Ovo nisu samo „trule jabuke“. Ovo je užas rata

Da ratovi ne predstavljaju totalni poraz ljudskog duha, bilo bi nečeg groteskno smešnog u pogledu američke reakcije na prizore pišanja.

Dakle sad imamo i fotografije američkih marinaca kako pišaju na mrtve Avganistance. Bolje je i to, pretpostavljam, nego fotografija vojnika SAD pored nevinog avganistanskog tinejdžera kog su roknuli u martu prošle godine. Ili čuvarku koja pozira sa mrtvim iračkim zatvorenikom u Abu Graibu. Da ne spominjem Haditu ili video snimke ubistava koje su počinile jedinice SAD na terenu – pada mi na pamet granatiranje starog čobanina pored iračkog autoputa – ili Mi Laj ili masakr izbeglica koji su počinile snage SAD u Koreji ili ubistvo malajskih seljana od strane britanskih trupa. Ili Bloody Sunday kada su 1972. britanske trupe masakrirale 14 katolika u Deriju. I molim vas obratite pažnju, čak nisam ni pomenuo ime Baha Musu.

Odgovor američkih marinaca na slike sa pišanjem su bile oh tako tipične. Ti ljudi se nisu pridržavali „suštinskih vrednosti“ marinaca, izvestili su nas. Ista stara priča. Jedinica „vucibatina“, nekolicina „trulih jabuka“, pokvarena jaja. Možda.

Ali ako imamo jedan slučaj pišanja na mrtve, koliko ih se još desilo bez slikanja? Koliko drugih čobana je roknuto u Iraku? Koliko drugih Haditasa je bilo tamo? Ima mnogo drugih Mi Laja.

Kako napreduje laptop filmografija, tako sve to polako curi na videlo, silovanja i pokolji – i da, ona koja su počinili Talibani poput kamenovanja mlade žene zbog navodne preljube u Avganistanu; zatim ona koje je počinila Alkaida, egzekucije i preklani vratovi u Iraku.

I ne – Amerikanci nisu nacisti, Britanci nisu francuska paravojska iz Alžira 1960. (ali mi svakako ne poredimo francusku paravojsku sa nacistima). Kanađani su predali zatvorenike avganistanskim siledžijama zarad brutalnog ispitivanja ali Kanađani nisu isto što i Sadamova tajna policija – i, pretpostavljam, Talibani nisu Staljinov NKVD ili Putinov KGB (iz vremena pre nego što je postao državnik). I ne možete porediti – svakako – sovjetske okupatore Avganistana iz 1979. sa Džingis Kanom.

Pa hajde onda malo da se igramo ispitivanja. Britanski list Sunday je objavio šokantna otkrića torture i pečenja cigaretama, fizičku brutalnost zbog koje zatvorenici moraju biti hospitalizovani na nedelju dana, ili možda mučenje strujom. Francuzi u Alžiru? Sadamov mukhabarat? Jok. To je izveštaj „Sandej Tajmsovog insajt tima“ od 7. maja 1972; žrtve su, naravno, osumnjičeni pripadnici IRA u Belfastu. Jedinica „nitkova“? „Nekoliko trulih jabuka“? Sumnjam.

Kada je Regimenta Gloucestershire podivljala pored sambenog dela Divis kule, razbivši svaki prozor na ulici dan pre planiranog povlačenja iz Belfasta, refren je promenjen. Oni su bili pod „ogromnim stresom“ - ali nemaju li ti „Glorious Gloucesters“ reputaciju sa reke Imdžin? I paravojne ubice iz Derija – nije li to ista pravojska sa Arnhajmovog mosta?

I tako idemo dalje. Da, britanske trupe su nakon Normandije pobile zarobljene pripadnike SS jedinica – da kao što je Crvena armija radila u Drugom svetskom ratu kao i Amerikanci. I sve ovo postaje pomalo dosadno, zar ne?

Drezden je bio gori od Blica – ali ko je prvi počeo? Hirošoma je bila gora od Perl Harbora (isto). Kanađani su bajonetima izboli nemačke zatvorenike u Prvom svetskom ratu – ali Nemci su stvarno počinili zločine u Belgiji 1914. A šta je sa Vaterloom? Šta smo uradili sa gomilama mrtvih Francuza? Zašto, mi smo im odali počast tako što smo poslali njihove leševe u Linkolnšajr i upotebili ih kao đubrivo na poljima Istočne Anglije.

Da ratovi ne predstavljaju totalni poraz ljudskog duha, bilo bi nečeg groteskno smešnog u pogledu američke reakcije na prizore pišanja.

Jer obratite pažnju, nisu ubistva bila ta koja su zabrinula marince u SAD – to je bilo pišanje. Ništa loše nema u ubijanju kada je u skladu sa „suštinskim vrednostima“ marinaca; vi samo ne bi trebalo da urinirate na leševe. I da buem još precizniji: NE SMETE TO DA RADITE PRED KAMEROM! Prekasno. Sve se svodi na ovo. Armije su užasne kreature i vojnici rade gnusne stvari ali mi prihvatamo sve te laži o „trulim jabukama“ i izuzeću od zločina u ratu – „možda je bilo nekih ekscesa“ je uobičajeni rečnik diktatora – mi prihvatamo da za rat i ubistva i silovanja ima više izgovora i to sve češće.

A kako bi vojske trebalo da reaguju? Prosto: krivi smo.

Povezano