početak prkosne samoafirmacije nove generacije Amerikanaca/ki, generacije koja očekuje da neće naći posao nakon završetka obrazovanja, koja je bez budućnosti, ali koja je još uvek opterećena ogromnim i neoprostivim dugom. Većina, saznao sam, potiče iz radničke klase ili je nekog drugog skromnog porekla, klinci koji su radili upravo ono što bi i trebalo da rade: učili, upisali se na fakultet, i sada ne samo da ih kažnjavaju zbog toga, već su još i poniženi – suočeni sa životom u kom će biti tretirani kao neko ko izbegava plaćanje dugova, kao moralne ništarije.

Da li stvarno iznenađuje to što žele da malo popričaju sa finansijskim magnatima koji su im ukrali budućnost?

Baš kao i u Evropi, vidimo rezultate kolosalnog društvenog neuspeha. Okupatori i okupatorke su upravo ona vrsta ljudi koji su prepuni ideja i čije energije bi jedno zdravo društvo kanalisalo u pravcu poboljšaja života svih. Umesto toga, oni to koriste da bi osmislili načine za rušenje čitavog sistema.

Ali ovde se krajnji neuspeh nalazi na strani mašte. Ono sa čim se suočavamo takođe se može posmatrati kao zahtev za konačnim započinjanjem razgovora u kom je trebalo svi da učestvujemo 2008. Postojao je trenutak, nakon zamalo izbegnutog urušavanja svetske finansijske arhitekture, kada se činilo da je sve moguće.

Sve što nam je rečeno tokom poslednje decenije pokazalo se kao laž. Tržišta nisu sama upravljala sobom; tvorci finansijskih instrumenata nisu bili nepogrešivi genijalci; i dugove nije zaista neophodno otplatiti – ustvari, sam novac je razotkriven kao politički instrument, trilioni dolara koji se preko noći mogu stvorili ili izbrisati ako to traže vlade i centralne banke. Čak je i „Economist“ imao naslove poput „Kapitalizam: da li je to bila dobra ideja?“

Izgledalo je kao da je došlo vreme da preispitamo sve: samu prirodu tržišta, novac, dug; da pitamo čemu zapravo služi „ekonomija“. To je potrajalo možda dve nedelje. Onda, u jednom od najkolosalnijih nedostataka prisebnosti u istoriji, svi smo kolektivno poklopili rukama svoje uši i pokušali da što je brže moguće sve vratimo na staro.

Možda, to ni ne iznenađuje. Postaje sve očiglednije da tokom poslednjih nekoliko decenija pravi prioritet onih koji upravljaju svetom nije bilo stvaranje održivog oblika kapitalizma već, pre će biti, uveravanje svih nas da je sadašnji oblik kapitalizma jedini ekonomski sistem kojeg je moguće zamisliti, pa su utoliko njegove mane nebitne.

Zbog toga, svi mi sedimo zapanjeni dok se čitav aparat raspada.

Sada znamo da ekonomska kriza iz 1970-ih nikada zapravo nije ni prestala. Ona je zamaskrana jeftinim kreditima kod kuće i ogromnim pljačkama u inostranstvu – ovo drugo, u ime „dužničke krize trećeg sveta“. Ali globalni jug je uzvratio udarac. „Alterglobalistički pokret“, je na kraju bio, uspešan: MMF je izbačen iz istočne Azije i Latinske Amerike, baš kao što ga sada izbacuju sa Bliskog istoka. Zahvaljujući tome, dužnička kriza se vratila kući u Evropu i Severnu Ameriku, zajedno sa potpuno istim pristupom: objaviti finansijsku krizu, postaviti navodno neutralne tehnokrate da upravljaju njome, i onda se angažovati u orgiji otimačine u ime „štednje“.

Sem toga, novonastali oblik otpora upadljivo podseća na stari globalni pokret za pravdu: evidentno je odbacivanje staromodne partijske politike, podjednako se prihvata radikalna raznovrsnost, isti je akcenat na pronalaženju novih oblika demokratije odozdo. Ono što je drugačije, uglavnom je meta: dok je 2000. pokret bio usmeren na nove planetarne birokratije bez presedana (STO, MMF, Svetsku banku, NAFTA), institucije bez demokratske odgovornosti, koje su postojale samo da bi služile interesima transnacionalnog kapitala; danas, to su čitave političke klase zemalja poput Grčke, Španije i, sada, SAD – potpuno iz istih razloga. Zbog toga se učesnici/e protesta često uzdržavaju od izošenja formalnih zahteva, pošto bi to moglo da implicira priznavanje legitimiteta političarima protiv kojih se bore.

Kada istorija konačno bude napisana, ipak, verovatno će sva ova uskomešanost – počevši od arapskog proleća – biti upamćna kao uvodni čin niza pregovora o raspuštanju američke imperije. Trideset godina bespoštednog favorizovanja propagande nad suštinom, i gušenja bilo čega što bi moglo da izgleda kao politički temelj opozicije, moglo bi da dovede do toga da izgledi mladih protestanata ne budu ružičasti; i jasno je da su bogati rešeni da zgrabe što veći deo preostalog plena, bacajući pred vukove čitavu generaciju mladih ljudi zarad ostvarenja tog cilja. Ali istorija nije na njihovoj strani.

Ne bi bilo loše da razmotrimo pad evropskih kolonijalnih imperija. To naravno nije dovelo do toga da bogati uspeju da zgrabe sve kolače, ali je dovelo do stvaranja moderne socijalne države. Mi ne znamo šta će tačno ispasti iz ove runde. Ali ako okupatori i okupatorke konačno uspeju da se oslobode 30-godišnje „španske kragne“ koja guši ljudsku maštu, kao u onim prvim nedeljama posle septembra 2008, sve će još jednom biti na stolu – i okupatori/ke Volstrita i drugih gradova će nam učiti najveću moguću uslugu.

Izvor: guardian.co.uk