Desničarske demonstracije u Karakasu Venecuela

Otvoreno pismo anarhiste iz Nostros los pobresa o situaciji u Venecueli, upućeno drugovima iz FEL-a i El Libertaria

Drugovi, saučestvovati u davanju podrške još jednoj populističkoj vladi koja će na kraju ostaviti radničku klasu ciničnom, i razvejanih iluzija u pogledu svih samostalnih aktivnosti, nije li to takođe pružanje materijalne podrške imperijalizmu?

Pre dve nedelje, Nostros los Pobres je imao tu čast da organizuje prezentaciju dvojici članova Federacije liberterskih studenata (Federacion de Estudiantes Libertarias) Čilea, sa kojima smo ostvarili vrlo produktivnu razmenu ideja. Ubrzo nakon toga, video sam izjavu koju je objavila FEL, komentarišući situaciju u Venecueli, u kojoj izražava simpatije za „venecuelanski narod“ i njegov otpor puču. Kao član Nostros los Pobresa, hteo sam da podelim sa vama neka razmišljanja o Venecueli i onome što se tamo dešava, kako sada tako i tokom poslenjih 15 godina, i nadam se da će to biti od koristi za especifista drugove kao i za zainteresovane i informisane ljude generalno.

Prva opservacija, kao odgovor na tvrdnje mojih čileanskih drugova, je da u Venecueli neće biti puča. Sa kojom vojskom? Venecuelanska vojska, čiji jedan deo je uvek bio Čavesovo uporište, temeljno je očišćena i ideologizovana – to nije ona vrsta vojske koja postoji u bilo kojoj drugoj latinoameričkoj zemlji. Moguće je da bi deo čavista krenuo protiv Madurove frakcije, ali oni to ne bi radili u savezu sa Lopezom i Mačadom ili MUD-om.

Drugo, „bolivarska revolucija“ nije socijalizam, čak ni po standardima Maove Kine ili Staljinove Rusije. Privatna svojina i entuzijastično angažovanje u svetskom kapitalizmu, čak i zavisnost od njega, obeležja su bolivarijske države u praksi, kakva god da joj je retorka. Ne radi se o tome da čavismo nije poboljšao položaj velikog dela venecuelanske radničke klase, što svakako jeste, sudeći po statistikama siromaštva, zaposlenosti, itd. Čaves i njegova partija su čak praktikovali izvestan stepen solidarnosti sa istinski autonomnim pokretima – grantovi Hotelu Bauen u Buenos Airesu koji je u vlasništvu radnika, na primer. Ali u konačnoj analizi, čavismo je u praksi populistički kapitalizam (populizam koji je obnovljen i sada uključuje saveze sa autonomnim pokretima), slično, recimo, peronizmu – koji je u svoje vreme takođe poboljšao živote argentinskih radnika. Poput peronizma, čavismo je olakšao stvaranje nove elite (la Boliburguesia) i instituisao represiju i klijentelizam u radničkim i drugim društvenim pokretima – posebno je problematična represija nad urođeničkim narodima čiji razvojni planovi se ne poklapaju sa planovima vlade.

Imajući sve to u vidu, protesti koji traju u Venecueli praktično su sačinjeni od radikalne desnice i bilo kojih narodnih grupacija koje su bile u stanju da ih slede – ne bez podrške imperijalizma SAD, koje su ubrizgale novac u studentske organizacije u Venecueli. Ja ne mogu da navedem izvore, ali čini mi se potpuno plauzibilnim da su ozbiljne nestašice osnovnih potrepština kreirane od strane kapitalista koji se protive režimu; nema sumnje da će drugovi iz Čilea prepoznati istorijske presedane. Ono što je još važnije od toga, i ja to naglašavam drugovima iz El Libertaria, izvesno je da radnička klassa nije na ulicama. Ovo je mobilizacija srednje klase; onima koji se zalažu za radničko samoorganizovanje tamo mesta nema.

