Oslobađanje pokreta Ocuppy Wall Street od liberalizma: pravo značenje 1. maja

Prvomajski preporod pokreta Occupy Wall Street (OWS), kovanje novog saveza između aktivista/kinja i članova/ica sindikata, bio je istorijski trenutak antikapitalističke borbe.

Izgleda da je američka štampa odlučila da pokret „Occupy“ više nije glavna tema. Bez obzira na sve to što radimo. U Njujorku, 1. maja, nešto između 50.000 i 100.000 ljudi je marširalo ulicama – ne znamo tačan broj jer većina štampe uopšte nije izvestila o ovom događaju, a samim tim, nije ni pravila procenu. U Kaliforniji је bilo blokada i štrajkova. U Sijetlu, jedna grupa demonstranata vratila je u život čuvene akcije crnog bloka iz novembra 1999, razbijajući mnoge od istih onih korporativnih izloga koji su tada razbijeni – pa čak ni to nije dospelo u nacionalne vesti!

Ali, to i nije mnogo bitno. Pokret „Occupy“ odbacuje svoju liberalnu izraslinu i ubrzano se pretvara u nešto sa mnogo dubljim korenima, stvarajući saveze koji obećavaju da će trasformisati samo poimanje revolucionarne politike u Americi.

Tokom prva dva meseca okupacije, kampovi su nicali u svim gradovima Amerike, došlo je do eksplozivnog rasta novinarske pažnje, i, istovremeno, velikog priliva novca (u jednom trenutku, OWS u Njujorku imao je preko 0,5 miliona dolara, gotovo sve od donacija manjih od 100 dolara). Tih meseci smo takođe je došlo do prave invazije liberalnih grupa, počev od pokreta Rebulid the Dream do MoveOn.org. Ubrzo, aktivisti OWS-a su shvatili da je ta pomoć pretila da ih uništi; sastanci su postali birokratizovani jer su se pretvorili u beskonačne prepirke oko novca; organizatori sa planom rada koji su se često razlikovali od planova originalnih okupatora/ki infiltrirali su se i pokušavali da usmere pokret mnogo više ka konvencionalnoj politici ili izbornim kampanjama.

Onda su na red došle evikcije.

Postoje tradicionalni uslovi saveza između liberala i radikala u američkim društvenim pokretima: građanskom neposlušnošću i direktnom akcijom, radikali zaoštravaju napade na levom krilu liberala omogućavajući im na taj način da izgledaju relevatno kao umerena alternativa; liberali nas drže van zatvora. U ovom slučaju, liberali su spektakularno podbacili.

Tokom zime, umesto da naprave problem od izrazito nezakonitog nasilja evikcija, oni su, umesto toga, odlučili da naprave gotovo nestvarnu moralnu krizu zbog nekoliko razbijenih izloga u Oklendu, što se desilo par meseci ranije. Ali kada se na proleće pokret OWS ponovo pojavio, odustajanje liberala, presušivanje dotoka novca, došlo je kao čudesni blagoslov. Aktivisti su uvežbali i doterali svoje ulične taktike i demokratske procese. Stvoreni su novi savezi, sa društvenim grupama, organizacijama za prava imigranata, i, sve više, sa sindikatima.

Jedan od razloga zbog kojih je OWS pristao da odustane od masovne građanske neposlušnosti u Njujorku 1. maja bilo je učvršćivanje tih saveza. Umesto toga, okupatori/ke koji/e rade u okviru koalicije – uz žestoku podršku mnogih radnika i radnica, uprkos početnom oklevanju sindikalnog rukovodstva – prilegli su na posao sastavljanja zajedničke izjave solidarnosti kojom pozivaju ne samo na uobičajenu borbu protiv mera štednje, već i na revolucionarnu transformaciju društva:

„Vekovima, Prvi maj je bio vreme kada je prolećno bujanje života inspirisalo ljude dobre volje na vizije revolucionarne obnove. Moćnici žele da nam oduzmu te snove. Nikada naće uspeti u tome. I tako smo se i ovog Prvog maja, u svetlu rastućeg planetarnog ustanka za pravdu, usudili da se radujemo svetu u kom će biti obesmišljene granice koje nas razdvajaju, rođenju prave demokratske kulture zajednica koje u korist opšteg dobra upravljaju sopstvenim resursima, i gde se vrednost i dostojanstvo ni jednog ljudskog bića na ovoj planeti neće smatrati inferiornim u odnosu na bilo koje drugo.“

Za predstavnike njujorških zdravstvenih službi i radnika/ca javnog prevoza, da ne spominjemo Centralni savet rada, potpisivanje ovakve izjave je od epohalnog značaja. Amerika je jedna od svega nekoliko zemalja gde 1. maj, Međunarodni dan rada, nije čak ni praznik – što je sasvim ironično, imajući u vidu činjenicu da je ovaj datum odabran u spomen događaja koji su se desili u Čikagu, 1886. godine, tokom borbi za osmočasovno radno vreme. Tokom hladnog rata, pomisao da će sindikati potpisati ovakvu izjavu bila bi nezamisliva: poznato je da su 1960ih sindikalno organizovani radnici fizički napali učesnike protesta protiv Volstrita u ime patriotskog antikomunizma. Ali, kolaps državnog socijalizma je omogućio stvaranje novih saveza, i stvaranjem zajedničkog cilja sa okupatorima, i imigrantskim grupama koje su bile prve koje su pretvorile Prvi maj u nacionalni dan akcije 2006. godine, radničke organizacije takođe počinju da se vraćaju svojim korenima, uključujući ideje i vizije samih hejmarketških mučenika.

Reči mogu biti diplomatski odabrane, ali nema greške u pogledu tradicije na koju se ovde poziva. Podržavanjem vizije o univerzalnoj jednakosti, ukidanju nacionalnih granica, kao i demokratskih samoupravnih zajednica, medicinsko osoblje, vozači autobusa i građevinski radnici u srcu najveće američke kapitalističke metropole potpisuju viziju, ako ne i taktiku, revolucionalnog anarhizma.

Izvor: 

Povezano