Sa druge strane, reći, zajedno sa FEL-om, da podržavamo „legitimno izabranu vladu“ Nikolalsa Madura, je odbacivanje naše odgovornosti da budemo svedoci onoga što su država i kapitalizam. Žalosno je, drugovi, ali zar ne možemo da predvidimo sa gotovo potpunom izvesnošću kakva će biti sudbina bolivarijske države? Mi smo u Latinskoj Americi imali prilike da se nagledamo dovoljno populističkih pokreta sa antiimperijalističkom retorikom da imamo predstavu o tome kuda idu – bilo da se radi o Argentini nakon Perona, Meksiku PRI-e, Perua nakon Velaskaza; ili da budemo savremeniji, Dilme Rusef u Brazilu. Čak i Leonel Fernandez i kompanija su zapravo ista sorta, samo što Huan Boš nije imao dovoljno vremena da ostane na vlasti da bi ostavio trajni utisak u svesti radničke klase. Uprkos svim razlikama ideologije i istorijskih uslova, svi ovi pokreti su ostavili zajedničko nasleđe u svojim odnosnim društvima – nasleđe oligarhije.

Recimo, diskusije radi, da je Ugo Čaves bio duboko zabrinut za društvenu pravdu i jednakost (što je tvrdnja koju mi ni na koji način ne uzimamo zdravo za gotovo); pošto je Čaves mrtav, njegov pokret će sve više i više skretati od njegovih ideala, i „pragmatični“ (čitaj, ambiciozni i oportunistički) elementi će se postepeno popeti na vrh. Zašto? – zato što promenu ne prave dobronamerni pojedinci, promena se pravi klasnom borbom – i niko ko je pri sebi ne može da tvrdi da je radnička klasa na vlasti u Venecueli. Čaves je sledio stari put populističke promene odozgo, i zbog toga je umro ostavivši za sobom ušančenu vojsku, buržoaziju i intelektualnu klasu koja čvrsto kontroliše venecuelansko društvo.

Sve ovo ne znači da venecuelanski narod neće pokušati da odbrani realne dobitke koji su ostvareni u poslednjih 15 godina. Dok se to bude dešavalo, mi ćemo moći da identifikujemo trendove i struje koje možemo svim srcem podržati, tako da umesto proglašavanja naše apstraktne solidarnosti sa „narodom Venecuele“ (a da pri tom mislimo na čavistički pokret), mi možemo da radimo u pravcu ostvarenja suštinskih promena u njihovim životima. Ukazaće nam se prilike dok se čavisti budu kretali udesno, i mi ćemo videti struje poput onih koje smo videli u Boliviji, gde je pokret koji je doveo Eva Moralesa na vlast u više navrata opirao njegovim pokušajima da ga kooptira (npr. Gasolinazo 2011.). To su elementi koje treba da identifikujemo i da sa njima pravimo saveze – ne radi se o tome da možemo da očekujemo da ćemo zateći, spreman, masovni pokret koji se identifikuje sa našim vrednostima. Mi možemo, ipak, u situaciji poput one u kojoj se nalazi Venecuela, da očekujemo da ćemo nači delove masovnih pokreta koji imaju značajan uticaj na dešavanja, i koji su posvećeni do različitog stepena ciljevima poput demokratskog donošenja odluka na lokalnom nivou i ekonomije kojom upravlja radni narod.

To se mnogo razlikuje od izlaska na ulicu zajedno sa desničarskom opozicijom, kao što su neki drugovi predložili da se radi; i razlikuje se, takođe, od odbrane venecuelanske vlade od fantomskog puča. Desnica su oni koji su danas na ulicama. Ali protesti su počeli zbog incidenta seksualnog uznemiravanja na univerzitetu Tačira; mi svakako ne želimo da se nađemo u situaciji da moramo da prihvatimo seksualno uznemiravanje zato što bi protest bio „pružanje materijalne podrške imperijalizmu“? Drugovi, saučestvovati u davanju podrške još jednoj populističkoj vladi koja će na kraju ostaviti radničku klasu ciničnom, i razvejanih iluzija u pogledu svih samostalnih aktivnosti, nije li to takođe pružanje materijalne podrške imperijalizmu? Da je pravi puč stvarno verovatan, možda bismo morali da stanemo rame uz rame sa Madurom u borbi protiv nečeg goreg; ali u ovom trenutku, čini se primerenijim da stanemo po strani, gledamo i čekamo da vidimo da li će početi da se razvija prava autonomna struja, ona koju možemo podržati u odbrani Venecuele kako od imperijalizma tako i od oligarhije. Ako ostanemo u senci imperijalističkog pokreta koji nas prezire, sledeći autoritarni pokret koji ne deli naše vrednosti, ako ne uspemo da ponudimo radnom narodu alternativu za istrošene metode koji su nas već izneverili, ne bi trebalo da budemo iznenađeni kada ono što dobijemo mnogo liči na ono što smo uvek dobijali.

Povezano